Језик држи народ чвршће него територија
Снежана Башчаревић, професор Учитељског факултета Призрен – Лепосавић о језику и културу говора. Ћирилица је наша духовна вертикала, наше примарно писмо. Студентима развијам свест о вредности језика и лепог изражавања. Народ се мало бави очувањем сопственог идентитета кроз језик, истиче др Башчаревић
Професорка др Снежана С. Башчаревић (Сарајево 1977.) је редовни професор Учитељског факултета у Призрену са привременим седиштем у Лепосавићу Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, српски историчар књижевности, књижевни критичар, есејиста и песник.
Основну школу завршила је у Сарајеву 1992. године. Гимназију је учила у Београду, Зајечару, Лесковцу и Косовској Митровици од 1992. до 1996. године. Студирала је на Филолошком факултету у Приштини, на Одсеку за књижевност и српски језик. Докторску дисертацију под насловом Експлицитна и имплицитна поетика Исидоре Секулић одбранила је на Филозофском факултету (Одсек за филологију) у Приштини (Косовској Митровици) 2006. године. Запослена је на Учитељском факултету у Призрену, са привременим седиштем у Лепосавићу. Претпрошле године изабрана је у звање редовног професора за ужу научну област – Књижевност. Предаје предмете: Књижевност, Култура говора, Реторика, Облици изражавања, Дечје литерарно стваралаштво, Преглед књижевних теорија. Била је шеф Катедре за књижевност и језике, а тренутно је координатор за пројекте и сарадњу. Ангажована је на извођењу наставе на мастер студијама на истом Факултету. Сарадник је и учесник на пројекту Института за српску културу – Приштина са привременим седиштем у Лепосавићу, Материјална и духовна култура Косова и Метохије, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Такође и на Међународном научноистраживачком пројекту Лирски хумористички и сатирични свет Бранка Ћопића, Института за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу и Међународном научноистраживачком пројекту Андрић – Иницијативе: Иво Андрић у европском контексту, Института за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу. Области интересовања су јој књижевност двадесетог века и савремена књижевност.
Др Снежана Башчаревић је члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Косова и Метохије и Удружења „Исидора Секулић”. Присутна је у научној и стручној периодици, зборницима радова са научних скупова, као и у књижевним часописима: „Књижевна историја”, „Зборник Матице српске за књижевност и језик“, „Летопис Матице српске”, „Стил”, „Црквене студије”, „Спектар”, „Градина”, „Баштина”, „Узданица”, „Свеске”, „Детињство”, „Наслеђе”, „Пхилолгиа Медиана”, „Књижевност и језик“. Публиковала је преко 100 студија, огледа, реферата, расправа и критика. Учествовала је на преко 90 међународних и националних научних скупова. Аутор је монографија, уџбеника, две збирке песама. Повремено објављује текстове и есеје у „Књижевним новинама”, „Књижевном листу”, „Савременику”, „Стремљењима” и „Трагу“. Остале песме објављене су јој у листовима и антологијама. Бави се есејистиком и књижевном критиком. Уврштена је у биографски лексикон „Срби на Косову и Метохији у 19. и 20. веку“. Добитник је награде „Сија књига мајке Ангелине” за 2014. годину. За читаоце „Јединства“ говори о језику и култури говора као и о предавањима студентима у Лепосавићу.
- Како сте успевали да одржавате предавања током прошле године која је на Косову и Метохији испуњена трагичним и узнемирујућим дешавањима?
– Тензије на подручју Косова и Метохије трају већ дуже време, тако да скорашња дешавања нису никакво изненађење. Осећање сете и туге присутно је у мом бићу када говорим о овој теми, јер сам преживела грађански рат на подручју Босне и Херцеговине, који је почео 1992. године и доселила се на Косово и Метохију, које је моја дедовина, а задесила ме иста ситуација. Тако да верујем да нам је један део судбине негде већ зацртан. Лично, након свега, компликоване ситуације у животу доживљавам као нормалне, тако да сам и последње узнемирујуће месеце рационално сагледала, јер ако неке ствари не можете да промените, немате другог избора, него их морате прихватити и са тиме се носити подигнуте главе, достојанствено. Тако је у мом личном, али и пословном животу. Наставу на Факултету одржавала сам редовно. Активности на целом Универзитету одвијале су се без прекида, у континуитету. Као професор, била сам у моралној обавези да својим студентима, личним примером, покажем да морају бити у свему истрајни, ма колико живот био тежак.
Писмо је идентитет народа. Ћирилица је наша духовна вертикала, наше примарно писмо. О њеном опстанку не треба да брину само стручњаци за језик и књижевност, већ и народ.”
- Каква је заинтересованост студената у таквим условима, како се понашају и да ли им се обраћате и у вези безбедоносне ситуације?
-Уочила сам да су младе генерације национално освешћене. Такви су и моји студенти, на које сам веома поносна. То су млади, храбри људи, који су и у тешким тренуцима редовно похађали предавања. Посебно морам истаћи истрајност и одважност студената који живе у енклавама, њихов морал и родољубље. Никакви посебни савети њима нису потребни. То су генерације које су, на жалост, пре времена спознале озбиљност живота и ситуацију у којој се налазе.
- Посебну пажњу посвећујете владању језиком, реторици и култури говора. Реците нам више о томе?
– Сматрам да постоје три врсте културе. То су култура говора, култура слушања и култура одевања. Томе настојим да научим моје студенте не само кроз предавања, него и личним примером у необавезној комуникацији. Указујем им на значај лепог изражавања, на читање књига и веру у литературу, јер она нас учи да будемо бољи. Учим их да слушају своје саговорнике, да се придржавају бонтона који нам у данашње време, то морамо признати, све више недостаје.
- Рекли сте једном да у неким ситуацијама подижете ниво предавања, а с друге стране спуштате комуникацију на нижи ниво?
– Ниво предавања и критеријуми оцењивања у мом случају зависе од квалитета генерације студената који нам долазе. Њихов квалитет врло лако је уочљив већ на пријемном испиту. Ако је предзнање одређене генерације на нижем нивоу, онда се тиме као професор, руководим и прилагођавам. Иначе, ја студенте оцењујем стваралачки, а то значи да пратим њихов рад током целе школске године и не оцењујем само њихов одговор на дан испита.
- Како гледате на питање опстанка ћирилице и на увођење страних речи у српски језик?
– Писмо је идентитет народа. Ћирилица је наша духовна вертикала, наше примарно писмо. О њеном опстанку не треба да брину само стручњаци за језик и књижевност, већ и народ. Лично сам присталица учења страних језика, али не и увођења страних речи у српски језик. Човек вреди онолико колико страних језика говори и колико је књига прочитао, али прво мора добро да савлада свој језик и његову граматику и да прочита довољан број књига да би обогатио свој речник, па тек онда да се позабави учењем других језика. Мислим да су се данас замениле тезе. Народ се мало бави очувањем сопственог идентитета кроз језик.
- Са великом посвећеношћу и очекивањима водите и Рецитаторску секцију на Факултету. Од каквог је то значаја?
– Вођење Рецитаторске секције је значајно, јер кроз њу студентима развијам свест о вредности језика и лепог изражавања. Језик држи народ на окупу чвршће него територија. У њему је све што чини народ народом, а човека човеком. Не каже се узалуд: „Проговори да чујем, односно, видим ко си.“ Учествујући у раду секције студенти, будући учитељи и васпитачи, иамају могућност да боље и потпуније овладају језиком, књижевношћу, реториком и културом говора, као веома важним сегментима човековог живота, јер ће прадстављати узор ученицима и предшколцима који су тек закорачили у усвајање језика, његових чари и изражајне лепоте. Својим радом Рецитаторска секција даје свој допринос заустављању процеса одумирања српског језика као битне идентитетске црте нашег народа, јер оно што нас обједињује и што нам даје национални идентитет јесте, управо, језик. Нашем језику неопходно је вратити општекултурни и општеобразовни дигнитет, а то је могуће само ако се води институционална брига за културу српског језика.
