ХРВАТСКИ МОДЕЛ ХАПШЕЊА, ПРОЦЕСУИРАЊА И ОТИМАЊА ИМОВИНЕ СРБА ПРЕСЛИКАН ЈЕ НА КОСОВО

Пре 28 година хрватска војска је на подручју тадашње Републике Српске Крајине спровела злочиначку акцију „Олуја”. Срби из Крајине су са најосновнијим стварима, превозним средствима која су имали, пред налетом хрватских војника, бежали у слободу, у Србију и Републику Српску.

О акцији „Олуја”, судбини Срба из Републике Српске Крајине и пресликавању хрватског модела етничког чишћења на Косово и Метохију за „Јединство” говори Саво Штрбац, председник Документационо информационог центра „Веритас”.

• Ако бисте са данашње дистанце укратко описали акцију „Олуја” и њене последице, како би то гласило?

Операцију „Олуја” називају Хрвати, а ми је зовемо „Велики крајишки егзодус”. Изнећу најновије податке о броју страдалих, јер све друго је надокнадиво, мислим на куће, земљишта и аутомобиле, али људски животи нажалост нису. Они су јединствени и непоновљиви. У евиденцији „Веритаса” је 1.893 погинулих Срба у акцији и после ње. Настављена су убијања оних који су остали тамо или заробљени, још дуго после акције „Олуја”. Њене последице су далекосежне. Ми смо пописивали жртве до 1998. године које смо могли приписати „Олуји”, а у том периоду је забележено укупно 1.893. године. Међутим, то није крај. У односу на прошлу годину поново је 7-8 особа додано на ову листу. Ових дана смо двоје додали. Њихове породице су отишли у иностранство и нису имали начина ни времена да воде бригу око својих мртвих рођака, зато што су морали да брину о себи, о млађима у новим срединама, без игде и ичега. С те стране покушавамо их разумети. Од 1.893, или у процентима то је 65 посто, колики је број цивила заступљен у овој акцији види се по томе што је у целом рату ‚90-их и на хрватској и на српској страни негде учешће цивила око 38 посто. Овде је дакле 65 посто. Много је заступљено старијих лица у овој бројци цивила, по нашој евиденцији је чак три четвртине старијих од 60 година. Треба споменути да је међу жртвама и 557 жена, то је нешто више од 29 посто у укупном броју жртава, што је опет више него дупло у односу на просек страдалих жена у оном целом рату од 1991. до 1995. и на хрватској и на српској страни, где их је негде између 14 и 15 посто. Међу женама је чак четири петине старијих од 60 година. Управо ови подаци о цивилима и женама и о њиховим годиштима у време страдања и јесте један од најцрњих рекорда грађанског рата деведесетих година прошлога века на просторима целе оне претходне Југославије. Треба рећи да још трећину нисмо расветлили судбине из оне бројке људи те их водимо као нестале. Њих је тачно 631 или 33 посто, што је поразније, међу тим нерешеним случајевима чак је 75 посто цивила, или 476 бројком. Међу њима је 51 посто жена или 242. У свим тим грађанским и верским ратовима, најугроженије категорије су управо старци, деца и жене. По овим подацима које сам изнео види се какав је карактер тог рата. Хрвати не признају, а то је био грађански рат са примесама верског, као што ми то кажемо и коју сам ја дефиницију дао. У Хрватској то још није унесено у Кривични закон, али се стално предлаже да се то уведе као кривично дело порицање одбрамбеног њиховог рата, значи домовинског рата, како они зову. Ко би рекао да је у питању грађански рат, могао би одговарати кривично, као што на подручју БиХ по оном закону Високог представника је кривично дело ко негира геноцид. Међународне организације су негде крајем 1995. године изишли с податком да је око 22.000 објеката порушено и девастирано. Они се и данас девастирају. Дакле, све се то пљачкало, па онда се то палило или минирало. Ми имамо и пратимо и све до данашњих дана како се тамо без икакве накнаде руше оне старе стамбене куће и одвозе се негде уз обалу. Исто тако горе на Банији, Кордуну у сред бела дана дођу шлепери, размонтирају оне дрвене фине старе куће и то негде одвезу. Да не кажем шта нам раде са шумама, са оним што је било приватно власништво. Дакле, и данас траје „Олуја”, девастирајући све што је српско. И, даље се руше гробови.

• Може ли се направити паралела између етничког чишћења, хапшења и процесуирања Срба у Хрватској као и отимања њихове имовине са ситуацијом на Косову и Метохији и хапшењима које спроводи Курти?

Све оно што се дешавало у Хрватској пресликано је то и на Косово. Није никаква тајна, са тим се чак хвале и Хрвати, мислим на недавну изјаву њиховог министра иностраних послова Гордана Радман Грлића, који је рекао да су они свој модел заштите мањинских права пренели на Косово. Курти је , такође, рекао да они управо користе тај хрватски модел заштите мањинских права, само што они то кажу као нешто да је то позитивно. Но, ми смо то врло добро осетили и осећамо и даље, шта значи тај хрватски модел заштите мањинских права. Недавно, у мају су Хрвати опет службено изашли са податком да је 4.000 до сада процесуирано за ратне злочине од стране хрватског правосуђа на подручју Хрватске, да је 707 донешено осуђујућих пресуда, да још 499 чекају пресуду под оптужбом, у току су суђења, да има 150 истрага. Поред тога, сваке године отварају нове истраге, подижу нове оптужнице и доносе нове пресуде. То су њихови најновији подаци. Али, оно што сам хтео рећи и што имам замерку, па и српским властима и овим садашњим и оним претходним, јесте што се већ годинама не прате суђења у Хрватској за ратне злочине.

• У Хрватској је и данас на делу кршење људских права Срба. Како је након етничког чишћења Срба и односа према сопственим грађанима српске националности Хрватска примљена у ЕУ?

Ја се сећам кад су те 2013. године постављани услови Хрватима, отприлике овакви: „Никад ви нећете ући у Европу док не средите правосуђе и док не средите повратак избеглица и заштиту њихових права”. Ништа се није урадило од тих таквих најава и услова. А онда преко ноћи – све је готово, ништа се у пракси није променило у односу на пре годину или две, а они их примише у ЕУ. Што ће рећи да тај свет не функционише баш тако како би ми желели, да тамо не важе прописи исти за све. Има оних привилегованих, има оних којима се и даље тражи „длака у јајету”. Ми смо сведоци тога сваки дан у односу према Србији, према Србима, где год да се налазе. Сведоци смо и тамо шта се догађа у руско-украјинском сукобу, што је опет копија оног нашег, само што је много много веће и гломазније, јер су и они много већи и гломазнији него ми. Чак и тамо Хрвати извозе свој модел и још од августа се тамо налазе екипе хрватских тужиоца на највишем нивоу. Ту делегацију води Младен Бајић, дугогодишњи главни тужилац је био у Хрватској, специјалиста за процесуирање Срба и припадника ЈНА за ратне злочине. Он је тамо отишао и вршио инструкције. У јуну је више делегација из Украјине боравило у Хрватској, из њиховог тужилаштва, који код колега уче како се процесуирају непријатељи. То је модел који они извозе, као што ми из Шумадије извозимо шљивовицу, они као бренд извозе то процесуирање које су стварно усавршили. То је са њиховог аспекта фантастично.

• Има ли у Хрватској процесуирања лица који су извршили злочине над припадницима српског народа?

Ви не можете наћи у хрватским изворима националност процесуираних, већ морате ићи од предмета до предмета и по имену јер тамо пише чији је био припадник. Тако смо ми у „Веритасу” бројали и бројимо стално. Од броја 4000 процесуираних само је 3 посто Хрвата а занемарљив је број осуђених. Рецимо да у задње две године у просеку на месечном нивоу више од 70 људи се изводи на главне претресе у Хрватској. Од те бројке некада 80, некада смо чак 110 имали једног месеца, мислим да је био новембар прошле године. Ево сад у јулу је било 58, иако је сезона годишњих одмора и штрајкови су били у правосуђу. Дакле, сваки дан се суди у та четири суда, некада имамо у току истог дана пред сва четири суда заказане претресе. Не говорим о истрагама, не говорим о пресудама него о ономе што се сваки дан суди. Од тога је негде 10 посто у присуству увек, некакав стандард постоји, а ово друго се суди у одсуству. Све су то процеси против Срба. А шта ми радимо у Београду , да и ту ту паралелу подвучем, јер је она везана управо за овај догађај. Прошле године смо се „бусали се у прса”, „ево коначно и Срби, да Српско тужилаштво поднесе оптужницу за први злочин у „Олуји” – „Петровачка цеста”. Сви смо то поздравили, ови оштећени су очекивали сада ће то кренути и добро је кренуло, већ у октобру пре тога је ванпретресно веће овог одељења за ратне злочине потврдило ту оптужницу, Касациони суд такође одбио оне жалбе, и онда се закаже припремно рочиште већ у октобру, још једно у новембру, па чак и рочиште за главни претрес у децембру… и онда се стало. Изненада и однекуда појавио се проблем, да ли су оптужени хрватски цивили, пилоти, примили позиве за припремна рочишта, односно главни претрес. Сада се појавио тај проблем, иако их нико у истрази није ни позивао.

• Поред великог политичког и правног искуства, добро познајете дешавања на територији бивше Југославије, шта бисте саветовали Србима на Косову и Метохији?

Они за разлику од нас имају државу Србију, као и све те органе који би требало да их штите. Добро је што се сва та хапшења и сва дешавања на КиМ медијски покрију. Срби у Хрватској су имали апсолутну медијску тишину и грађани у Републици Србији ни дан данас не знају истину о одузимању имовине, о хапшењима и страдањима Срба у Хрватској. Већ годинама ретко шта можеш прочитати или чути шта се дешава, а да не кажем да нема фондова из којих се плаћају одбране тих наших несретника. Пре неки дан ме зове син од човека који је изручен из Норвешке прошле године, који треба да плати адвокату 28.000 евра за одбрану по службеној дужности. Отац му је добио 3,5 године, без обзира што је платио толико адвоката. Ништа није згрешио осим што је Србин и био тамо у току рата. Али, нема никаквог фонда, ти су људи препуштени сами себи. У недостатку било каквих средстава са стране, узимају адвокате који им се поставе по службеној дужности. Неки имају срећу па добију неког пристојног професионалца адвоката, а некима се тај адвокат по службеној дужности претвори у тужиоца, буде често гори тужилац него сам прави тужилац. Значи, овде треба, бар када је у питању имовина, другачије радити него што се радило са нама. Требају бити организованији, тражити од државних органа Србије сваку могућу заштиту и помоћ. Дакле, имају своје органе, а према нама се односило маћехински. Требају тражити пуну заштиту код заштите имовине, посебно код ових процесуирања за сваку врсту ратних злочина. Јер, преко тих многобројних појединачних осуђујућих пресуда по угледу на Хрватску и косовске привремене власти оснажују наратив да су Срби агресори, а они се само бранили од „злих Срба”. Дакле, иста ствар по том моделу се и на Косову дешава. Када неко буде читао, или већ има 4.000 за ратни злочин процесуираних. Овде сваке године иде нових 35до 40 оптужница, а још више истрага. Срби на КиМ треба да знају и проуче тај хрватски модел врло добро и да му се одупру много, много организованије и ефикасније уз помоћ државе и свих државних органа али и појединаца. Није довољно само обележавати одређене манифестације те тужне годишњице итд. Наравно и то треба треба, али овај део који често пролази испод радара о чему причам око тих процесуирања, то су много, много опасне радње са далекосежним последицама. Кад неко буде проучавао овде за 50 или 100 година па каже: „види колико је овде ратних злочинаца, ти Срби су стварно зли”. Оцена о нама биће много гора него што је сада. Р. Комазец