Косово је наш темељ на којем је саграђена читава кућа

 Косово је велико стратиште српско на којем се бију неке одсудне битке данас. Ја се искрено надам да ћемо ми имати снаге и памети и организације да и овај читав процес изведемо до краја тако да будемо што мање на губитку, а да сачувамо наше Косово – каже Станић

 

 

Половином октобра месеца на позив организатора Михољданских свечаности у Великој Хочи је боравио председник Матице српске проф. др Драган Станић, један од најугледнијих књижевника нашег доба. Са њим смо, специјално за наш лист, разговарали о Косову и Метохији, о значају Косовско-метохијског одбора Матице српске и других институција Републике Србије за опстанак српског народа на Косову и Метохији, о песништву и његовој улози у српској историји и култури и другим стварима. На наше питање шта за Матицу српску али и њега као појединца и као Србина значи долазак на Косово и Метохију, проф. др Драган Станић је одговорио: – Нама је у Матици увек драго када можемо да дођемо на ово велико стратиште српско на којем се бију неке одсудне битке данас. То не мора бити права битка, него то може бити онај метафорички схваћен рат, борба која се води да би се један круг вредности изградио, односно сачувао, а очигледно је да је све усмерено ка томе да оне вредности које су Срби сачували у својој култури и развијали до ових модерних, постмодерних, времена да те вредности буду уништене и да се легализује етничко чишћење које је овде направљено. Ја се искрено надам да ћемо ми имати снаге и памети и организације да и овај читав процес изведемо до краја тако да будемо што мање на губитку, а да сачувамо наше Косово.

• Колико је то могуће у овим околностима и шта ми треба да чинимо?

– Оно што сасвим сигурно сви они који раде против српства на Косову, не могу да ураде, то је извесно све оно што је повезано са културом сећања коју ми негујемо. Косово мора бити у нашој души, у нашим срцима, у нашој глави, а кад је Косово ту, онда ћемо, ако се понашамо по начелима која је Господ Бог изрекао, ја мислим, ми добити правo и да физички будемо на Косову. То је процес који ће јако дуго трајати, али се ми морамо за то припремити и ако су наши преци после оног првог косовског полома и у оним покосовским временима имали снаге да се дуго, више векова, припремају, да се очувају на овом простору и онда у једном тренутку да предузму и ове напоре који су довели до тога да смо ми поново стекли Косово, ја мислим да ће и наше генерације и све оне које долазе бити на истом испиту. Ми смо сви у покосовским временима и треба да живимо по тим начелима верујући да ћемо стећи ту метафизичку награду, тај благослов Божји, који ће рећи да је то Косово које нас је тако обележило у нашој духовној историји, да поново буде наше, односно да се наши људи који живе на Косову и ми који долазимо на Косово не осећамо као странци овде, јер нас непрестано власт покушава принудити на то да се осећамо као странци.

• А да ли се Ви осећате као странац?

– Разуме се, да се ја овде не могу осећати као странац, јер све што сам овде видео улази апсолутно у мој доживљај, потпуно се слаже са оним што већ постоји у мени. А нашем народу који овде брани и своје кућне прагове и брани целокупну историју и културу Срба на овом простору, а то је централни српски простор, не вреди говорити нешто посебно у смислу његове одбране, ту само треба деловати да се он заштити, да колико год можемо учинимо и као држава и као друштво и као целокупна заједница српска ма где Срби живели да се наш народ осећа сигурнијим и да на овом простору на којем вековима борави и даље буде простор окупљања неких нових Срба који ће овде доћи.

• Матица српска је формирала свој Косовско-метохијски одбор преко којег је учврстила везе Косова и Метохије и Матице српске. Уочи Михољдана сте у Призрену присуствовали и оснивању огранка Вукове задужбине. Колико је то важно и који је задатак тих установа?

– Матица српска и Вукова задужбина и многе друге установе, а неке већ постоје овде: Црква, Универзитет, Културни центар у Грачаници, школски систем, библиотеке… све то чини да ми добијемо ону врсту интелектуалног капитала који ће постојати у сваком нашем грађанину који мора бити свестан свега онога што јесте садржај наше историје и да онда стекнемо знање које ће нас научити како да разговарамо са свима онима који желе да нам оспоре право на Косово. То је јако важно да ту дијалошку културу имамо развијену и да можемо храбро ући у све дијалоге који нам предстоје, а и оне које смо можда у прошлости неуспешно обавили. Али има начина да се и такви дијалози поново успоставе. Тако да ја мислим да је то део те интелектуалне борбе коју бисмо морали што интензивније да практикујемо. Ово није време оружаних сукоба, нама треба мир, нама треба да наш народ буде овде сигуран, да није приморан да се сели, него да остане свој на своме и да онда полако видимо шта се ту паметно може урадити.

• Професоре Станићу, Ви сте и књижевник, песник. Колико је поезија важна и колико песмом можемо да кажемо то што мислимо и осећамо у одсудним временима?

– Морамо се сетити стиха „песма нас је одржала њојзи хвала”. Поезија је ту много радила у прошлости од усмених певача, од лирике и епике, нарочито од епике која је развијала ту историјску свест, а онда и читав низ песника и писаца који су чинили да целокупна наша историја и духовне вредности које је наша историја сачувала буду сачуване у овом интелектуалном слоју, у нашој памети, да умемо да објаснимо једни другима шта је то, какво је то чудо бити Србин и живети на начин српске културе. То је једна специфичност. Нема много народа оваквог бројчаног стања као што су Срби, а да има историју за понос. Заиста је тако и тога морамо бити свесни, и то је потребно да развијамо и знање о томе, не само да имамо емоцију развијену него и једно и друго да буде усклађено.

• Матица српска је установа која почива на саборности.

– Зато мислим да је тај основни саборни принцип на који се непрестано позивамо, а Матица јесте установа која почива на саборности, ту веома често можете да видите како су се удружили људи који врло различито мисле о неким стварима, идеолошки су подељени на сасвим супротним половима, али ми успевамо да их држимо у оквиру једног система који кад постави одређене задатке активирамо све људе који ту могу помоћи. То је драгоцено искуство, а то искуство може бити употребљиво и на овако осетљивим подручјима као што је Косово и Метохија. А може и на неким другим местима. Није много боља ситуација у Црној Гори, данас је истина нешто боља него пре три четри године, али није много боља. Ситуација у расејању је такође врло компликована, ми морамо и о том свету да бринемо управо на овакав и сличан начин као што покушавамо заједничким снагама на Косову.

• Шта би била Ваша порука за све Србе ма где да су када је Косово у питању?

– Једино ова порука о саборности која каже да треба да сви носимо Косово и Метохију у срцу, треба да сви долазимо овамо, да се обнављамо, као што се ми који долазимо непрестано обнављамо кад дођемо у дотицај са нашим духовним светињама, са нашим манастирима, са местима где су попришта највећих збивања била у прошлости. А онда то просто човека уздигне, учини га одговорнијим, учини да осетимо оне енергије које су колале у нашим прецима и натерали их, довели их до подвига који су начинили. То треба да буде подстицајно у том смислу да извучемо из себе некакав максимум и да видимо шта ми данас као лични некакав подвиг учинимо, а да то буде на добробит целог нашег народа и целе наше културе. Мислим да је Косово највећа опомена те врсте. Дакле, наш темељ на којем је саграђена читава кућа и та нас кућа опомиње да и ми треба да градимо ту кућу, на неким другим местима, али свеједно то је наша кућа. Оливера Радић