Карановић: Албански политичари безочно лажу своју јавност, признање Косова је могуће повући

Повлачење признања одређене државе од стране земаља, које су до једног тренутка ту, конкретну “државу”, признавале као постојећу и суверену, апсолутно постоји као категорија у међународном јавном праву, као и у историјату светске дипломатије, каже Огњен Карановић из Центра за друштвену стабилност.

 

 

Карановић је за Косово онлајн рекао да албански политичари на Косову “безочно лажу своју јавност, када износе бесмислице” да је немогуће повући признање и да су одлуке о признању неке државе по међународном праву неопозиве.

“Можда нису довољно едуковани и као објект међународног права, у том случају, процеси, стања и прописи из домена међународног јавног права и светске дипломатије, нусу им довољно познати. Заправо, то је питање нивоа њиховог образовања, али и склоности тамошњих политичких елита ка шарлатанству и перформансима у “унутрашњој”, као и у “спољној” политици”, наводи Карановић.

Објашњава да шодно сопственим прописима, надлежни државни органи било које међународно признате државе на свету имају право да пруже признање суверенитета и независности неке државе или “државе” на свету или да то признање повуку, што је у појединим државама надлежност парламента, у другим, владе.

“Друго је питање да ли оне на тај начин крше норме међународног права и прописе Уједињених нација, што се у случајевима признавања тзв. независности Косова и догађало. Сигурност у међународну потврду признања пружа околност да су неку државу у своје чланство примиле Уједињене нације у складу са својим процедурама”, каже Карановић.

Карановић наглашава да сасвим сигурно, престанак признавања једне “земље” означава и престанак постојања дипломатских односа са том државом.

“Није то нужан, формалноправни “след поступака” код повлачења признања, али је, логично очекиван, јер кад једна држава, у међународноправном погледу, ” више не постоји” за државу, која са њом има дипломатске релације, онда се следствено очекује да и капацитет тих односа буде умањен, ако не и потпуно раскинут”, рекао је Карановић.

Додао је да диломатске везе углавном зависе од билатералних интереса тих земаља, које се нађу у датом односу или ситуацији.

“Погледајмо пример односа Грчке и јужне српске покрајине. Званична Атина не признаје лажну државу Косово*, али са Привременим приштинским институцијама одржава одређени ниво дипломатских веза, наравно не у пуном капацитету. Нека територија или ентитет, па чак и држава, која се нађе у ситуацији да се број земаља које признају њену независност или суверенитет умањује, свакако губи могућност да буде третирана као субјект међународног права, већ остаје његов објект, а са друге стране, њени економски и други интереси, свакако, на првом месту, политички, остају несигурни, нестабилни и у “правном лимбу”. Дакле, импликације такве ситуације су јако тешке”, рекао је Карановић.

Навео је да држава која је жели да постане члан УН подноси захтев за чланство Савету безбедности УН, те ако овај орган позитивно одговори на захтев, онда ту тежњу потенцијалне чланице УН, у форми предлога, прослеђује на усвајање Генералној скупштини УН.

Додао је да је у том телу потребна двотрећинска већина да би нека држава постала пуноправна чланица УН.

“Дакле, УН немају надлежност да неку државу признају, нити да пониште њено признање или постојање, али због чињенице да ова највећа наднационална институција у свету, која обухвата готово све земље на планети, прихвата у чланство неку државу, пружа легитимитет, али и легалитет одређеној земљи да себе може да посматра као “независну и суверену државу”. Очигледно, јужна српска покрајина нема тај статус”, каже Карановић.

Карановић је рекао да у историји дипломатије постоје примери повлачења признања и наводи да је, на пример, Бивша Југословенска Република Македонија, данашња Република Северна Македонија, због одређених пословно-политичких инетерса, али и због утицаја појединих “западних сила”, 1998. године признала тзв. Републику Кину, званично име Кинеског Тајпеха, посматрано са аспекта “тајванског законодавства и унутрашње политике”, односно Тајван како колоквијално зовемо овај одметнути део једине постојеће кинеске државе, Народне Републике Кине или Кинески Тајпех.

“Наведену, тзв. државу, Републику Кину, данас признаје веома мали број држава у свету (Ватикан, Никарагва, Науру, итд). Из датих разлога, кршења међународног права и нарушавања суверенитета НР Кине, званични Пекинг тада је прекинуо дипломатске односе са БЈР Македонијом. Неколико година касније, званично Скопље повукло је признање тзв. Тајвана, а поново су успостављени дипломатски односи између НР Кине и БЈР Македоније”, рекао је Карановић.