Ивањдан „оживи” цркву и црквену порту

 У историјским изворима тамошња црква Светог Јована се први пут помиње у 16. веку, као манастир у селу Беривојцу, које је према ондашњем турском попису имало 22 српска дома

 

Огрејало  јако Ивањданско сунце. Пржи земљу већ од раног јутра. Тако је, кажу, увек око Ивањдана, Петровдана… Лето је у свом јеку. Док ходамо прилично узаним сеоским путем где се два аутомобила тешко мимоилазе и са кога су кише спрале туцаник, насипан пре неколико година, знамо да ће тамо код цркве Светог Јована, некада манастирске бити доста људи. Увек је тако на празник посвећен рођењу Светог Јована Претече, коме је и црква посвећена. На путу до ове светиње, сакривене од очију света, окружене шумом тамо у атару Косовске Каменице, угнездили се засеоци Ограђе и Свети Јован. У Ограђу има сталних становника, четири породице. У Светом  Јовану их нема. Тамо дође повремено у своју кућу Трајан Арсић, који стално са породицом живи у Косовској Каменици.

ГОСТИ СА СВИХ СТРАНА

– Ето, чекам госте, али не знам да ли ће неко доћи. Пре било друго време. Било много више људи, кућа била пуна гостију – одговара нам жена, којој најпре пожелесмо добар дан и срећан празник и питасмо је како је? Седела је испред своје куће у Ограђу у којима се још увек вије дим из оџака. Рече нам да се зове Босиљка Станковић. – Ајде свратите да се послужите нечим. Спремила сам и јело и пиће, оно што је Бог дао. Данас је велики дан. Слава је – позива нас Босиљка. Рече нам да јој је муж у цркви и да ће доћи ускоро. Захвалили смо се позиву и наставили даље, пут цркве, која је тог дана била наше главно одредиште, удаљена од Ограђа на око километар и по. Што смо се више приближавали цркви, која се у историјским изворима први пут помиње у 16. веку као манастир у селу Беривојцу, које је према ондашњем турском попису имало 22 српска дома, музика је бивала све гласнија. Ођекивала је околишом. Славље је било у току. Тако је увек на Ивањдан. Долазе људи из Косовске Каменице и других села у Косовском Поморављу, али и они који су напустили свој завичај и живе далеко од Косова и Мотохије. – Ми од 1974. године живимо у Ћуприји, али увек кад можемо дођемо. Не заборавља се завичај тек тако. Барем ја не могу да га заборавим. Ма где био Ограђе и Свети Јован живе у мом срцу.  И моја деца која живе у Берлину дођу овде кад могу. Брат ми још увек живи у Ограђу – рече нам Влада Младеновић. Њега и супругу му Зорицу срели смо на путу до цркве Светог Јована. Црквено двориште и црква пуни верника. У црквеној гостинској згради удаљеној на пар метара од цркве у току весеље уз богату трпезу коју су приредили овогодишњи кумови славе Београђанин Милош Петковић и супруга му Валентина. А њихова прича је више него задивљујућа, везана управо за светињу у којој славе празник и захваљују Богу на услишеним молитвама.

УСЛИШЕНА МОЛИТВА ЗА ПОТОМСТВО ПЕТКОВИЋИМА

– Ја сам Валентину упознао 2009. године. Она је из Косовске Каменице. Када смо се узели, нисмо могли да имамо децу. У току 2017. године дошли смо у ову цркву  да се помолимо Богу да нам подари сина или ћерку и када смо се вратили, Валентина је остала у другом стању, тако да нам се син Јаков родио 2018. године. Он сада има годину дана и ето срећни смо и пресрећни. Дошли смо да ове године прославимо празник и кумови смо славе овде у цркви Светог Јована – казује Милош, док у наручју држи преслатког синчића Јакова. – Јутрос је овде била служба. Служио је отац јереј Драгиша Јеринић, парох косовскокаменички, а иначе једном месечно се овде организује богослужење. Дођу људи. Деси се понекад да смо само ја и парох присутни, али не ретко дођу и људи са стране – прича нам црквењак Живорад Станковић, који служи у цркви Светог Јована  од 2007. године. – На почетку маја овде смо имали три крштења, а било је и венчања. Долазе људи из Беривојца из Косовске Каменице да се крштавају и венчавају овде. Велика је ова светиња, стара – казује црквењак. Додаје да када је био дете и у Ограђу и у махали Свети Јован било је много више људи. – Отишли, иселили се, али хвала Богу још нас има – додаје Живорад, док у флашици налива освештану водицу, средовечном мушкарцу. Многи дођу да у цркви Светог Јована узму водицу, јер веле ваља је имати у кући са овог светог места. Враћамо се истим оним путем. Босиљке нема више у дворишту. Из њене куће крај пута допире жагор. С. Ивковић