Изложени терору шумокрадица

 У Делу села Врбештица, које се граничи са Сувом Реком, шума се сече немилосрдно. Шумари не смеју да зауставе шумокрадице – тврде Врбештичани. „Трбухом за крухом” Врбештичани одлазе у „печалбу” изван Косова и Метохије где обављају углавном грађевинске радове

 

Подно висова Шар планине у долини Врбештичке реке, леве притоке Лепенца, на висини од око 1.050 метара, богато шумама, водама и пашњацима препуним лековитог биља, вековима битише село Врбештица.Удаљено је око три километра од административног центра општине Штрпце на чијој се територији налази. Сеоски атар се граничи са Македонијом на јужној страни, а са косовско-метохијском општином Сува Река на северу. У њему данас у нешто више од око стотину домова живи око шест стотина Срба. – Многи мештани иду што се оно каже „трбухом за крухом”, у „печалбу” углавном тамо по Србији. Раде грађевинске послове, јер овде нема много могућности да се заради нека пара. Наши људи су вични грађевинским пословима, а овде нема посла. Ако човек нема нека стална примања, онда Бога ми није лако. Оду тако људи, раде тамо, највише у Београду, на Копаонику, али и другим местима. Неки кад прође сезона грађевинских радова врате се овде да презиме, а има и оних који се снађу па остану тамо, тако да се број становника осипа нажалост – казује Горан Милосављевић, мештанин Врбештице, села које је до пре само нешто мало дуже од једне деценије, било треће по броју становника на територији општине Штрпце, после Севца и насеља Штрпце. Више то није.

КРСНУ СЛАВУ СВЕТОГ ИЛИЈУ СЛАВЕ ТРИ ДАНА

Село се помиње у турском попису из 1455. године, где је речено да је село онда имало 53 српска дома. Стара сеоска црква посвећена је Светом Илији, а село светкује празник посвећен овом светитељу као своју сеоску славу. – Ја и још неколико породица славимо Светог Илију и као крсну славу. Тог дана нам долазе гости из других делова Штрпца. Славимо је три дана, тако је било вековима. Тако су моји прадедови чинили, па и ја и сви ми који славимо – истиче Милосављевић. У рејону села Врбештица, налази се и испосница Светог Петра, коју верници из Сирнићке Жупе походе на празник Светих апостола Петра и Павла, 12. јуна. Тако је било и ове године. У потезу где се налази испосница, удаљена од првих кућа у Врбештици на око пет шест километара, налази се и брдо звано Крст, које краси велики метални крст, постављен пре неколико година. – Е тамо иза тог крста, још неки километар даље, граничимо се са Сувом Реком. Имамо тамо своја имања, шуме, али нико од рата наовамо не сме да иде и обрађује ту земљу. Велики проблем је што су нам шумокрадице посекле скоро сву шуму. Ни шумари, а чини ми се ни полиција не смеју да иду тамо – објашњава Милосављевић. Слично се може чути и од представника села Врбештица, Стојана Станисављевића. На питање ко су шумокрадице чије су шуме у власништву Срба из Врбештице, у овом селу се може чути одговор: „Па вероватно Албанци тамо негде из Суве Реке, јер наши људи одавде из села не иду тамо”.

БРОЈ НЕЖЕЊА ДРАМАТИЧАН

На питање који је тренутно најизраженији проблем у селу, одговорају да је то висока незапосленост, али такође и велики број нежења. Рекоше нам да имају четири снајке из Албаније. – Нешто је у последње време стало то интересовање за снајке из Албаније. Не знам што? Да ли су у питању паре, јер младожење ако хоће жену из Албаније, мора да плате поприлично. Ако то није у питању онда је вероватно нешто друго, политика, шта ли, Бог зна? Било како било, младићи се овде слабо жене. Има доста оних који су „загазили” баш у неке поприличне године – вели Горан Милосављевић. Безбедносна ситуација у селу, ако се изузме проблем везан за бесправну сечу шума је за сада стабилна. – Понекад нам дођу медведи у село, па праве штету. Уништавају пчелињаке, кукуруз. Спусте се, негде одозго, са планине – додаје Горан. Поред медведа у атару села Врбештица се не ретко могу видети и срне као и друга ситнија дивљач. Срнама се веле овде радују, али не и медведима који су заштићени када је у питању лов.

БОГАТА ИСТОРИЈА СЕЛА

Ту и тамо у атару села Врбештица се могу видети остаци пруге, којом је својевремено, негде до шездесетих година саобраћао, у Сринићкој Жупи, воз познат под именом „ћира”, који је некада превозио руду хрома чија је експлоатација почела још давне 1894. године, а касније и путнике. У Врбештици се може чути прича да су два рудника хрома постојала на територији овог села. Ови и  рудници  хрома на територији Сиринићке Жупе припадали су својевремено солунском друштву Алтани. Престали су са радом у време Балканских ратова и Првог светског рата, да би њихов рад био обновљен у време Другог светског рата, када су радили још неко време. Недалеко од сеоске цркве и гробља налази се спомен обележје, посвећено борцима са територије Сиринићке Жупе и околних места палим у борби против фашизма у Другом светском рату. У селу се може чути и прича да су Врбештичани својевремено одиграли и значајну улогу током Првог светског рата, током повлачења српске војске и њеног кретања ка Призрену. Зауставили су, жртвујући своје животе, Бугаре који су планирали заседу на српске војнике и цивиле. У селу функционише осмогодишња школа „Шарски одред”. Број ђака се смањује из године у годину. У овдашњем Дому здравља, лекар већ неко време не долази, а активности у новосаграђеном Дому културе су права реткост. – Недавно је у нашем селу саграђено спортско игралиште. Имамо два водовода. Не можемо баш да се жалимо на лошу инфраструктуру. Било је улагања од стране општине у наше село, не можемо рећи да није. Међутим, требало би да се изнађу могућности да се створе услови за радна места, за бољи пласман пољопривредних и сточарских производа, мада је и код нас сточарство у последње време стагнирало – објашњава Стојан Станисављевић. До села аутобуси не саобраћају, а сви они који желе даље из Врбештице, ако немају своје аутомобиле, мораће да плате такси превоз. Од Врбештице до центра општине Штрпце превоз таксијем кошта 100 динара у једном правцу. Није то баш јефтино, може се чути у селу, где је „борба” за сваки динар. -А свако се сналази на свој начин. Неком лакше, неком теже – вели Горан. С. И.