И НЕБО И ЗЕМЉА СВЕДОЧЕ ЧИЈЕ ЈЕ КОСОВО
Пише: Рада Комазец
„ Нетко бјеше Страхињићу Бане/ Бјеше Бане у маленој Бањској/ У маленој Бањској крај Косова/ Да таквога не има сокола”. Ово су стихови епске народне песме преткосовског циклуса о српском витезу и јунаку Бановић Страхињи из Бањске. Мудри Матија Бећковић рекао је о Косову: „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају?” По Грачаничкој повељи Бањска је постојала и као насеље у времену краља Уроша (1243-1276). Окружено брдима са остацима бурне прошлости и изворима лековите воде која се користила од римског времена кроз цео средњи век, до данашњих дана, угнездило се место Бањска. Ти скромни људи овог месташца воде живот тиши од Бањске реке која нечујно пролази кроз њихове њиве и имања. Још се у Бањској вијори тробојка која пружа наду и чврсто стоји крст као најстарији универзални симбол вере, као средиште света, тачка општења неба и земље, васељенска оса. Хришћански крст је слика оруђа погубљења којем је Исус Христ био подвргнут принудном пресудом коју је изрекао Понтије Пилат. Поштовање крста Господњег повезано је са откупитељском жртвом Богочовека Исуса Христа. Одајући почаст крсту, православни хришћанин одаје почаст самом Богу, који се инкарнирао и страдао на древном римском оруђу погубљења за наше грехе. Без крста и смрти не би било откупљења и ускрснућа. На Косову и Метохији, као нигде у Европи, осећа се присуство крста. На стотине белега порушених и усправних разасутих по целој косовско-метохијској земљи, сијају златним сјајем. На куполама храмова, светим посудама, свештеничким одеждама, у рукама и на грудима верника, заслепљује очи од лепоте и сјаја.
По средњовековним изворима и народној традицији један од најлепших српских манастира налазиo се управо у Бањској. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године као задужбина српског краља Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану. Милутин је Бањску наменио себи за гробно место, где је и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом 1460. године у Манастир Горна Бања, у бугарски град Софију, где се и сада налази.
Манастир Бањска грађен је од разнобојног тесаног камена у жућкастој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде, комбиноване архитектонском пластиком са украшеним довратницима и допрозорницима. Највећи понос Бањске било је чувено „бањско злато”, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима, а чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака. Манастир су похарали, рушили и палили Турци па је тако 520 година провео у рушевинама све до коначне обнове 2004. године.
На српском Косову и Метохији већ 24 године све се окренуло наопачке, па тако излази сунце са запада. Сунце црвене боје, чији зраци злокобно ударају по крсту, желећи да га затру, оцрне јер на Косову најјаче сија. Они који носе нечастиво у себи, прогањају Христове следбенике и желе да заврше оно што Турци нису успели за пет векова – да протерају крст са Косова и Метохије. Не знају они да је овде крст најчвршћи, укорењен вековима, заливен крвљу косовских јунака, ниче кроз божуре, кроз косовску траву, сија кроз грање, светли јаче од западног сунца, светли у срцима са одсјајем на небу. Ломили су га, рушили, палили вековима Турци, хтели да га преобразе у нешто друго, али нису успели. Отишли су, а крст поносито стоји на својој косовској земљи. Ту где га је поставио племенити, христољубиви човек, створен по божијој креацији. Човеку који љуби Исуса Христа нико не може одузети часни крст. Запљускивале су га мутне воде, сагоревале непријатељске ватре, кљуцале гвоздене птице, ломили су га мачеви и зли вихори, али је поносито опстао. Опстао је у Србиновој руци, опстао је Србину на грудима. Када је терористичка „ОВК”, у нападу фебруара 1999. године, убила командира полицијске станице Качаник 31-годишњака Богољуба Сталетовића, нађен му је мали, дрвени крст око врата. У том нападу тешко су рањена још четворица српских полицајаца.
Убијала је терористичка „ОВК“ српске полицијске службенике деведесетих година из заседе зато што су носили крст у срцу и око врата. Интензивне борбе између полицијских снага Србије и „ОВК” трајале су од фебруара до октобра 1998. године. Председник организације ветерана „ОВК” Хисни Гуцати, јавно изјављује 2019. године за „ТВ Дукађини” да би се осећао непријатно ако неки припадник „ОВК” није убио бар једног српског полицајца или војника. Постоје бројна сведочанства о мучењима, убиствима, силовањима, присилним прогонима, киднаповањима и вађење и продаја органа српских заробљеника. „ОВК” никада није била војска већ класична терористичка организација која се бавила наведеним злочинима. Била је на листи појединих западних влада као терористичка организација, али оног тренутка када је на Западу створен план да треба Косово отети Србији, они постају партнери и сви злочини су им опроштени.
А чије је Косово не треба постављати питање. И небо и земља сведоче да је Косово српско. Турци су спроводили зулум над српским народом терајући га да се одрекне крста и прими ислам. Трпили су Срби на Косову хараче, зулуме, плаћали данак у крви, али се нису одрицали крста. Албанци оберучке примају ислам да би их Турци насељавали на плодну српску земљу Косова и Метохије. Спустили су се из планинске и сиромашне садашње Северне Албаније и запосели српску земљу. О томе сведочи чињеница да Албанци на Косову говоре северноалбанским дијалектом „Гега”. Ликују и радују се комшије „хришћани” убиству хришћанске браће, не верујући да ће „мечка заиграти пред њиховим вратма” и незнајући да се стотине косовских Албанаца борило за џихад на страни Исламске државе. Они су данас уз Америку, а сутра уз Исламску државу… у зависности ко је јачи.
Долазећи према Милутиновој задужбини у Бањској, као некада Гестапо, са дугим цевима на готовс, стоји на сваких 300 метара специјална Куртијева полиција. Улога Гестапоа је била да истражује и да се бори против свих активности које представљају опасност по државу. Иако нацистичка, Немачка је била држава, док Косово то није, већ саставни део Србије, те је питање како се третира полиција сепаратистичке области, односно парадржаве на територији суверене државе чланице УН. Године 1936. у Немачкој су донесени закони који су Гестапоу дали carte blanche да делује без судског надзора. Тако нешто данас спроводи Кутијева полиција на северу српске покрајине. Упада у здравствене установе, у приватне куће, хапси без основа Србе, процесуира без доказа, забрањује увоз лекова, информисања и живота. Курти настоји да заврши процес етничког чишћења путем застрашивања, утеривања страха и убијања. Пролио је крв, протерујући крст. По Уставу Републике Србије и Повељи УН, Косово је део Србије. Ни по Уставу ни по Резолуцији 1244 ни по Бриселском споразузму, Куртијева полиција не може на север Косова и Метохије. Упали су нелегално и убили три Србина. Међународни закон је јасан по питању појединачне кривичне одговорности лидера који организују или толеришу извршење злочина. И директни извршилац злочина и војни или политички лидер који је наредио извршење злочина или није предузео неопходне мере да се спречи извршење злочина, могу се сматрати одговорним. Због обима и систематске природе злостављања српског народа као и убиства три Србина, Куртија треба оптужити за злочин. И њему и Западу крв је на рукама. Међународна заједница је одговорна колико и Курти за насиље и убиства Срба јер ништа нису предузели да забране нелегални улазак полиције парадржаве на север покрајине. Упркос свему, опстаће крст на Косову и Метохији као што је вековима опстајао и засијаће пуним сјајем када опет гране сунце са Истока. И небо и земља сведоче чије је Косово.