ИСТИНА СЕ УБИЈА

 – Сви филозофи овог света сањају да једног дана нешто у стварности ураде. Не само да се не поштује етички кодекс, који је увек био по мало нарушаван, већ је на делу одсуство сваког кодекса. Истина се убија, никога више истина не интересује. Гледано глобално све теорије истине су пропале, и теорија адеквације, и теорија кохеренције. Данас имамо једну врсту истине која прожима читав свет – то је тзв. прагматитична истина. Прагматитична истина каже: „Ако је ово мени на корист, онда је то истинито”. Шолакови медији имају уједначену језичку терминологију која почиње још од времена избијања кризе у СФРЈ. Сва та ћутања ЕУ су знаци одобравања Албанцима. Ја, заиста, нисам расиста, али треба знати да је овде једна озбиљна српска култура и да имамо сукоб са заједницом чије је обичајно право, и дан данас, јаче од сваког писаног права – рекао је министар информисања и телекомуникација проф. др Борис Братина

 

 

Постоје људи који се хране интелектуалним изазовима, а њихова знања, знатижеља и комуникативне способности омогућавају им да се укључе у комплексне теме и спознају свет из свих углова. Један од њих је саговорник листа „Јединствo” проф. др Борис Братина који је, упркос чињеници да медији активно погоршавају стање у српском друштву, катедру и амфитеатар на факултету заменио местом првог човека информисања и телекомуникација Републике Србије.

• Да ли је било лако прихватити се ресора за информисање у ситуацији изразито негативне улоге појединих медија, који продубљују поларизацију друштва и грађана?

Сви филозофи овог света сањају да једног дана нешто у стварности ураде. Велики Платон је одлазио на Сицилију да би направио своју чувену државу. Није он баш ту добро прошао, али је тражио практични моменат у коме ће реализовати своје теоријско размишљање. Било је тога и раније. У 16. и 17. веку било је много књига са темом за град сунца, као и бројних идеја које су се чиниле неоствариве па назване утопијa. Роберт Овен је морао да оде из Енглеске у Сједињене Америчке Државе да би остварио своју идеју социјалистичког друштва, како га је он видео. Свако ко се бавио културом, а поготово филозофијом, остаје гладан тога да нешто уради у пракси. У Сједињеним Америчким Државама Џон Дјуи је био тај који је организовао практично читаву америчку филозофију 30- их година прошлог века. Мени се чини да је задатак филозофа да прође и уђе у изазове. Када је дошла реконструкција Владе и именовања нових министара, прво су ме новинари питали да ли ћу бити министар просвете. Ја сам им одговарао да не помишљам, да сам прек човек и да би дао отказ свима који не раде без обзира на последице. Једног дана гостујући на три телевизије, десило се нешто изненађујуће. На првој ми прилазе и честитају. Гледаo сам их чудно и није ми било јасно шта хоће да ми честитају. Одлазим на другу телевизију и они честитају. Рекох: „ал‘ сам нешто данас популаран”. На крају кад сам дошао на трећу телевизију, кад су ми, такође, честитали схватио сам да сви људи знају нешто што ја не знам, а то је да сам позван да будем министар информисања и телекомуникације. Како је то јако занимљиво место и како је ово министарство нешто што се мени допада, ја сам одмах прихватиo. Пре тога сам прихватио да будем члан Покрета за народ и државу, што мислим да је одличан потез. Верујем да се види у нашој Влади, да је освежена са новим мислима, новим идејама, иако, наравно, сви стојимо на линији државне политике онакве каква је зацртана и пре ове Владе. За мене је то било лепо изненађење и ја сам прихватио да урадим нешто, да не бих био министар који ништа корисно није урадио у свом мандату. Онда ми се догодило да четири месеца немам ни викенд, ни слободан дан и да ми се пријатељи љуте што ме не виђају. Јер, ако покушате ово да радите како ваља, онда вам заиста треба по читав дан. Не само да сам почаствован, него сам пун енергије да помогнем колико могу око питања информисања и телекомуникација, будући да нам је то, такође, важан део рада овог министарства.

• Од увођења вишестраначја у Србију постоји наратив да су медији које финансира држава режимски и пристрасни, а они које финансирају из иностранства, било разне организације или појединци, слободни и непристрасни. Зашто се усталио тај наратив и шта мислите о медијској писмености у нашој земљи?

Што се тиче нетехничких ствари, ми имамо проблем. Српски језик у нашим медијима ништа не ваља. Они још увек говоре на нивоу проширених СМС порука, врло једноставним речником и са правилима који нису у духу српског језика. Такав говор од РТС-а па до неких других почива на једном ужасном правопису Ивана Клајна, који је постао мода, а онда и стандард. То је нешто што је, готово, недопустиво. Ми смо на тај начин узели и промовисали београдски улични говор као књижевни језик српског народа. То никада није било нити ће икада бити, јер српски народ говори много лепшим и богатијим језиком. Довољно је отићи међу наше људе које то краси, на пример у Требиње. Кад чујете како људи говоре, ви се одмах изненадите колико је то леп језик. Наравно, да је херцеговачки познат као кићени говор, као и црногорски. Све су то српски језици и видите да се може говорити на другачији начин. Ако бисмо гледали на књижевној равни, медији имају рђав језик. То су на пример реченице без глагола итд. Посебно питање језика је код ових тзв. Шолакових медија. Шолакови медији имају уједначену језичку терминологију која почиње још од времена избијања кризе у СФРЈ. Говор који промовише Радио Слободна Европа је исти тај говор већ 35, 40, 50 година. Вероватно је био такав и у време наших старих рокера који су слушали Радио Луксембург да би слушали рокенрол, не знајући да је то станица Радио Слободна Европа, са које добијате и вести, а вести увек изгледају тако да је у вашој земљи нешто најгоре, а свуда друго је боље. У Радио Слободној Европи увек имате такве ставове у вестима. То се види и код Шолакових медија кад кажу: „На једној страни су напредњаци, а на другој страни су грађани”, Тако сте и код Радио Слободна Европа увек имали етнички Хрвати и локални Срби, у Босни етнички муслимани и локални Срби, на Косову и Метохији потпуно исто, етнички Албанци и локални Срби. Па о чему се ту заправо ради, осим сталног спуштања вредности чињенице да Срби живе ту и ту. Нису Срби у Босни пали с Марса, нити су Срби у Македонији пали с Марса, нити на Косову и Метохији, нити у Хрватској. Они су одувек тамо живели. На такав начин се уочи првобитна лаж, да овде имате једну стамену политичку нацију и неке дођоше који су ту, а нису ни национална мањина, већ неки уљези како нас Хрвати и третирају.

• Хоћете рећи да одатле потиче наратив пристрасни и непристрасни, слободни и неслободни медији?

Тако је, а то се испоља- вало и 90-их година када су Албанци, односно припадници „УЧК” постали борци за слободу, а ми једна развратна држава која утиче паравојним јединицама. Паравојне јединице се заправо у њиховој терминологији, а они су били на страни паравојних јединица на територији бивше СФРЈ. Истина им није била важна. Истину су убијали. По њиховим медијима паравојна јединица је регуларна полиција Републике Србије. О њиховој терминологији се може говорити много. Ако се вратимо на 2000-ту када су сви употребљавали реч „транспарентно”, успут не знајући шта то значи и чему служи употребљавање речи „транспаренција” у датом тренутку. И шта се догодило? То што је требало да постане транспарентно, односно да постану провидни токови новца, само то је остало нетранспарентно. Обични људи, ми смо постали транспарентни, преко наших смарт уређаја знају кад пијемо воде, кад идемо у тоалет, када ручамо, када разговарамо са пријатељима. Ми смо као субјективности фактички уништени савременом технологијом, која је још једном доказала да је снажнија од људског појединца.

• Упркос чињеници да је у АПР-у регистровано преко 2.000 медија, што електронских, што портала и писаних медија, константно можемо да чујемо да је у Србији аутократија и да се гуше слободе медија …?

Ја стално волим да кажем да код нас имамо и телевизијско небо и телевизијско подземље. Телевизијско небо је чињеница да на нашим програмима можемо да видимо програме готово свих земаља света. Значи, ви можете да гледате белоруску, мексичку телевизију, украјинске пропагандне, три руске телевизије… Имамо, такође, америчких канала не зна се колико, британских и разноврсних немачких канала. Уколико погледате понуду на малим екранима наших ТВ пријемника, та понуда је заиста изванредна. Оно што није изванредно то је када дођемо на темељ стварности, а у стварности људи гледају наше програме. У нашим су најгледанији сви који су било каквог политичког садржаја. Савремени медији имају једну лошу особину јер немате одговор. Тако је да погледате књигу, било да погледате телевизор или слушате радио. На говор који се чује, који се чита у књизи, слуша на радију, слуша и гледа на ТВ екранима, ви не можете да дате никакав одговор. Они су по самој својој суштини, у том смислу, недемократски. Суштина јесте у томе да се од недемократске, научне идеје створи нешто демократско што ради и што у овом случају служи за обавештавање. Последњих 35 година, а у историји и даље кад хоћу да вас нападнем, ја вас нападнем за оно што ја радим. Ако вас нападам за оно што ја радим и оптужујем вас, ви у самом старту имате већи проблем чим вас неко оптужује за било шта. Новинари тиме не би требало да се служе. Постоје сасвим довољно могућности за све што новинар жели да каже па и да подржи. Нажалост, у читавој причи много је тужније то да ни сами новинари више не изгледају као новинари.

• Значи ли то да се не поштује етички кодекс?

Не само да не поштују етички кодекс који је увек био по мало нарушаван, већ је на делу одсуство сваког кодекса. Ми смо видели скоро на српској телевизији објашњење извесне Н. Новаковић која је покушала да на силу узме интервју од једног од власника Јунајтед груп, које је изгледало као право насиље. Касније њено појављивање на телевизији је било толико шокантно и једини закључак који можете да извучете је да се жена тако понаша пошто очигледно губи посао са оним што је урадила. То је, наравно, грешка осионости коју њихови људи испољавају. Они имају далеко већа примања него што имају новинари из других медија и то их чини врло стаменим у томе да се агресивно понашају, да људе посматрају као нижу класу. Не само код Шолакових медија, већ код доброг дела медија осећате силу медија где вам некада отворено кажу: „ти постојиш јер си код мене на програму, иначе за тебе нико не би чуо”. Kада вам тако каже осетите одмах једну велику медијску моћ која је присутна. Медијска моћ, осим ове чисто оружане моћи, је апсолутно најснажнијa. На руку јој иде развијена техонологија, а када кажем технологија мислим на хардвере, неке машине, софтвер, али и говорне технике, начине приступа стварима које у битноме мењају сам однос према стварности. Tо се искоришћава као нешто због чега се оправдава уређивачка политика оваква или онаква.

• Као ресорни министар одржавате састанке са новинарским удружењима. Да ли се сви одазивају и да ли су спремни на дијалог?

Ми смо размишљали шта можемо да учинимо јер је очигледно да су, не могу да кажем поделе, али осионости људи једни према другима, уколико политички нешто различито виде, постале такве да изазивају непријатељства. Aко не праве један отворени грађански рат, они праве један приватни грађански рат где се људи у фамилији сукобљавају, пријатељи се сукобљавају и нешто врло непријатно, што спада у корпус онога што припада „обојеној револуцији“. У министарству су била два састанка удружења новинара и оба конструктивна. Телевизије вам дају другачију представу о новинарима и уредницима, а онда када је дошао енергични Вучићевић, видели смо једног сасвим другог господина, човека који говори конструктивно, кратко, не држи банку, не виче… Видели смо, такође, једног Брајевића, који је сасвим културно и лепо, уз мале пошалице, износио своја гледишта. Били су ту још једно или два новинарска удружења из Војводине и тај разговор је приведен крају без нашег учешћа, са идејом да се сретну. Ових дана смо одржали други састанак, а моја идеја је да сада кренемо по некаквим попречним линијама, тј. да окупљамо у циљу овог медијског дијалога, рецимо све телевизије или барем већину утицајних телевизија да видимо како ту ствари стоје. Зашто вам то говорим? Зато што је тај интегритет новинара оно што је мени битно. Тог новинара који има интегритет ја препознајем као човека. Ако он не може да ми каже истину зато што ће га уредник или власник медија санкционисати, он нема интегритет. Ја сам сигуран да на бројним местима постоје ти новинари, поготову код ових иностраних медија који се код нас емитују као наши. Има ту људи који знају да раде нешто против своје савести. Када уђете у игру са савешћу, предстојаће једна озбиљна компликована игра где је некоме врло тешко помоћи.

• А шта се догађа са истином?

Истина се убија, никога више истина не интересује. Гледано глобално све теорије истине су пропале, и теорија адеквације, и теорија кохеренције. Данас имамо једну врсту истине која прожима читав свет – то је тзв. прагматитична истина. Прагматитична истина каже: „Ако је ово мени на корист, онда је то истинито”. Видите колико то има везе са истином, кад само помислите на обично људско биће, толико вам је и то истина. Према томе, прагматитична истина је нешто што треба потпуно избацити. То не значи да човек не треба да буде прагматичан, али као мисао о свету је потпуно погрешна. Нажалост, људи постају сасвим прагматични, а ако бисмо се сетили времена док је био жив Зоран Ђинђић који је стално за себе тврдио да је прагматичан политичар. То су политичари преводили тако да што кад год би хтели да кажу да су спремни да газе преко лешева, они су говорили како су они прагматични политичари. Оно што се на пример сусреће на улици код једног саговорника је бело, код другог црно, а то је преузето из медија, где се на једном медију нека ствар представљена белом, а на другом је црна. На први поглед помислимо добра нам је и разнолика медијска сцена, односно влада медијски плурализам. Они се свађају и они се боре за своју истину, иако знамо да је њима на дну ко је у праву, ко је истинито говорио. Тако је и у политици. Зато ја нашу опозицију називам неполитичком опозицијом, пошто наша тзв. опозиција не ради за наш полис. Она ради за неке друге полисе, а нама је политика у нашем полису са људима који су за наш полис. Према томе, ја се радујем када видим да се новинари свађају, јер иначе не разговарају. Сматрам да је то далеко боље него не разговарати. Значи, кад год се око нечега свађамо, око нечега се разумемо. Када смо престали да се свађамо, то је раскол. Више немамо о чему да причамо. Ја милим да ту мора Србија интелектуално да узнапредује, да се такве ствари не би догађале. То што ви нападате можда моје мишљење не значи да рушите читаву моју личност. Тога морамо да будемо свесни.

• Слобода изражавања је једна од основих људских права загарантована бројним међународним документима. Сведоци смо да се та права годинама и систематски крше када је реч о српском народу на КиМ. То сам посебно осетила док смо тражили од међународне заједнице присутне на КиМ несметану дистрибуцију листа „Јединство” пошто смо остајали без одговора. Није ли то у духу опште реакције међународних чинилаца, односно Запада када је у питању проблеми на КиМ ?

Наравно. Да пођемо од оног првог. Ко мисли да је другачије може да мисли, али је у криву. Највећи непријатељ српског суверенитета је Европска унија. На Косову и Метохији када видимо аутомобил ЕУЛЕКСА сви се склањамо на другу страну, јер су они постали као Кристијан Аманпур. Чим видите ЕУЛЕКС, знате да ће ту да буде нешто лоше и онда се људи склањају. Дакле, ћутање Европе је равно оном истом ћутању када је у деветнаестом веку Чика Јова Змај писао песму „Милостивој Европи”, која је и тада требала да буде нешто, па се показало као нешто друго. Ту је проблем чињеница да народи Западне Европе, заправо, сматрају да су они супериорни народ у односу на народе Источне Европе, те и сада ову Источну Европу држе под другоразредним околностима. Не једу Пољаци исте оне „милке” какве су у Немачкој, него једу оне које су намењене за Пољаке. Ту је расизам већ по самој ствари уграђен. Ћутање је увек знак одобравања. Сва та ћутања су знаци одобравања Албанцима. Европска унија и када нешто каже, то је чиста ароганција. Свако њихово саопштење одише ароганцијом. Они су спремни малог Франкенштајна да гаје, не би ли постао велики Франкенштајн и да се притом не питају да ли је то што раде људски, хумано, да ли ће се можда њима вратити. Видели смо на примеру демонстрације у држави ЕУ. То прети да се догоди целом Западу, да све оно што су слали у обојене револуције на Истоку сада се врати тамо, јер одатле и потиче, баш као и тај капитал који улажу у „обојене револуције”.

• На Косову и Метохији је највећи број нерешених злочина против новинара у Европи. Од почетка сукоба на КиМ укупно је 17 трагично и нерешених убистава и киднаповања. У којој мери та чињеница говори о друштву које влада на територији КиМ и да ли очекујете да међународне институције и организације за заштиту новинара и људских права изврше притисак на Приштину, како би се решиле судбине киднапованих новинара а одговорни процесуирали?

Да опет кренемо од ћутања. Ови ћуте иако се нешто претходно догодило, а они тамо неће да кажњавају своје, него хоће да кажњавају, да убијају и прете људима који се баве нечим другим. То само показује до које мере је то држава. То није више од најјадније деспотије која је клијентске форме. Они нису ништа независно већ само једно зло семе онога чиме их је окружила Европска унија и учинила им тај полупривид државе. Кажем полупривид јер нешто од тога постоји, дејствује на људе, али је као држава то и неодрживо и немогуће. Памтимо ми наше хероје, наше војсковође и чувене битке, али на жалост, не памтимо оне људе који су се рађали у временима када слободу нисте могли да сањате, у време дубоке турске владавине. Еево, и сада на Косову и Метохији имамо ситуацију у којој не можемо да кажемо: „Сутра ћемо бити слободни”, јер већ 26 година трпимо терор шиптарског народа. Они се неће боље провести, јер ни један Американац ништа више не воли Шиптара него што воли Србина. Ја заиста нисам никакав расиста, али треба знати да је овде једна озбиљна српска култура и треба знати да имамо сукоб са заједницом чије је обичајно право јаче од сваког писаног права и дан данас. На жалост, то је тако и ја бих волео да више Албанаца уђе у структуре и конструктивно учествују у њима. У току Југославије имали смо таквих Албанаца и већином су се показивали као протагонисти албанског национализма потпомогнути Словенијом и Хрватском у тој нашој заједници. Уколико би нас странци оставили на миру да једно годину дана разговарамо са Албанцима сигуран сам да бисмо нашли заједнички језик. Ово је само фикција. zМоже ли министарство да заустави медијски рат у Србији? Министарство чини све од себе да заустави медијски рат у Србији, али то не значи да министарство изиграва арбитра било коме. Медији то морају сами за себе да изборе. Р. Комазец