„Идите и да ваше око више Ретимљу не види”!

 – Лутам без куће, од своје без своје. Стан немам, кућу немам…

 

 

Кућа у Ретимљу је уништена, спаљена…- испричала је своју тужну животну причу бака Живка последњи пут приликом посете Ораховцу Ј ош један сведок страдања Срба у селу Ретимље, јула 1998, Живка Костић, упокојила се, недуго после нашег разговора, вођеног на Госпођиндан 2015. у црквеној порти у Ораховцу, док је била у гостима код своје сестричине Гордане. Још једном подсећамо на тај немио догађај о протеривању, убијању и етничком чишћењу читаве Метохије. На питање да ли би волела да се врати у Ораховац Живка Костић је тада казала својим изворним говором: ,,Ја бих волела у Ретимље да се вратим, али кад нема никога тамо, како да се вратим. А сад и гроб ми је горе, на Орловачу, он ме вуче тамо… Што ћу ја у Ораховац, кад не могу у моју кућу, у моје село”. Своју тужну животну причу почела је тада реченицом: „Лутам без куће, од своје без своје. Стан немам, кућу немам, станујем код братанце, своју децу немам. Кућа у Ретимљу је уништена, спаљена…” Живка је рођена у селу Средска, 23.октобра 1933. године у породици Цуцуревић, а удала се за Витомира Костића у Ретимљу 1953. године, када је имала двадесет година, и ту како каже остарела. И када је требало да са својим супругом проведе старачке дане у селу, дошли су они са реченицом: ,,Твоје око да не види Ретимљу више!”, прогнали њу из села, а мужа одвели са осталим мушкарцима некуд камионом. А са истима су били комшије, пријатељи…, тврдила је бака Живка.

– Када сам се удала у Ретимље било је доста српских кућа, а после су се селили породица по породица. Досађивали су им око имања, па притисци неки појединачни. А ми смо мислили да нас неће да дирају – причала је Живка Костић, тада погрбљена, седа старица и наставља би: – Почело је још раније, све смо гледали што копали канале, ровове горе по брдима. Нисмо видели те људе што копају, да ли су били у униформе или не. И мало пре тог напада 1998. године, они почели да се одвајају од нас. Прве комшије што нам биле, почеле да се одвајају, да се удаљавају од нас. Само један комшија Ђ.К. (сада већ покојни, прим. аутора) остао према нама добар. Ја би му се пожалила на ове друге, а он би ми река: ’Е тако ти је кроз живот, кому чиниш добро, не може увек са добро да ти врати, несу сви исти. Не се секирај’. И тај дан се чула пушка у планину, а ја му викам мужу: ’Вечерас свадба ће бине’. А он се плашија јадан много. И онда почело ноћу све више да се пуца, ишло од Оптеруше, кад завршили тамо и узели људе и жене тамо, почело у наше село Ретимље да се пуца и пуцало се целу ноћ. Наша кућа била међу шиптарске сама, а тамо у село било више кућа где живели наши. Ја и муж сами смо живели, нисмо имали децу. Прође некако ноћ. Сабајле сам помузла козу и сам узела паприке у башту да спремим да се једе. И у то чујем нека кола испред куће. Кад сам изашла цела кућа ми била опкољена, а муж биja у WC(пољски) на крај двориште. Кад сам видела да смо опкољени, ја сам дала глас: ’Куку, комшије! Куку, комшије!’ А они, терористи, ме увели у кућу гурајући и ја сам пала на колена. Све колена ми била крвава. Са страхом сам се подигла и села на столицу и сам видела око мене све млади у униформе, терористи. Имали неки и браду, можда и од наше село били, ал ја од страха нисам их препознала. И питам их ’Што смо ви радили, бре мајко’? Они кажу, показујући ми на телевизор: ’Доста дваес године! Ете видите на телевизор’! Што да видим на телевизор? Ја знам да ни један Србин на шиптарске врата није ударија, само видимо Шиптаре на српске врата! – викам ја. Кад сам рекла то, аутомат ми ставиja под грло, а други подигa кундак од пушке да ме удари. Ја им кажем ’Удрите, сад смо у ваше руке! Може ви се’! Они други све претресли кућу, све, и кауче наопако окренули. И кад завршише ми кажу да се спремим на брзину и да идем од село: ’Идите и да ваше око више Ретимљу не види’! Добро, ће видимо, рекох им ја. Не знам ни сама од куд ми храброст да кажем нешто. А ме питали: ’Де ти је муж’? – ја сам рекла да није ту, да је у своју фамилију ван села. Кад отидоше ја му вичем мужу: Искочи! Сад накриви капу, спасен си! Сам мислила они отишли и пођосмо да видимо што је са нашима у селу. Али, кад дођосмо у центар села, они ту. И ти исти што нам били у кућу јурнуше на мојега мужа да га претресују да нема оружје. Ја сам рекла: ’Не дирајте га! Нема ништа, сад смо ваши радите са нас шта оћете’! Кад се састасмо са нашим Србима из села, чусмо од њих да је један убијен, звао се Ђека, Анђелко. Рекоше да био из Оптеруше Срећко Симић ујутру да им каже да поручили терористи од „УЋК” да наши предају оружје. Ови наши се договорили да предају оружје као да ће да их ослободе, али ништа, нису их ослободили. Поређаше нас све уза зид и рекоше да дигнемо руке увис. Направише равно да буде сахрана Ђекина, да се узме сандук у Зочиште, али и то забранише после. Рекоше да ће донети даске, а после ни даске не дадоше и само нешто као корито направише, нити заковано, нити ништа, и земља на очи му падала… Ни свећа ни бурина, што кажемо ми овде, ништа… Смо га сахранили, они ишли испред нас и са стране, ми по средини поворке… Кад смо се вратили назад са гробља, код џамије у село нас одвојише, људе посебно, жене посебно, дадоше нам воду да попијемо… Мушкарце угураше у камион, а нама женама рекоше да уземо ствари од своје куће и на трактор нас однесоше у Зочиште. Један стари, Ноја (Станоје) био шлогиран и њега оставили са нама женама на улазу у Зочиште. И никад нећу да заборавим те наше комшије како их видесмо последњи пут, обучене у свечана одела, а на главу беле капе ставили. Петра (Костић) питала једнога комшију кад пођосмо: ’А бре комшија што је ово’? А он гу рече: ’Сами сте криви’! А зашто смо били криви не знам. Ту, пре него нас одведоше у Зочиште, сам последњи пут видела мужа. Све жене смо отишле у Зочиште: Ја, Петра, Живка, Косара, Лазарка, Ружа, Злата, Момирка, Даница, Мирјана…

Све црне кукавице. Од Костиће узоше све. Мојој имењакињи, Живки је убијен муж Анђелко и киднапован син Живко, Петри два сина – Лазар и Тодор, Лазарки Миодраг и Светозар, Даници син Небојша и муж Младен, Косари син Срећко, Ружи два сина, а Злате два брата Југослав и Саша, Момирки отац Димитрије и браћа Векослав и Љубомир. Николић Мирјани одведоше мужа Рајка и сина Цветка. И мојега мужа Витомира одведоше. И када смо дошли до излаза из Ретимља, рекли нам да сиђемо са трактора и да се ту завршава њихова територија и да идемо сами у Зочиште. Ту га оставили и старог, парализованог, Ноју, па смо га ја и његова жена вукле по земљи до негде, све крв му ишла од ногу, а после дођоше нека кола из Зочишта и одведоше га у центар села и нас ту дочекаше наши. Таман се сместисмо код наши, поче напад на село, и сви из Зочишта побегоше преко брда, пешке, у Велику Хочу, а ми жене и стари отидосмо у цркву Свете Враче. Калуђери нас примише све, али не прође мало почеше да пуцају и на манастир. Калуђери служили службу у цркви, а ови дођоше и ту са оружјем и поново нас угураше у камион. И калуђере и нас. Се сећам како је возач љубио пушку и говорио ’ово је сад наше’ показујући на манастир. Око сат време смо се возили, нису нам везали очи, али је камион био затворен, па нисмо видели где. Знам да смо поред неке реке пролазили, кроз неку шуму, можда у Семетиште, нисам сигурна. Одвели нас у неку кућу, у неку собу… Отац Јован, игуман манастира, имао нешто као телефон мало (пејџер), обавестио неког, можда владику, не знам, али после рекоше зато нас пустили после два дана. Док смо били у ту собу ти наоружани два три пута улазили и узимали са собом жену од Дене Божанића, од Оптеруше, Драгицу. Њој су киднаповани син Немања и муж Дена (Младен) у Оптеруши и она је, после сам разабрала, послата из Оптеруше да однесе писмо Србима у Зочиште. Али нису поверовали Срби из Зочишта да неће да их дирају како писало у писмо па боље да побегну за Хочу. И се показало да су били у праву иначе би завршили ка у Оптерушу и ми у Ретимље. Причало се после, да су неке жене малтретирали, па као силовали, али ми не знамо, ми несмо виделе ништа. После два дана дошли из Црвени крст да нас узму. Мирјана Николић је тада била трудна… родила сина после. У село се нисмо вратили никад. Запалили нам куће, затрпали бунаре, срушили све. А била 1998. година, још била наша држава ту, наша војска, полиција…

У Велику Хочу смо живели, неко и у Ораховац, како ко имао неког. Ноја јадан умро у Великој Хочи, код ћерке, а син Срећко, јединац, му је киднапован… Од никога ништа нисмо сазнали. После дошо овај КФОР, и од њега ништа. Тек 2006. на Покров Пресвете Богородице 14. октобра су нас звали да преузмемо тела на Мердаре. О, а што смо узели, по једну коску. Само сандуци празни – завршила је том приликом своју повест старица бришући сузе које су годинама текле из њених очију. Живка Костић се упокојила у кући својих братанаца. Њена кућа и имање је остало у селу, није ништа продала. До краја овоземног живота ишла је на гробље Орловача где је њен Витомир сахрањен са још двадесет и петоро киднапованих и убијених Срба. На улазу у парцелу бр.1 са 26 спомен обележја истих облика, је камени споменик који подсећа на тај злочин у Ретимљу, Оптеруши, Зочишту, Ораховцу… Ни тела мученика нису погребена у њиховом завичају. Живка је, сахрањена у гробници поред свог мужа. У непосредној близини је код свог сина, после упокојења сахрањена и супруга Рајка Николића, Мирјана. Ретимље и Оптерушу су жене из ових села посетиле само једном, о Васкрсу 2006. године, заједно са писцима Петером Хандкеом, Куртом Копрунером, Адамом Пуслојићем, Ранком Ђиновићем, Момом Димићем, народним појцем Светланом Стевић и још пар мештана Ораховца и Велике Хоче, под пратњом војника аустријског КФОР-а. Међу њима је била и ауторка овог текста. Био је и млади фотограф Дарко Дозет, чије фотографије, као и фотографије које сам направила, остале да сведоче о обесрбљеним селима, порушеним гробљима, до камена искорењеним црквама Светог Николе и Светог Спаса у Оптеруши и Св. Пречисте у Ретимљу. За напад на Ораховац и околину који се десио од 17-22. јула 1998. године, и завршио билансом од 43-је киднапованих и седморо убијених Срба и троје Рома, а шест месеци пре дешавања у Рачку (15. јануар 1999), нико није одговарао, а за Рачак је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору. О. Радић