среда, 30. новембра 2022. | 16:34
Најновије вести

Изостанак улагања у развој, вишедеценијски проблем и узрок исељавања

У три махале, Старинци, Мозговци и Огњанци, живи осморо Срба и један Албанац који је у Царевцу пре неколико година купио кућу и имање. Четвороразредну школу, издовојено одељење ОШ „Братство” похађа само ђак првак Виктор Ђорђевић који ће се, како његови родитељи кажу, вероватно ускоро такође иселити из Царевца

 

 

Народно предање каже да су се на месту где се налази село Царевце, у побрђу нобобрдске Криве Реке, некада налазили виногради српског цара Лазара и да је онуда водио један од царских друмова, те отуда и име села. Како год било, данас у овом месту, које од пре 13 година припада атару општине Ново Брдо, а пре тога дужи низ година било је у атару општине Косовска Каменица, нема трагова царских винограда и царског друма. А данашњи макдамски главни друм који води у Царевце у коме су три махале које чине ове село: Старинци, Огњанци и Мозговци, пропао, препун рупа и тешко проходан.

СТАЗЕ ЗАРАСТАЈУ У КОРОВ

У овом селу данас живи осам српских душа, којима се пре неку годину придружио и један Албанац а који је овде купио кућу и окућницу. И путеви и путељци који воде од једне до друге махале, које раздваја десетак минута хода, такође оронули, полако и сигурно зарастају у коров јер је из године у годину све мање људи који њима ходе. – Некада смо, када сам ја био дете, а и у годинама пре тога, како су ми моји стари причали, били јако село. Било је људи овде на сваком кораку. Сваки дом имао је по десетак и више чланова. Данас смо остали, што би се рекло, шака јада. Људе су одавде отерали пре свега неповољни животни услови. Деценијама овде није било никаквих улагања у развој. Нико о нама није водио рачуна. Увек смо некако били на маргини. То је отерало многе породице и пре рата, али и у годинама после рата – каже Трајан Ђорђевић из махале Старинци. Он ради као помоћни радник у четвороразредној школи у Царевцу, која је истурено одељење ОШ „ Братство” – Стрезовце. Његов седмогодишњи син Виктор, је једини ученик у овој школи. – Старија ћерка и син кад су завршили средњу школу отишли су у Београд. Тамо су се снашли и неће да се враћају. Остали смо сами, супруга, овај најмлађи синчић, који иде у први разред и ја. Нисмо гладни и жедни. Имамо доста земље, али фале нам људи овде. Фале ми они срећни дани, када је овде живот бујао. Успео сам да купим једну малу кућу и плац у Кончареву код Јагодине и вероватно ћу и ја ускоро да идем одвавде. Можда већ ове зиме. Тешко ми је када гледам како ми дете овде само расте, без друштва. Душа ме истовремено боли кад помислим да ћу оставити све ово овде. Овде је земља плодна. Овде је моја младост остала, гробови мојих предака су овде, али морам да размишљам о будућности деце. Они овде немају будућност, како сада ствари стоје. А тешко да ће ишта на боље да се промени. Да је да има повратника, па да ми гајимо наду у опстанак, али тешко, просто је незамисливо да ће се неко овде икада више вратити – додаје Трајан. Када је како нам рече он био дете пре нешто мање од пола века у школи у Царевцу иако је радила у једној приватној кући, било је на десетине деце из Царевачких махала. То сећање га, како каже, боли када гледа данас своје дете које у школи самује без школских другара и другарица. Учитељ Славиша Антић у Царервце долази из око двадесет километара удаљеног села Босца. Како нам рече, Виктор је предивно дете и добар је ученик, али да њему као учитељу веома тешко пада чињеница да ће можда и ово дете ускоро отићи из села. А у маленом школском дворишту у Царевцу, некако тужно делује клацкалица. Неко је ту поставио, али мали Виктор нема с ким на њој да се игра.

МЛАДИ ОТИШЛИ ЗА ПОСЛОМ

У махали Старинци, осим породице Ђорђевић, живи брачни пар Звонко и Славица Сентић. И њихова двојица синова, отишла су пре неку годину пут централне Србије, „трбухом за крухом”. – Нису могли овде да се запосле. Од пољопривреде не може да се живи. Отишли су у Београд. Раде тамо на грађевини. Мајстори су, дневница им је 50 евра. Боље им је тамо, него овде. Млади су. Нек се сналазе. Нек гледају свој живот. Ја и муж смо овде. Имамо пет крава, кокошке, свиње. За сада не планирамо нигде да идемо одавде, а децу да присиљавамо да се врате нећемо – каже Славица. Ова љубазна домаћица нас је приликом посете Царевцу позвала у кућу на кафу и друге понуде, јер је гостопримство вазда било јача страна Срба у Царевцу. Рече нам да се нада да ће синови да јој дођу за крсну славу Светог Николу. – Чујемо се телефоном. Тешко ми је што не могу да их виђам саког дана, да их помилујем, да им спремим ручак, вечеру, доручак, али нема шта да се ради. Нек су само они живи и здрави. Радујем се што ће ускоро да дођу да прославимо славу – каже Славица. Како нам рече, од млека производе сир и носе га на пијацу у Косовску Каменицу око 20 километара удаљену од Царевца, где га продају по цени од три и по евра. Понекад, каже, продају по два три и више килограма, а понекад ништа. – Муж прима минималац. Мало пара узмемо од сира, продамо неко јаје и тако живи се. Не жалимо се – додаје Славица. У махали Мозговци живе само средовечни брачни пар, Наташа и Ранђел Милић. И они за сада, како кажу, не планирају да се селе, али тешко им пада што нема много људи у селу. У махали Огњанци живи само 76-годишња Митра Сентић. Жао јој је, каже, да оде и напусти имање и кућу иако су сви њени сународници и њена деца напустили завичај. И њој тешко пада самоћа, како каже, и није оптимиста да ће се неко од њих икада вратити.

– Тешко ми је. Имам две козе. Једну ми појео вук ту скоро. Са њима разговарам, јер људи нема да са њима реч проговорим – вели бака Митра. Срби који су отишли из Царевца, села које је од прве амбуланте и продавнице удаљено петнаестак километара, продају своја имања у завичају. Како се може чути од преосталих Царевчана, цена земље је нека врста тајне у овом месту.

– Нико не зна ко колико продаје. Неко за 50 евра ар, неко више. Долазе и како бих рекао продају земљу крадом, ко да је украдена, а не јавно – каже Трајан. Он, како вели, када оде неће да продаје своју дедовину. Није је каже ни купио, па неће ни да је продаје.

– И ја док сам жива нећу да продајем ништа од имања, а после деца шта ће да раде, не знам. Нек раде шта хоће – вели бака Митра. Албанац који је купио кућу и земљу у Старинској махали, како нам рекоше, живи сам. Његови су у Швајцарској. Са малобројним комишијама друге вере, Србима, има добре међуљудске односе. – Не могу да грешим душу. Човек је добар. Немамо ништа лоше с њим. Помажемо се кад затреба међусобно. Шта ће и он је сам. Не верујем да ће неко од његове деце доћи овде да живи. Млади траже боље животне услове. Није им довољан чист ваздух и питка, хладна вода, природа к‘о из бајке – чега овде у Царевцу на претек има. Млади траже добре путеве, болнице, амубланте, продавнице, паркове, расвету, тротоаре, лагоднији живот – истиче Трајан. Његово мишљење деле и други преостали житељи села које се налази на месту са кога пуца предиван поглед на брдо Прилепац на коме се налазио истоимени град у коме је рођен славни српски кнез Лазар. А не тако далеко од Царевца су и остаци средњовековног Новог Брда, некада моћног привредног, пре свега рударског средишта богате историје. С.Ивковић

Подели на: