Косовац ретко збори, више ћути
НОВИНАР И ПИСАЦ, НОВИЦА КИТИЋ ИЗ УГЉАРА КОД КОСОВА ПОЉА О ЖИВОТУ У ЗАВИЧАЈУ
У Угљару, некада чисто српском селу, све је на продају. И куће и њиве промениле су власнике. Село је променило изглед. Родитељи купују куће и станове у местима централне Србије и тамо шаљу своју децу. Безбедносне прилике из дана у дан све неповољније. Будућност неизвесна, каже Новица Китић
Човек из народа са свим особинама средовечног косовског Србина са шајкачом на глави која се саживела са њим па је видимо и кад је не носи, Новиц Китић је новинар и писац, супруг и отац тројице синова који живи у родном селу Угљару које није напуштао. Нити ће, нада се и у Божју помоћ. Спада у групу оних писаца који лако успостављају везу са најстаријим слојем књижевне и духовне традиције. Поникао је у скромној средини, у породици где се од искона славио Бог и Крсно име и у којој се крсна слава није прекидала. До дана данашњег остао је „тих и ненаметљив“ свестан да као такав није одувек био ИН ни као новинар ни као писац али је трајао и траје и данас . Свој таленат исказао је кроз записе објављиване у листу “Јединство“ и часопису “Стремљења“. У њима исказује занимљиве судбине Косоваца и Косовки који се труде да очувају веру и традицију предака. Они говоре своју причу, износе своје наде и стрепње, своје бриге и радости. Језик којим говори и пише је жив и он га преноси са усана својих јунака-казивача те су зато његове приче пуне духа и занимљиве јер суштински преносе важне поуке и поруке. Са овим писцем који је својевремено радио као новинар у приштинском „Јединству“ и који памти тај период као важан део свога живота и своје афирмације, разговарали смо о томе како се данас живи у Угљару и шта је и како је са Србима у овом делу Косова Поља… Истини за вољу, не воли времешни Косовац много да прича јер он то што има скоцка у причу (кажу) и то тако сочним дијалектом да и када шаље најозбиљне поруке оне звучи умесно и духовито.
У Угљару све је на продају
Како ли се живи у том Угљару данас и каква ли је то слобода ако је свакодневно запљускују или притискају застрашивањем и када је страх од сутра реалан и присутан. Само ћорав не види колико заплашују, провоцирају и нападају Србе да би их дефинитивно и сасвим протерали са своје земље која је, нарочито за Косовца, Светиња која се чува као очи у глави?
На ово питање наш ће Новца Китић новинарским стилом, картко и јасно: У Угљару, некада чисто српском селу, све је на продају. И куће и њиве промениле су власнике. Село је променило изглед. Родитељи купују куће и станове у местима централне Србије и тамо шаљу своју децу. Безбедносне прилике из дана у дан све неповољније. Будућност неизвесна. ( Јел овде потребан неки коментар.)
-Улога Цркве у животу Срба на Косову и Метохији је велика. Баш као што је била у вековима под Османлијама. Тада и сада често је на удару шиптарских вандала. Срба у Косову пољу има у назнакама. Мали број њих живе у Ливадском насељу и тзв. Машинском парку. Опстају, упркос бројним недаћама, прича за „Јединство“ Новица Китић.
О томе како су се све промене на Косову и Метохији од рата 1999. наовамо одразиле на односе међу људима, Новица Китић нам је рекао: -Од рата 1999.па до данас међуљудски односи су непромењени. Људи се солидаришу кад наиђу невоље. Храбре јадни друге, ширећи оптимизам. Често се тражи утеха у сеоским кафанама. Уз “иће и пиће“ лакше се дише.
А што се тиче односа косовских Албанаца према Србима ствари стоје овако:
– Једно време живело се мирније. Није се испољавала мржња према нама. Последњих месеци безбедност није на завидном нивоу. Честе су провокације од појединих мржњом задојених Шиптара. У Угљару је изражено исељавање. Куће с обе стране пута који дели село на горњу и доњу махалу, продате су. Оне на рубним деловима села чекају муштерије. Њихови власници живе у гету. Срби из Угљара, Бресја, Кузмина и Косова Поља живе од пољопривреде. Запослени и пензионери на време добијају плате и пензије. Задовољни су како Србија брине о њима.
И за крај, каква би то била прича о Новици Китићу из Угљара код Косова Поља када га не бисмо питали о његовим књигама и о искуству у приштинском „Јединству“ . -Прву књигу објавио сам 2004. године. А другу, која је проширено издање прве, 2014. Имао сам промоције у Грачаници и РТК2, телевизија на српском језику. Тамо често гостујем у пригодним емисијама. У почетку сам добио хонорар који сам утрошио на штампању друге књиге “Косовске каже“.
За „Јединство“ ме вежу драге успомене
-За Јединство ме вежу драге успомене из младости. Објављивао сам карикатуре сваког понедељка у рубрици Хумор и Занимљивости. На крају месеца добијао сам хонорар. Чак су ми новац слали и за време служења војног рока у далекој Словенији. Године 1975. постао сам новинар. Завршио сам новинарску школу чији су предавачи били са Југословенског института за новинарство. Није ми било лако. Услови за мене из сеоске средини били су тешки. Поједини уредници били су арогантни. Док се Јединство штампало у Скопљу радио сам на коректури. Прелазак на дневно излажење 1977. године за мене је било олакшање. Био сам поштеђен многих непријатности. Радио сам као дежурни уредник у Дому штампе, каже Китић.
-Најсрећнији период у Јединству био ми је од 1999. године до одласка у пензију. Тада сам добијао признања и награде. Између остало и награду “Лазар Вучковић“ за прозу објављену у часопису “Стремљења“. Новица Китић пензионерске дане проводи са породицом, пише кратке приче, дружи се са комшијама, пријатељима и колегама… У раним јутарњим сатима пише за своју душу. Остатак дана посвећен је породичним обавезама. Рад у башти га релаксира. Живот иде даље. Треба издржати… Књига „Косовске каже“ садржи стотину четресет и две (142) кратке приче на дијалекту. У припреми је и трећа књига „Све дочења у стиху“. Највеће здовољство му представља чињеница д а је својим причама сачувао говор локалног становништв а од заборава. Написао је преко 500 прича књижевним језиком и косвско-ресавским дијалектом.
-Косовац ретко збори. Више ћути. Затворен је, некако. А што он да прича, кад други могу по боље. Мерак му да каже кад осети. Кад реч искочи од срце. Ако није отуд, реч је плитак. Џабе што му је на вр’ језик, ако није од срце. И ово је кратка прича Новице Китића која и о њему прича.
Славица Ђукић
