ЈЕДИНСТВЕНА УМЕТНИЧКА ЛИЧНОСТ

У САНУ ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ СВЕТОМИРА АРСИЋА БАСАРЕ „ПУТ ЗА ДЕЧАНЕ” У ИЗДАЊУ „ПАНОРАМЕ-ЈЕДИНСТВА”

СВЕТОМИР АРСИЋ БАСАРА: Нико није постао велики ако није изашао из своје домовине и донео у светску визиту оно своје из свога народа. Без националног идентитета, без националног духа и карактера нема ни аутентичног стваралачког надахнућа
РАДА КОМАЗЕЦ:Снага Басариног приповедања није само у исцрпности којом захвата сеоску тематику него и у уметничком обликовању ликова, у изразу и композицији приче и издизању описаних појава на општељудски ниво
ДРАГОМИР КОСТИЋ:Басара би остао упамћен и само као приповедач и да није створио величанствени вајарски опус достојан дивљења

 

У Српској академији наука и уметности, најзначајнијој научној и просветној институцији у Србији, у препуној сали са председником САНУ Зораном Кнежевићем, академицима и бројним љубитељима писане речи, одржана је промоција збирке приповедака „Пут за Дечане”, Светомира Арсића Басаре у издању „Панораме-Јединства”.

БАСАРА ЗНАЛАЧКИ ГРАДИ ПРИЧЕ И ОСЛИКАВА ЊИХОВЕ ПРОТАГОНИСТЕ

На самом почетку Рада Комазец, директорица „Панорама“ -Јединство је рекла да је ова књига плод и круна вишедеценијске сарадње и љубави познатог уметника Басаре и „Јединства“.
Говорећи о приповеткама Светомира Арсића Басаре директорица Комазец, која је и један од рецензената, између осталог је казала да у књизи Басара описује детињство и судбине ликова, који су обележили његово одрастање у Севцу у подножју Шар планине.
– Како са мозаика отпадају комадићи камена тако се и живот заборавља. Светомир Арсић Басара у књизи приповедака, која је пред нама, не само да препричава о свом животу већ је успео да сачува тај мозаик у целости и колико год његово детињство и живот били тешки, он се са пуно сентимента сећа тог времена, свих ливада, шума, клисура, жубора потока, путељка, камена, као и снежих врхова Шаре – истакла је директорица Комазец, наводећи да висока наративно стилска литерализација омогућава поистовећивање читаоца са приповедачем на конкретном географском простору.
-У збирци су, додала је, доминантна осећања литературе и живота која се понављају и трају као непресушни извор. Тај непресушни извор је простор завичаја.
Управо тај непресушни извор у којем се измењују фрагменти сећања са фрагментима свакодневице су окосница Басариног приповедања. У збирци приповедака „Пут за Дечане”, кроз приказ детињства од најранијег сећања одрасли приповедач се сећа кроз секвенце и фрагментарно доноси приказе људи и догађаја које процењује значајним за процес формирања личног идентитета. Аутор је осетио потребу да своју животну причу изговори и при том је обогати поетско исповедним дахом – казала је Рада Комазец, директорица установе „Панорама-Јединство” на промоцији поменуте књиге приповедака нашег познатог академика Светислава Басаре. Она је појаснила да су Севце и околина простор у коме се одвија и смењује драма, драма историје и драма човека, који покушава да преживи у тешком времену и оскудици.
-Живот и породицу сагледава на два начина и то: из позиције зрелог човека, који их се сећа и на неки начин прави корелацију са данашњим временом и очима детета чијег су света ти ликови били формативни део.
Басара маниром врсног приповедача, који плени једноставношћу, сажетошћу и концизношћу, зналачки гради приче и осликава њихове протагонисте, одлично води дијалоге те приповеда логично, питко, течно и разумљиво. Он има изузетну вештину да читаоца лако пребаци у простор који описује основну линију нарације – казала је директорица Комазец, наводећи да аутор обогаћује приче природом изузетне лепоте, која понекад буде и сурова према човеку.
Са израженом склоношћу према стилским фигурама, он како је навела у представљању књиге Рада Комазец, са дубинском семантичком литерализацијом, кроз стил израза, нарацију и структурирање приповедака, уз пропратне поетске описе ствара ненаметљиве слике сећања пријемчиве за сваког читаоца. Снага његовог приповедања није само у исцрпности којом захвата сеоску тематику него и у уметничком обликовању ликова, у изразу и композицији приче и издизању описаних појава на општељудски ниво – додала је Комазец, истичући „да он не описује само руралне крајеве завичаја већ даје и суптилну анализу тадашњег друштва са непосредним стилом који никада не искаче из граница инвентивности. Рада Комазец је казала за крај да су ово мемоарске приче врхунског вајара, а сада и врхунског приповедача Светомира Арсића Басаре, који је вешто и зналачки похватао сва сећања.

ИЗ БАСАРЕ ПРОГОВАРА ЗАВИЧАЈ, ДЕТИЊСТВО, РОДИТЕЉИ…

У емотивном тону о књизи Светомира Арсића Басаре говорио је рецензент проф. др Драгомир Костић. Говорећи о причама „Пут За Дечане”, он је подсетио на речи Мартина Хајдегера, истичући да се управо оне односе и на приповедача Басару: „Је ли то у њему преовладало говорење језика? Је ли то језик тражио да говори, његов језик, језик његовог завичаја, језик његовог оца и његове мајке? Мртвог оца и мртве мајке” – цитирао је Костић и додао, „Јесу ли они тражили да говоре? Је ли то оно дете у њему, њихово дете, мали Гале, слушче тражило да говори? Јесу ли планински висови, потоци и ливаде, нема природа Шаре тражили да се о њима говори? Језик саопштава неко духовно биће. То духовно биће у случају Светомира Арсића Басаре су људи, земља, вода и ваздух завичаја. Са тим је он кренуо у свет, са тим га и освојио”, казао је Костић.
Наглашавајући да је Басара већ био у литератури са појединим приповеткама из збирке које је објављивао у часопису „Стремљења”, Костић је навео и суштину садржаја појединих прича.
„Занимљиво, Басара је пре него што је и почео да пише био већ у литератури. Оно није било у томе што се један уметник просторне форме огледао у једној сасвим другој области, у уметности речи, већ што је појавивши се ниоткуда то учинио необично продорно као да је одувек писао, као да је био рођени приповедач. Приповетка „Корито” Светомира Арсића Басаре је о оцу, прича о његовом промашеном животу. У Америци је позван да се бори за слободу Србије, отаџбине. И он се наравно одазвао. Има о чему да прича, истиче његов мали син. То је све што је отац имао. Дечак погађа суштину човековог присуства у свету. Дакле, ако сад и не живи, живео је некад. И друга ствар, а тиче се самог причања, кад о рату прича као да измишља, а све је било тако. Ако је причао као да је измишљао, а није измишљао, онда је био врло вешт у томе. Још једна уметничка црта тог особеног лика. Прича и о мајци, жени тога човека који је уништио свој живот, а да при томе није учинио никакву кривицу. Прича о њиховом крајњем сиромаштву које им је изједало утробу и душу, па су се свађали и кидисали једно на друго готово до самог уништења. Прича о деци тога човека и те жене која су све видела, све знала и све осећала на себи. Прича о животу на лепој али оскудној и суровој земљи”.
И напослетку, говорећи о приповетки по којој је збирка добила име „Пут за Дечане”, проф. др Драгомир Костић је казао:
„Пут кроз ноћ као пут кроз живот. Приповетка „На путу за Дечане” нема уобичајену структуру приповетке више ликова који између себе воде некакав дијалог. Овде је у основној причи само један лик, девојчица Цвета, али њени доживљаји се смењују са таквом драматичношћу и напетошћу, да се приповетка чита као најузбудљивији авантуристички роман. Томе доприноси ауторов приповедачки поступак у којем се унутрашњи догађаји, који се одигравају у свести маленог бића, преплићу са спољним чиниоцем – ноћ у планини која се из часа у час преображава у нешто друго. Њен сан, сан сељана њенога краја је да оду до Високих Дечана. Високи Дечани су зато као песма „Ах, Високи Дечани, Високи Дечани. Да ли ћу за живота мога да одем да вас видим. Само да вас видим да ми се оствари та жеља, па одмах да умрем, нећу да жалим”. На путу за Дечане мора се прећи преко Преловца, а са Преловца се види цело Косово. Пламен над Косовом, Басара без Косова не може. Шесто година ударају таласи насиља са свих страна, руше, пале села, градове, цркве, манастире, засеоке. Преко 600 година одолева Косово свим најездама, свим бурама. Ваљају се преко Косова и преко Метохије таласи плиме, насиља и разарања. Толико дугом трајању зла не може нико на свету да одоли. Можда Косово најдуже одолева. Поплава насиља предуго траје. Упорно се сатире све што је српско, што подсећа на српство. Предуго тутњи, предуго сева, предуго ударају громови и муње у српске градове, манастире, села и засеоке, предуго траје непогода. Предуго се тоне и клизи низ литица и стрмина. Предуго се понире у поноре и амбисе и већ се стигло до дан. Све је порушено, опустошено, исељено, побијено, опљачкано. Увек је занимљиво када се неки уметник оствари, потпуно оствари у својој основној уметничкој делатности окрене и нечему другом. Нема много таквих уметника у свету. Басара би остао упамћен и само као приповедач, и да није створио величанствен вајарски опус достојан дивљења. Са приповеткама он је, међутим, потпуна уметничка личност јединствена у српској уметности крајем прошлог и почетком овог века – казао је на крају проф. др Драгомир Костић.
Посебан печат овој величанственој промоцији дали су драмски уметници Јасмина Стоиљковић и Лепомир Ивковић, који су говорили одломке из прича, као и народни појац Јефимија Ђиновић са изворним косовским песмама.

СВОЈ МИСАОНИ СВЕТ НАЛАЗИМО ЈЕДИНО НА СВОМЕ ТЛУ И СВОМЕ НАРОДУ

Захваљујући се Ради Комазец, која га је, како је навео, подстицала да заврши ове приче јер није, како каже, писао да би се доказао као писац нити ради афирмације већ зато што је у њему неки императив који треба да задовољи, аутор ових дивних прича Светомир Арсић Басара, између осталог, је казао:
-Када пишем после тога се осећам лакшим, растерећинији. Кад о оцу пишем то што сам писао или о мајци, онда као да сам се одужио на неки начин. Али је Рада инсистирала да то угледа света и то се и догодило и ја јој за то дугујем захвалност. Истовремено и доктору Костићу, он је код тих мојих приповедака уочио праву суштину, сагледао је њихову бит и оно што је аутор желео стварно то да каже, он је то на прави начин уочио – рекао је у обраћању на промоцији своје књиге приповедака академик Басара. Он је потом додао да је за ближе и боље упознавање уметника важно да се обиђе и упозна његов завичај, јер се, како је казао, у том завичају – стичу прве рефлексије стваралачких преокупација.
-У завичају инспирација налази своја права изворишта. У корену свог порекла и у свету детињства налазимо живу артерију елементарнога, вечног и неземљиво усађеног света, првих утисака, као и најдубљу приврженост своме завичају коју никаква супериорност сазнања не може да брише и не може да гази. Први утисци и прва сазнања у завичају остају у трајном незаборавном и неизбрисивом сећању као тајни пламен или интимни свемир, неодољив и брисан. Први сусрети са светом усмеравају наш дух ка сопственом пореклу и изворишту сазнања. Они чувају у себи оштро чуло за облике и оквире једног света који је дубоко оживљен и чија магнетска сила привлачи ствараоца трајно да му се увек враћа и да у њему истражује нешто просањано, наслућено, заборављено, искривљено – навео је даље у свом обраћању на промоцији своје књиге приповедака сам аутор додајући да је основно обележје и карактеристика његовог завичаја да живи у ропству од Косовске битке. То је, како је закључио, чињеница која не изненађује и то је, како је навео, период од тачно 634 године.
-За период од 634 године мој завичај био је слободан само 25 година – од 1912. до 1914. и од 1918. до 1941.године. Народ мога завичаја живи у срцу Европе као вечити роб. То сазнање да мој завичај живи вечито у ропству је полазно за моје биће. То стање мења слику о свету и свет у мојим очима нема значење које би требало да има – рекао је академик Арсић који је и сам сведок и учесник у догађајима на Косову. Пратио је, како каже, цео ток догађаја који су резултирали губитком Косова и Метохије, губитком његовог завичаја. – Та чињеница да сам остао без завичаја потире смисао мога живота. Наводим речи Борисава Пекића: „Спона са пореклом и тлом генетска је и митска у људским и уметничким искушењима она антенски обнавља истрошену снагу. Ван завичаја живот одавно корење суши. Извора те обнове нема. Он постоји само у меморији, а меморија је гробље и као свако гробље, за живот није” – казао је Басара.
Живот, како истиче даље аутор новообјављене књиге, нема репризу. Он је запитао какво је доживљавање света човека који је у том једином животу постао прогнаник, постао роб? Ипак, одговара да је бавити се стваралаштвом у изгнанству и ропству посебан психички осећај.
-Инспирација долази из понора где је људски ум потпуно потонуо. Ропство је наличје света и здравог разума. У ропству звезде сијају другим сјајем и сунце је друкчије, не уноси радост у срце робијаша. Моје је сазнање да је западни цивилизовани свет поробио мој народ на Косову и предао га у ропство Албанцима. То сазнање рађа сумњу у постојање нормалног разума, ствара убеђење да човечанство почива на нечовештву. Та сазнања су поразна за људски разум – констатује академик Басара, који подсећа да је престони град Београд у Титовој Југославији био леђима окренут према Косову а лицем према Европи. За Београд је тада, према његовом мишљењу, Косово било далека територија отуђена од Србије.
– Српски народ на Косову није имао заштиту ни од кога. Српски народ на Косову је био ван закона, апсолутно никоме није могао да се пожали, није имао где, јер све институције у Београду штитиле су само Албанце. Био је ван закона. Преостало му је да се сам сналази како зна и уме, и изложен прогонству од албанских фашиста и незаштићен од своје државе, решење је потражио у бекству са својих вековних огњишта – казао је академик Басара.
Како је потекла река избеглица долином Мораве и Ибра, тако се, према Басариним речима, испразнило и Косово.
– Српско антисрпство давало је велики допринос страдању српског народа на Косову и Метохији. Кад ово говорим мислим на конкретне личности које су биле у служби афирмације албанске националности итд. За све то има документација да је српски народ био потпуно незаштићен. У таквом судбоносном времену за српски народ одвија се мој стваралачки процес. Дакле он није уопште прост ни лак, живети у времену када је нација апсолутно, апсолутно угрожена. Он је идентичан времену у коме је настао и јединствен по свом изразу – закључује академик Басара. Оцењујући да своје духовно поднебље није тражио под окриљем неке актуелне појаве која у нашу уметност долази са помодних европских меридијана, већ да је настојао да да допринос оном чину наше уметности и њеној позицији која се односи на неговање и шватање улоге традиције. Он сматра да је и у Београду утицај огроман, такав који је непотребан нашем народу истакавши мишљење да све што нам се догађа није ништа случајно. Зато је на крају излагања на промоцији своје нове књиге приповедака, наш познати академик са Косова и Метохије, Светислав Арсић Басара, детаљно описао своје ново дело у издању наше издавачке куће „Панорама-Јединство”.
– Суштина се своди на дело које ће имати сопствени карактер, дело које ће говорити о себи као и о општем духу времена у коме је настало. Страно ми је и туђе све што разграђује традицију и родољубље. Настојим да моје дело утврђује наш понос и наше самопоуздање, проширује и оплемењује садржаје српске културе и да је штити од мондијалистичке најезде која настоји да уништи наше моралне и духовне темеље. Ту се догађају много сложене ствари. Верујем да је национално осећање једино људско обележје, да оно чува разлике особености и да само преко свог националног искуства може се укључивати у српску универзалну људску културу. Нико није постао велики ако није изашао из своје домовине и донео у светску визиту оно своје из свога народа – истакао је Басара, нагласивши да без националног идентитета, без националног духа и карактера нема ни аутентичнога стваралачког надахнућа. – Своје духовно поднебље и свој мисаони свет налазимо једино на своме тлу и у своме народу – рекао је вајар и приповедач, Светомир Арсић Басара.

Славица Ђукић