ИЗМЕЂУ ЕМОЦИЈА И РЕАЛНОСТИ

Пише: Рада Комазец

 

Прошле недеље амерички сенатори Рон Џонсон и Крис Марфи посетише Београд. Наравно, претходно су боравили у Приштини. Рекоше како су велики пријатељи Србије и српског народа и да им је мисија да донесу мир и реше вишедеценијски косовски проблем. Наведоше да се мора поднети жртва да би се нормализовала ситуација на Косову. Додуше нагласише да обе стране треба да поднесу жртву. У тим тренуцима све се у мени побуни, обузеше ме емоције и вратише ми се слике Холбрука у албанским одајама, сирене за ваздушну опасност и колоне прогнаника. Прошаптах за себе: „какви сте нам ви пријатељи, ако нам отимате трериторију и поклањате Албанцима. Какви сте нам ви пријатељи када сте нас немилосрдно бомбардовали да би нам отели територију, када сте признали „независно” Косово на нашој територији, подржавали албански тероризам на КиМ, трансформисали терористе у војску… Пожелех да их упитам да ли ће бомбардовати Албанце због изгона 250 хиљада Срба, убистава, узурпације имовине и кршења људских права српског народа. Но, да сам којим случајем то упитала, прво би ме већина колега гледале са неверицом, јер је ваљда постало нормално прогонити, убијати и бомбардовати Србе. Додуше нису нас убијале само Нато бомбе. Убијали су нас многи кроз векове и дали смо велике жртве натопивши крвљу цео простор бивше Југославије. Жртве које ни сами не поштујемо, а можда нам се, управо због тога, историја и понавља. Зато, са представницима сила одмерено, одговорно и мудро. Сетих се како су Албанци деведесетих година прошлог века са децом испред демонстраната узвикивали „демокраци”, палили свеће глумећи хришћане и махали заставама моћних западних држава. Резултат је свима познат. Обузимају нас емоције и сећамо се да волимо нешто када смо на путу да га изгубимо. Тада добијамо неку силну снагу, ударамо се у јуначка прса и наравно, терамо инат. А пошто је инат увек лош занат све нам се „обије о главу”. Не заборавимо ни онај део нас који увек има више емоција за сваки други народ осим за свој. Они се не одричу лако српске комунистичке идеологије: „Добар комуниста увек критикује своје у свакој прилици и на сваком месту”. Тако грађанско-комунистичка опција функционише у Србији од 1945. године до данас, а карактеристика му је искључивост и упућивање критика и оптужби Србима шта год да се догоди у региону. Ови први мисле да је довољно што смо у праву и што је истина на нашој страни, заборављајући да велики креирају правду и право, да владају дупли аршини и закон јачег као међу зверима. Некада људи буду и гори од звери. То је намучени српски народ осетио на сопственој кожи у логорима смрти – Јасеновцу, Волујку, „жутој кући”… А да је правда далека од људског рода видосмо и пре неки дан у Варшави где се славило без победника, а главни говорници потомци нациста, оних који су побили милоне недужних људи. Тешко прихватамо да наша судбина зависи од великих сила, да светом влада моћ и снага, а да се морамо прилагодити таквом суровом и неморалном свету да би опстали. То није ништа ново. Тако нам је било и 1912, 1913, 1914, 1918, 1941, 1945, 1990, 1995, 1999 и 2008. године. Сваке године су нам отимали мало по мало територије. Кажу: „ дали смо вам Косово 1912”. Нисте ви нама ништа дали. Косово су окупирале Османлије а након пропасти Османлијског царства Косово је враћено тамо где је одувек припадало – у Србију. Зар Скадар и Куманово нису били постојбина Срба? Били су наравно. Куманово се први пут помиње у 14. веку у хрисовуљама српских владара, а Скадар је био важан град средњовековне српске државе. Међутим, Лондонском конференцијом 1913. припаде Албанији. Кидасали су и отимали територију комад по комад кроз историју. Да ли ми то нисмо знали са великим силама или нас оне нису желеле? Истина се остварује у процесу сазнања као сагласје са чињеницама или стварношћу, а емоције нас често понесу да урадимо у корист своје штете. Сви су народи око нас сложнији, лукавији и посвећенији очувању својих државних и националних интереса од нас. И то није од јуче. Ћутали смо педесет година док су нам комунисти отимали Косово и Метохију и док се српски народ селио под притиском иредентизма и сепаратизма. Не само да смо ћутали, већ су српски комунисти одобравали све што се дешавало на Косову и Метохији од 1945. – 1989. и држали страну Албанцима. Ћутали смо док су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века Албанци нападали монахиње у Пећкој патријаршији. Не само да смо ћутали већ се српски народ дичио заклињањем у комунизам и одрицањем од Господа, своје цркве и вере. Видевши колико су Срби застранили и постали комунистичка секта, титоисти опијени комунистичком идеологијом, да им ништа није свето ни историја ни жртве, смиловао се и окрутни Јосип Броз и наложио да се 1953. године подигне споменик косовским јунацима на Газиместану. Наравно, деведесете су школски пример како један народ ради у корист своје штете, а доказа је пуно. Године 1997. у Приштини бејаху велике студентске, односно општенародне српске демонстрације које су кренуле из студентских домова. Уз гусле и повике понешена емоцијама, маса је демолирала ограду Америчког културног центра и запалила америчку заставу, као да нисмо већ довољно „гуслали” на Петровачкој цести и Сремској Рачи ка Србији. Нисмо извукли никакву поуку. Веровали смо да ћемо победити или се одупрети великим силама. Најхрабрији смо и најмоћнији да оптужујемо једни друге за издају националних интереса. Да ли је Арсеније Чарнојевић издао Косово и Метохију или је повео народ у спасење? Имамо ли више шта да издамо након Кумановског споразума, капитулације и окупације? А шта се десило тек после тога..? Да ли је наше оно што пише у нашем Уставу или шта нам уделе велике силе што су кроз историју увек чиниле? Да ли ће опет доћи неки Џејмс, Мајкл, Џорџ или Ернест и уценама и претњама отети нашу територију? Да ли ће свака нова понуда бити гора од претходне? Питања је много, а нама је неминован ход по тананој жици, прегршт мудрости, јединство, снага и стрпљење, а не клетве и раскол.