Име од „плавог злата”
Данас у Плавици дим се вије из оџака четири српска домаћинства. Мића Мартиновић један је од малобројних сточара у овим крајевима који не планира да одустаје од сточарске традиције у његовој фамилији. Само један Србин, који се иселио у Јагодину продао дедовину у Плавици
На око 900 метара надморске висине, подно Велике Планине и остатака средњовековног града Ново Брдо, вековима битише Плавица некада засебно село, а данас део села Бостана на територији општине Ново Брдо, од чијег је административног центра удаљено око три километра. Под истим именом Плавица се помиње у 15. веку. А један од записа из тог периода говори о дужницима из овог места који су били дужни новобрдском трговцу Дубровчанину Михаилу Лукаревићу у периоду од 1432. до 1438. године. По једној легенди Плавица је добила име по каменој руди која је садржала злато, сребро, бакар и паладијум и имала плавичасту боју и која се још у римско време звала „плавица”. Како год било, историја овог места је дуга. У њој су се рађале, стасавале генерације Срба. Неки су остајали на дедовини и ту дочекали старост. Неки су кад би стасали одлазили и удомили се изван свог завичаја.У предратним годинама број становника у Плавици је био много већи. Живели су од пољопривреде, сточарства, а многи су од њих радили у оближњем руднику „Ново брдо” или у неком од предузећа и установа на територији општине и шире. У оближњем насељу Стара Колонија, некада је постојао биоскоп, продавнице, пекара. Данас Плавици, у којој се дим из оџака вије у четири српска дома, најближа мања продавница је у насељу Бостане око три километра удаљена. Из године у годину број Срба се овде смањује, нарочито у послератно време, када је већина напустила и Стару и Нову Колонију, а пут до Плавице постајао једва проходан нарочито у зимске дане када снег и лед окују планинску новобрдску земљу. Тек је недавно асфалтиран једним делом. Једно од преосталих домаћинстава у Плавици је домаћинство Миће Мартиновића (60). Овај вредан домаћин, који је до рата радио у оближњем руднику „Ново брдо”, као возач санитетског возила, опстаје на својој дедовини и како истиче за сада не планира да било куда иде из свог завичаја. Он и супруга му Радунка изродили су двојицу синова и једну ћерку. Старији син и ћерка, након што су завршили факултете отишли су због посла изван Косова и Метохије. – Млађи син приводи крају студије на Приштинском универзитету у Косовској Митровици. Ја бих волео да он остане овде, али нећу детету да браним да иде ако то жели, као што нисам бранио ни старијем сину и ћерки. Нек деца гледају своју будућност. Нек иду где мисле да могу боље да се снађу – истиче Мића. Он је један од малобројних Срба у Новом Брду и Косовском Поморављу који се бави сточарством. У свом тору има 35 оваца и две козе а у стаји седам крава.Узгаја свиње и кокошке.
– Сточарством су се бавили моји стари и ја не желим да прекидам с том традицијом. Искрено да вам кажем, када сам остао без посла после рата, тешко би било да подигнем и ишколујем децу да није било те стоке. Само од минималца, који добијамо ми који смо остали без посла, а који се годинама није увећавао, тешко би преживљавали, али ето, хвала Богу, имам стоку, обрађујем земљу, па заради се нека пара за живот. И супруга ради као помоћни радник у школи и имамо довољно за нас, не жалимо се – истиче Мића. Недавно су му из организације која се баве лечењем животиња под сумњивим околностима убили пса, женку, расе Шарпланинац, те су овце остале без свог верног чувара. Мића је, како нам је рекао, случај пријавио полицији и организацији за заштиту животиња из Косовске Митровице. Ових дана његове овце су почеле да се јагње и чим јагњад одрасту, вели, продаће их. А Радунка припрема сир на старински начин, како су је томе училе њена мајка и свекрва и потражња за њим је више него изражена.
– Траже људи сир да купе, јер је овде природа незагађена. Стоку истерујем на испашу, а наши пашњаци су пуни лековитог биља, кога више нема у неким другим местима – каже Мића. Проширио би своје стадо и број грла говеда, али нема капацитете за њихов смештај. Стаја и тор у коме му је смештена стока стари су и саграђени од дрвета пре више деценија. – Јесте заради се нека пара од сточарства, али ипак нисам у могућности да обезбедим толико новца да саградим нову шталу. Потребна ми је и једна скупљачица за сено. Тражио сам у општини да ми помогну око овога, па не знам видећу да ли ће то и учинити. Да вам кажем, често се дешава да не само овде већ и на другим местима људи узму механизацију па је продају. Ја то никада не бих учинио, јер ми је потребна и не планирам да одустајем од земљорадње и сточарства док могу да радим – истиче Мића. Недалеко од његовог дома живе двојица браће, Горан и Драган са тетком Цветом, који су такође преостали од укупно 11 Срба у Плавици. И они имају краве. Славиша Мартиновић који у Плавици живи са двоје деце средњошколаца и супругом бави се пчеларством, јер је, како нам рече Мића, лековитог биља на обронцима Велике планине, која се издиже изнад засеока и у самом атару Плавице заиста у изобиљу. За сада је само једна породица, која се пре неколико година иселила у Јагодину у Плавици продала своје имање. Купац је извесни Албанац из Ђаковице који ретко долази у ове крајеве. Тешко је за сада тврдити да је чињеница да у Плавици сем једног нема продатих српских имања. Иначе, у новобрдским селима око Плавице продаја српских имања је веома изражена у последњих неколико година. Недалеко од Плавице су насеља Стара Колонија и Нова Колонија у којима данас живе само двојица Срба, док су остали становници албанске националности. Међукомшијски односи Албанаца са Србима из Плавице нису у знаку међуетничких тензија, које су биле пристуне у првим послератним годинама. Старе комшије данас кад се сретну поздраве се, а не ретко понегде попију заједно и кафу и пиће без гледања једни других испод ока. С. Ивковић
