КАД ШУМЕ И ЊИВЕ ИМАЈУ НАЦИОНАЛНОСТ
Oд камених кућа са обзиданим доцима, преко босанских брда и кланаца до благородне Метохије, пружају се разне занимљивости, бајковити крајолици, богате флоре и фауне, али и тужне приче обичних, малих људи. Са првим данима јесени сунце раније склапа очи и одлази на починак, тамо иза храста медунца, грабове шуме и јасена. Заспи и смиље и вријесак и мајчина душица, само би северац са Велебита кидао лишће и гонио га до порушеног зида ограде око шуме, као некада пастири стада. Вековима су овде крчене шуме како би се добиле оранице, пашњаци, ливаде… Када се угреје камен и цврчак запева песму, а шкрта, црвена земља не рађа, жуљевитим рукама крчили су оно мало земље и живели, женили се, удавали, туговали и радовали се малим стварима. Векови су пролазили, а они су се одупирали бури, освајачима, недаћама и чували оно мало своје земље и шуме, ограђену зиданим каменом и резаном купином. На кршевитим падинама подно брда гнездила се јаребица камењарка, а по крашким пољима трчкарали су препелица, славуј и кос. У шумама и кршу, макији и ливадама по којима је камење као никло из земље, овде га зову „камен живац”, налазе храну и место за размножавање сисавци попут дивље свиње, јазавца, лисице, зеца и јежа. Зарасле су стазе кроз шуму и није лако пробијати се након 28 година.У том кршу препуном змија, гуштера, макије и шикаре наилазимо и на плодне долине, које са крашким пољима, кроз које нечујно вијугају реке, чине извор живота. Где год да живе потомци тих вредних људи, што знојем залише пашњаке и долине, чврстим карактером као камен на којем су одрасли, знају да су те шуме, те вртаче, те шикаре њихове. И воле их такве. Воле дивљу ружу и трн. Воле чак и своје змије у зидинама порушених кућа. Сва та шума, њиве, стазе, долазе у снове, постају дражи и лепши, испуњавају наду за повратак. Овим људима ова шума је чврста тачка, која им служи попут оријентира на животним путовањима. Завичај је ишодиште и место повратка.
Последњих неколико година увуко се, попут оног листа што га однесе ветар у порушени зид, страх да не остану без своје шуме, крша, камена и њива. Док причају о томе подрхтава им глас и заискри суза.
ИМОВИНА СЕ ПРЕПИСУЈЕ НА ДРЖАВУ ИЛИ НА ТРЕЋА ЛИЦА
Бранко Марић, повратник у Обровац, каже да је прошле године платио казну од 1.800 куна само зато што је секао дрва у својој шуми – огради, тако овде зову ограђене шуме.
– Ево Шумарија Обровац је продала дрва за сечу Ограде Кубатове Владимиру Драгичевићу из Голубића, а прави власник само може да хода око шуме и плаче. Све је уписано на име јавног подузећа „Хрватске шуме“ и оне газдују. За сада нам само не дирају кућу и окућницу – тврди Бранко и наставља:
–– Питао сам у шумарији, а они ми кажу да је све је то у складу са законом. Какав је то закон који отима моју дедовину. То је одвајкада моја земља и уписана је у катастар Обровац као моја. Ко се може судити са државам. Нити имам новца нити знам шта ћу да радим – каже забринуто Бранко.
Јован Радмиловић додаје:– Ево већ 28 година Хрвати користе српске шуме, њиве и пашњаке. Овде у нашем пољу је један човек, негде од Сплита, сејао смиље и правио мирисе. Нити је питао чије су парцеле нити га занима. Радио је док му се исплатило и отишао. То само раде са имовином Срба. Хрватима држава не одузима ни њиве ни шуме –- тврди Јован Радмиловић.
Како бисмо проверили његове тврдње упутили смо се у оближње место у којем живе Хрвати, Медвиђа, и питали Ведрана Мршића да ли и њему одузимају шуме и њиве и забележили његов одговор.
– Ја сам чуо да се одузима имовина само овима који су отишли за Србију и који се нису појавили одмах после рата. Тако се прича. Ја не знам пуно о томе. Нама није ништа одузела држава – био је искрен Ведран, који нас је љубазно позвао у кућу.
У катастру у Обровцу нису били много речити, али су нам, ипак, одговорили да упутимо питања надлежним министарствима у Загребу. Суд у Бенковцу нам је одговорио да су они донели решења на основу закона, те да се претходни корисник шуме и њива могао жалити док решење није постало правоснажно. У Шумарији Обровац су нас упутили на јавно предузеће „Хрватске шуме“ у Загребу и министарства пољопривреде и правосуђа и државне управе Хрватске. Два пута смо се обраћали Министарству пољопривреде Републике Хрватске и нисмо добили никакав одговор. Обратили смо се и Министарству правосуђа и државне управе који су нам дали повратну информацију да су примили захтев, али не послаше одговор. Како бисмо чули другу страну тражили смо два пута информације од „Хрватских шума“. Други пут нам је кратко одговорио гласноговорник „Хрватске шуме“ д.о.о Загреб да „Хрватске шуме“ господаре државним шумама на темељу Шумскогосподарске основе подручја, а немају ингеренције над приватним шумама и у њима не изводе никакве радове.
Потом смо позвали Милорада Пупавца, заступника у Сабору Хрватске и председника Српске самосталне демократске странке у Хрватској да појасни случајеве одузимања српске имовине и укњижбу државе Хрватске, или трећег лица на основу неусклађености катастра и грунтовнице.
– У Републици Хрватској све парцеле чији корисници нису ускладили стање у катастру са судским књигама уписују се као државне или на треће лице. Та имовина је некада била општинска, општенародна, или је припадала земљишној задрузи. Ту се уписивала Република Хрватска, независно о томе да ли је реч о Србима или Хрватима или неким трећим. Наравно, ту је било највише Срба јер се они нису могли побринути око своје имовине, али и људи са отока који су се иселили из Хрватске у ранијим генерацијама. То је створило велики проблем људима и ми смо то решили тако да требају поднети пријаву против Републике Хрватске у неком од судова у Хрватској, предочити купопродајне или неке друге доказе у којима се види да су они ти који су власници тих некретнина – појаснио је Пуповац и додао:
Нажалост, велики број људи то још није урадио, тако да се многи налазе у опасности да нека општина, као што је у општини из које сам ја потекао Бенковац, распише конкурс за ту врсту имовине и да допадне неком трећем лицу на кориштење. Дакле, не у власништво него на вишегодишње кориштење.
Одговарајући на питање да ли је та радња законита и дискриминаторска у односу на Србе, како тврде многе избеглице из Хрватске и повратници који се сучавају са проблемом одузете имовине, Пуповац је казао:
– То јесте радња која је законита, али је наравно проблематично то што се држава у тој ствари тако брзо потрудила да се упише као власница, а у другим стварима иде много, много теже. На тај начин људима, који су у избеглиштву или који су на терену код куће, а немају ни средстава, ни знања, ни информације, отежавају живот јер ће морати предузимати додатне радње и водити судске спорове са државом, како би то могли повратити и уписати се као власници – одговорио је Милорад Пуповац.
ОТИМАЊЕ ИМОВИНЕ ЦЕМЕНТИРА ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
Како бисмо добили још података о наведеним радњама Републике Хрватске, питали смо и Миодрага Линту, председника Савеза Срба из региона, који интензивно прати проблематику Срба избеглих из Хрватске.
– Хрватска од завршетка рата води политику отимања имовине протераних Срба. То ради на разне перфидне начине. Говорио сам више пута у јавности о начинима отимања српске земље и српских шума. Свима нам је добро познато да у Хрватској имамо тзв. дуални систем, дакле, имамо земљишне књиге, односно грунтовницу у суду што потврђује власништво и катастар у општини поседовање. Срби су пре рата плаћали порез на своју земљу и уписани су у катастар као власници, односно они који поседују своју имовину. Поседовни лист је на њихово име и презиме. Међутим, добар део њих није био регулисао питање грунтовнице, односно питање власништва у суду, тако да је у земљишним књигама стајало да је то власништво или земљишних заједница или кућних задруга или је било више десетина сувласника. Могли су да буду или њихови даљи рођаци или њихов отац, деда, прадеда, чукундеда. Један део тих сувласника је већ био преминуо, а Хрватска је искористила ту ситуацију несређених земљишних књига и донела Закон о власништву 1996. године и низ пратећих закона у каснијем периоду, користећи тај механизам да отима српску земљу и да се као власник на наше катастарске парцеле уписује или хрватска држава или моћни Хрвати, хадезеовци, који су користили то несређено стање у земљишним књигама – истакао је Миодраг Линта.
На питање да ли има податак о броју катастарских парцела одузете Србима и постоји ли могуићност повратити одузето, Линта је одговорио:
-– Процењује се да је пре рата било више од милион и по катастарских парцела у власништву Срба и да је на највећи део тих катастарских парцела до данас уписана као власник, понављам, или хрватска држава или моћни хадезеовци, дакле, они који су били блиски властима. Због тога је важно, и често о томе говорим, да Република Србија покрене суштински дијалог са Републиком Хрватском, везано за нашу отету, узурпирану, уништену имовину, отета, стечена и статусна права. Предлагао сам и предлажем да имамо једну посебну државну институцију као канцеларију за Србе у региону, која би у свом саставу имала две снажне службе. Правна служба за Хрватску и друга за Босну и Херцеговину, где би били ангажовани врхунски правници, адвокати, које би плаћала држава и који би бесплатно помагали нашем народу у комуникацији са надлежним органима Републике Хрватске. Да покрећу та питања, да се евидентирају сва кршења људских права, кршења имовинских права нашега народа, да се праве извештаји, да ти извештаји и да они буду основа нашој Влади у разговору са Хрватском. Дакле, да то буде једна од важних тема, питање људских и имовинско-стечених права прогнаних Срба и свих других оштећених грађана.
Наравно. Још једном понављам, у Хрватској се, нажалост, води политика цементирања етничког чишћења крајишких Срба и један од тих механизама је отимање српске земље – изричит је Линта.
Милан Ераковић, из хуманитарне огранизације „ЦИТ Нови Сад”, која даје бесплатну правну помоћ избеглим из Хрватске, тврди да ће земља у Хрватској бити на великој цени и да се убрзано ради да на „законски” начин Срби остану без имовине укњижбом државе на њихове парцеле, апелујући на избегле из Хрватске да што пре реагују и покушају вратити одузету имовину.
Поред тога, Срби из Хрватске су по још једном основу у проблему. Од 2007. године Хрватска даје подстицај за узгој стоке, а један од услова је да поседујеш имовину, односно шуме и пашњаке где ћеш узгајати животиње, На тај начин су многи Хрвати уписивали српску земљу као своје поседе, јер се нису тражили изводи из земљишних књига или катастра. По хрватским законима, уколико се 20 година користи одређена имовина, корисник је може уписати на себе. Зато молим Србе из Хрватске да пожуре са регулисањем своје имовине јер ће сваким даном бити све теже и теже– упозорио је Милан Ераковић.
Сазнање да се слично обавља и у Федерацији БиХ са имовином Срба под изговором „хармонизације катастра и земљишних књига у Федерацији Босне и Херцеговине” кренули смо у проверу.
Прођосмо Книн и Стрмицу загледани у тајанствену и моћну Динару са стрмим литицама и врлетима, а у подножју цветним ливадама и шумама. Динара дели Хрватску и БиХ и два различита климатска подручја ̶ медитеранско и континентално. БиХ је пуна шуме храста китњака, букви, смрече, јела и борова од којих је некад живела дрвна индустрија. Равничарски крај у деловима БиХ негован је попут тимијана и валеријане која краси босанске планине.
Пролазили смо кроз босанска брда и брежуљке низ планинске падине, које се благо спуштају према котлини испресецаном речним токовима. Стигосмо у место Саница, општина Кључ, Федерација БиХ. Повратник Младен Предојевић има исту муку као и Бранко из Обровца. Можда и тежу. Јер, казао нам је Предојевић, да му је имовина преписана на комшију Бошњака, да живи скромно и да не зна шта даље. Причао је Младен дуго и исцрпно како су његови мукотрпно радили по снежним и дугим зимама и стицали иметак за потомке.
– Сада ми једноставно кажу да то више није моје. Из Санице има Бошњака по Немачкој и Аустрији, али њима нико не одузима имања. То се чини само са српским њивама и шумама. Само на Балкану шуме и њиве имају националност. Ја мислим да се то не чини ни у заосталим земљама Африке. Дакле, да ли ће ти бити одузета имовина или не, зависи од твог имена. У суду и у општини ми кажу да моје није моје – огорчено прича Младен.
Док нам је Младен причао своју тужну причу помислих: „како ли би ово стање описао Петар Кочић“. Позвали смо општину Кључ и добили одговор да они раде само по директиви одозго, жалећи се да су занемарени као општина у коју се мало улаже. Упутили смо допис Министарству правде БиХ у Сарајеву од којих нисмо добили одговор.
Али, одговор смо добили од координатора Канцеларије за стручну правну помоћ Србима у БиХ Ђорђа Радановића: – Федерација БиХ већ неколико година брише старе власнике и уписује нове. Објављују огласе и позивају старе власнике преко локалних медија или објавом на огласним таблама општина. Оставља се свега 60 дана за јављање, а уколико се власник не јави до истека рока, имовина се уписује на неког другог, најчешће на општину, кантон, али неретко и на комшију – навео је Радановић.
ПОЛИЦИЈА И ПРАВОСУЂЕ У СЛУЖБИ УЗУРПАТОРА И ОТИМАЧА
Спустимо се до богате српске земље, познатој по плодним ораницама, земљи црници, прелепим пропланцима, виноградима, где теку три Бистрице и Бели Дрим, а драгуљи разасути поред река. Тамо где је Душанов виновод снабдевао царске подруме вином, допире и медитеранска клима. Добри услови за развој пољопривреде у Метохији обезбеђују снажни водотокови из слива Дрима, који се спуштају са околних планина. Наносне равнице око река су веома влажне и погодне за гајење најразноврснијих култура. Крчењем брежуљака, обраслим храстовом шумом, добијали су се нове обрадиве површине. Највећи део косовско-метохијске земље је под ораницама. На Косову и Метохији Срби су у земљишним, судским књигама уписани као власници земље али, њихове комшије Албанци налазе начина и довијају се да им уз помоћ институција отму имања. Миланка Терзић из Метохије, иначе, учитељица у пензији, пролази годинама кроз голготу јер је комшија Албанац „бацио око” на њено имање. Пријавио ју је за ратни злочин.. Пре пет година ухапшена је на административном прелазу и одведена у притвор.
– Живела сам и радила као учитељица у Беговом Лукавцу код Истока. Имам велико имање од 12 хектара. Највећи део је под ораницама, али има и шуме. Комшије Албанци, Реџеп и Агрон Висоћи су ме пријавили за ратни злочин само да би отели моје имање. Пре пет година сам хапшена под оптужницом да сам ратни злочинац и да сам починила злочин деведесетих на КиМ. Држали су ме у притвору у подруму 48 сати. Судим се са комшијама Албанцима за моје имање. Наша земља је уз Источку реку и што год да се убаци у њу рађало је. Код нас је пријатна клима јер смо од северних ветрова заклоњени планинама па смо од маја до новембра имали све у нашим баштама. Комшија Албанац фалсификатом упише имовину на себе, а ти си тај који мора да га тужи и да пред косовским пристрасним судовима доказујеш да је имовина , која је вековима твоја, заправо твоја. Мало му је што је користи 24 године па хоће и да то озваничи – тврди Миланка, која и даље „бије битку” за своје њиве и шуму.
Одмарали смо поглед на бајковитом крајолику и зрелим чокотима грожђа ораховачког виногорја. На ову плодну метохијску земљу винову лозу донели су Немањићи и засадили прве манастирске винограде. Благословену и племениту земљу вековима су обрађивали монаси и српски народ. Рађала је Метохија као ни један део земље Србије. Вијугави пут од Манастира Зочиште, обрастао са обе стране багремом води у село Ретимље. Село убијених 14 Костића од стране „ОВК”. Бака Петра, мајка убијеног Тодора и Лазара, наводи да су јој комшије највећи део плодне метохијске земље уз помоћ институција превели на себе.
Из Метохије одосмо на север Косова и Метохије у село Горњи Јасеновик, смештено непосредно изнад језера Газиводе, одакле пуца поглед на целу општину Зубин Поток и административну линију Брњак. Тамо потражисмо Миленка Ђукића на чијем имању је саграђена база за косовске специјалне јединице РОСУ. Огорчен, бесан, резигниран не може да верује што га је снашло, те да му се незаконито, безобзирно и дрско отима дедовина.
– Прошлог лета, негде јун-јул кренула је механизација кроз село. Мислили смо у почетку да ће можда правити пут и да то наша општина ради. Али, зауставили су нас наоружани косовски специјалци и рекли да не можемо даље на брдо према нашим имањима. Одмах смо ишли у општину и питали шта је то, ко им је дао дозволу, међутим, нису ни они знали да нам одговоре. Од тада су кренули дописи косовској влади и институцијама што од општине Зубин Поток, што од нас власника, ангажовање адвоката, подношење документације са решењима о нашим парцелама, али нема помака. Они су ту изградили базу, прекопали нам пут поред саме куће, уништили плодно земљиште, не само шуме. Са косовским институцијама била је и јавна расправа , али тек када је све завршено. На крају закључише да је то земљиште и изградња базе од државног интереса и да ту више расправе нема. Дођу и узму и то је то. Долазио је и њихов министар полиције Свећља, објашњавајући да је база за специјалне полицијске снаге на Северу у нашем интересу и да нас чувају. Ја сам му лично рекао да су, управо, они ти који утерују страх код српског народа и мештана села Горњи Јасеновик – казао је Миленко Ђукић, док нам показује решење Општинског суда у Косовској Митровици о власништву над отетом парцелом.
Више пута смо звали Министарство правде привремених институција у Приштини и тражили одговор. Са друге стране нам је одговарано на енглеском да не знају српски језик, да би нам након петог позива, службеник који зна српски, рекао да упутимо званичан допис са питањима која нас интересују. Упутили смо питања око наведених предмета Министарству правде у Приштини и остали без одговора.
Међутим, одговоре смо добили од познатог и дугогодишњег адвоката Живојина Јокановића, који је заступао више десетина Срба којима се имовина отима на разне начине на КиМ.
–У мојим списима је огроман број предмета узурпације и отимања српских некретнина било кућа и станова или земљишта. Албанци, нажалост, све то чине уз помоћ институција. Прибегавају разним триковима од оптужби комшија за ратне злочине до фалсификата. Усвајањем Закона о експропријацији, по коме је изградња инфраструктурних објеката од јавног интереса, власти у Приштини је превашодни циљ да гради базе за специјалне полицијске јединице на северу КиМ и отима имовину Срба. Није ми познат пример да је неком Албанцу на основу тог закона одузета имовина. Такође, тужно је да полиција и правосуђе полажу веру на основу националне припадности и хапсе и процесуирају Србе због наводних ратних злочина, а у позадини је отимање њихове имовине или нешто треће. Судски спорови су дуги и исцрпљујући па неки и одустану – каже адвокат Јокановић, са поруком да је приватна имовина светиња, која нема националност и да је то цивилизацијска и демократска тековина.
Рада Комазец
