Једни млади одлазе, а други долазе

У селу су некада живели попови за целу Сиринићку Жупу. Недавно саграђено неколико кућа у којe су се доселиле младе породице из Сушића, најистуренијег села у општини Штрпце

 

 

Када у Штрпцу некоме поменте село Горња Битиња, рећи ће вам да се оно зове још и Поповце  и да то име долази од једне истоимене махале у овом месту у којој су према казивањима старијих нараштаја, али и према сачуваним историјским списима, живели попови за целу Сиринићку Жупу. Ово живописно планинско село, одакле пуца прелеп поглед на врхове Шар планине и којим кривуда Сушићка река, лева притока Лепенца, први пут се званично помиње у турском попису из 1455. године, где је окарактерисано као велико насеље са 47 српских домова и два сеоска попа.  Ако се данас запутите у Горњу Битињу илити Поповце и питате људе, колико овде има становника, рећи ће вам да „једни одлазе, а други долазе”. У Горњој Битињи живе и Албанци и њихове куће су углавном сконцентрисане у оном делу села одакле пут води за најистуреније место у општини Штрпце, село Сушиће и некако су физички највећим делом одвојене од српских домова. – У нашем селу има негде око 80 српских домаћинстава, а број албанских кућа  је мањи. Колико тачно становника има, не знам. Кад ме питате како живимо? Па шта да вам кажем и из нашег села млади радно способни одлазе, јер овде не може лако да се нађе посао. Много их је отишло. Иду већином пут централне Србије и тамо се сналазе како знају и умеју. Неки раде на грађевини, неки се снађу боље, нађу неки лакши посао.  Међутим, у истро време  имамо и људе који су се доселили овде. Неколико младих породица је дошло из Сушића. Купили су по неколико ари плаца и саградили куће, тако да можемо да кажемо да једни иду, други долазе, мада је нажалост одлазак израженији – каже Сава Станишић. Срели смо га негде у центру села док је са малим братанцем у наручју шетао по сунчаном дану. Овај младић није отишао са Косова и Метохије, јер, како нам рече, ради у манастиру Високи Дечани и задовољан је тиме. – Три месеца сам тамо, а месец дана дођем кући и тако. Не могу да се жалим. Ја сам се снашао колико толико, али има младих мојих вршњака који не могу да нађу посао. Неки се баве пољопривредом, малинарством, али то кад је сезона и само од тога не може да се живи – рече нам Сава.

НИЧУ НОВЕ КУЋЕ

Горња Битиња пружа боље услове за живот од Сушћа нарочито током зиме. Негде на средини села крај главног пута може се видети новосаграђена кућа, не баш велике квадратуре. У њој живи 33-годишњи Милош Николић са женом Анастасијом, четворогодшњом ћеркицом Николијом и синчићем Виктором, који још нема пуне две године. Овде су се доселили из Сушића, недавно. – Купили смо 3 ари плаца, а општина нам је преко донатора помогла да  саградимо кућу и ми смо што се тога тиче задовољни. Сушиће је удаљено село и овде су некако услови за живот лакши, нарочито кад је зима, јер је Сушиће више у планини и пут током зиме је теже проходан. Овде су нам и Дом здравља, продавнице и школа – каже  Милош. Ни он, ни жена, нису нигде запослени. Живе од социјалне помоћи и дечјег додатка. Тог дана дана када смо посетили Горњу Битињу, надомак Милошеве куће, срели смо багеристу који је равано терен. Милош нам рече да је неко ту купио плац и да се спрема да гради кућу. Не зна ко је, али рече нам да је чуо да је у питању неки Црногорац. – Ко год да је само нек буде добар комшија. Има места за све, кад су људи добри и толерантни – вели Милош. У близни његове куће могу се видети још пар новосаграђених кућа у којима живе углавном млађе породице – новопридошли становници Горње Битиње. – Добро је то што има досељавања, али то, ипак, није толико много људи, а број младих који одлазе одавде је много већи – мишљења је средовечна продавачица у трговинској радњи, која се такође налази негде на средини села. Није желела да јој помињемо име и презиме. На рафовима њене продавнице могу се наћи углавном прехрамбени производи и основне кућне потрепштине. На питање да ли и код ње има поскупљења, рече нам да  је уље поскупело, али да га има у довољним количинама.

ПЛОДНЕ ОРАНИЦЕ НИСУ ПУСТЕ

Некада је село Горња Битиња било чувено, попут других шарских села, по сточарству, а посебно по овчарству. То више није тако. На прсте се може избројати број грла говеда. Тек понеко чува краву, две. Нешто другачија ситуација је у делу села где живе Албанци. Тамо се још могу видети стада оваца. Има их неколико. Тог дана када смо боравили у овом селу, крећући се делом настањеним Албанцима срели смо једног младића који је своје прилично бројно стадо истеривао на испашу. На наше питање, на српском, како иде, јел тешко, има ли зараде од оваца, рече нам такође на прилично слабом српском језику, који је ипак разумео, да није тако лоше, али да није ни лак посао. Највише рече нам има зараде од продаје јагњади. Плодне оранице у Горњој Битињи нису пусте. Мештани се баве пољопривредом,  производећи  углавном повртарске културе, али ту и тамо и жито за сопствене потребе. У новије време овде је заживело малинарство. Многа домаћинства имају малињаке, неко на већој, неко на мањој површини. – Ми смо прошле године убрали око 4 и по тоне малина и били смо задовољни откупном ценом. Надамо се да ће тако бити и ове године – рече нам средовечна Јадранка Бошковић, пореклом Македонка, која се из Струге удала у Горњу Битињу. – Удала сам се овде и заволела сам ово село. Шта да вам кажем кад поредим живот када сам дошла овде пре неколико деценија, мислим да је раније некако било другачије, чини ми се боље. Људи су се више поштовали, дружили, били срећнији. Ишли смо више једни код других. Ишли смо и код Албанаца и они су долазили у наше домове, кад су славља на пример, али и другим поводима. Некако мислим да су се сада људи отуђили, некако народ делује депресивно, разочарано, али такво је време дошло. Свуда је чини ми се тако – вели Јадранка.

НАЈАВЉЕНА ИЗГРАДЊА СПОРТСКЕ ХАЛЕ

Горњебитињичани као сеоску славу светкују Светог Ђорђа и Светог Димитрија. Црква Светог Димитрија се налази у атару села Доња Битиња, која је од Горње Битиње удаљена пар километара, али се и мештани Горње Битиње у њој окупљају на празник коме је ова светиња посвећена. Ако пак из Горње Битиње кренете пут Сушића у једном делу села угледаћете минаре на џамији, а само на пар стотина метара на брдашцу угледаћете звоник и цркву Светог Ђорђа. Према очуваном делу записа у апсиди цркве, ктиторка је била извесна Јелена. У поду цркве су остале две мермерне плоче са клесаним орнаментима и краћим записом, које подсећају на плоче мозаичког пода цркве краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве је 1920. године изграђен нови храм. Како се може чути од упућенијих мештана Горње Битиње, из историје цркве Светог Ђорђа, у њој је највероватније било сачувано познато Призренско јеванђеље на пергаменту из XIII века са 36 минијатура. Народна библиотека у Београду је откупила ово јеванђеље од скопског антиквара Хаџи Јордана, који га је пронашао. Приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, јеванђеље је изгорело у великом пожару. Недалеко од цркве је још увек видан натпис на каменој плочи који сведочи да је црква некада имала млин, њиву и ливаду. Ранијих година је било веома изражено да на празник Светог Ђорђа, или у народу познатији под именом Ђурђевдан, имућнији мештани Горње Битиње изнесу код цркве разне ђаконије на заједничкој трпези и њима пре свега даривају слабо имућније мештане.  Негде на средини пута између Горње и Доње Битиње, налази се осмогодишња школа која је истурено одељење ОШ „Стаја Марковић” – Штрпце. У њој наставу похађају деца из Горње Битиње, Сушића и Доње Битиње. Према најавама из Општине у скорије време надомак школе требало би да буде саграђена спортска хала. У новије време, али и ранијих година, осим неколико инфраструктурних пројеката, није било неких значајнијих улагања у развој Горње Битиње. У овом селу још није умрла  нада да ће надлежни учинити много више да се створе бољи услови који ће задржати младе, а пре свега услови који ће створити могућности за запошљавање. С.Ивковић