Косово је посебна инспирација и мотивација

Јасмина Новокмет, диригент и професор на  Факултету уметности  Приштина – Звечан

 

Планирам један пројекат о којем за сада не бих говорила, али када се створе адекватни услови, кренућу у његову реализацију и биће ми велико задовољство да вас о томе обавестим, каже Јасмина Новокмет

Представљамо нашим читаоцима једну запажену уметницу са Косова и Метохије, Јасмину Новокмет, прву жену диригента у јужној српској покрајини која својим радом, свуда у свету, промовише идентитет и место духовног постојања српског народа.

Диригент и професор дириговања Јасмина Новокмет рођена је у Приштини 1969. године. Дипломирала је дириговање 1993. године на Факултету уметности у класи маестра Јована Шајновића као студент генерације и најбољи студент у дотадашњој историји Факултета. Од 1990. године ради на Факултету уметности, 1995. године изабрана је у звање стручног сарадника, касније у звање доцента, а од 2014. има звање редовног професора. До сада је већ трећи пут изабрана да врши функцију Продекана за наставу, а била је и председник, потпредседник и дугогодишњи члан Савета Факултета уметности и члан стручног већа Универзитета у Приштини. Од 1990. Године, Јасмина Новокмет диригује хором Факултета уметности у Приштини, а упоредо је руководила и другим музичким ансамблима у Приштини (хор музичке школе „Мокрањац“, Градски омладински хор, Градски дечји хор, хор Цркве Свети Никола, Градски камерни оркестар), Звечану (Хор Цркве Светог Ђорђа) и Крагујевцу (гост диригент крагујевачког камерног гудачког оркестра „Шлезингер“).

Богата је и веома разграната каријера Јасмине Новокмет која је са  хором Факултета уметности Приштина – Звачан и другим ансамблима остварила бројне запажене наступе у веома ризичним околностима и добила награде на хорским такмичењима у Србији и иностранству. Међу њима се издвајају две златне и једна сребрна плакета на такмичењу омладинских хорова у Новом Пазару (са Градским омладинским хором из Приштине), специјална награда за премијерно извођење домаћег композитора на Југословенским хорским свечаностима у Нишу 2000, две златне медаље на „Мајским музичким свечаностима“ у Бјељини 2012. (са хором Факултета уметности), итд.

Од посебног значаја је и диригентска активност Јасмине Новокмет са Хором Цркве Светог Ђорђа у Звечану (2009-2011) са којим је наступила у Паризу у оквиру Хуманитарног концерта за помоћ деци са Косова и Метохије, а 2009. године освојила прву награду на Међународном фестивалу духовног певања у Минску у конкуренцији од преко 100 хорова из 14 земаља. За велики допринос у очувању и афирмацији српске културе и духовности, Јасмини Новокмет су „Српска духовна ризница“ и Скупштина града Приштине 1998. године доделиле престижну награду „Благодарје“. Двадесет година после, тачније 2018. године „Српска круна“ хору Факуклета уметности и Јасмини Новокмет, додељује награду „Добродарје“, а исте године пристигла је и нарада „Видовданско признање“ хору Факултета уметности Приштина-Звечан под руководством Јасмине Новокмет за посебне заслуге и допринос развоју Универзитета у Приштини, које додељује Универзитет у Приштини са привременим седиштем у К. Митровици.

 

Каријеру сте започели и градили у Приштини, а све до рата 1999. године водили сте Градски камерни оркерстар и пет хорова… Како сте доживели прогон из завичаја и како је тај суноврат утицао на Вас?

-Имајући у виду да је у Приштни у периоду пре рата веома успешно егзистирало пет хорова и градски камерни оркестар, као и огромне успехе који су постизали, а на основу којих су постојали  и велики планови за будуће концерте и такмичења, нагли и сурови прекид рада и живота у средини за коју сам везана не само емотивно, већ и дубоким коренима, веома тешко сам поднела у сваком погледу. У каријери коју сам градила у родном граду, максимално сам се трудила да дам свој дорпинос културном животу града, али и очувању народне традиције и духовног наслеђа. Почеци су били јако тешки и пуни изазова, али је Приштина, непосредно пре рата, имала градски омладиниски хор од преко 120 чланова, са три поставе и преко четири сата музике на репертоару – уметничке, традиционалне и духовне. У том периоду, прва генерација деце из дечјег градског хора стасала је, однегована и потпуно припремљена да пређе у трећу поставу омладинског хора и тиме допринесе не само његовом опстанку, већ и квалитету. Хор Факултета је, такође дао велики допринос граду, а од концерата посебно истичем онај одржан 1995. године у црвеној сали Дома омладине „Боро и Рамиз“, када су по први пут изведени „Литургија“ и „Опело“ Стевана Ст. Мокрањаца,  дакле наша духовна музика. Хор Факултета , градски омладински хор и градски камерни оркестар, у сарадњи са члановима Нишког симфонијског оркестра и оркестром војске приштинског корпуса, као и солистима београдске опере, извели су грандиозно дело – Моцартов „Реквијем“. У периоду 1997-1999, сви ансамбли непрекидно су радили са огромним ентузијазмом, чак и уз рафалне паљбе на улицама, желећи да у тешким временима, уметничким пројектима, дају свој допринос. На Видивдан 1998, исти ансамбли, одржали су концерт родољубивих песама који је, од стране публике, врло емотивно и топло поздрављен. То је, на жалост, био и наш последњи концерт. У периоду од шест година (1993-1999), ансамбли су се непрекидно развијали, добијали на квалитету и постепено постајали оспособљени за велике уметничке пројекте. На жалост, сломили су нам крила. Нисам још увек успела то да преболим, иако је прошло више од 20 година, и мислом да никада нећу ни моћи. Верујем да сви који су доживели такву судбину потпуно разумеју ово о чему говорим. Ипак, радо се сећам тих дивних тренутака, и захвална сам својим ученицима, студентима и колегама на сјајној сарадњи и огромном доприносу који су дали у циљу квалтетних интерпретација. Без њиховог залагања то не би било могуће. Веома сам захвална и тадашњем руководству Факултета, директору музичке школе као и директору Културно просветне заједнице града, на огромној подршци и помоћи. Посебно сам захвална нашој публици, која је редовно долазила на наше концерте и давала нам и мотивацију и снагу да наставимо даље, посебно у тешким тренуцима за све нас.

Како је ужа музичка област – дириговање, постало занимање у    коме трајете и постижете завидне успехе као и хорови које водите ? 

-Као што знате, у средњој школи похађала сам истовремено два смера – инструментални (клавир) и теоретски. Волела сам пијанизам, али ми је у смислу уметничког изражавања путем свирања на инструметну увек нешто недостајало, али са 15-16 година нисам могла да знам о чему је реч. У трећој години средње школе, на теоретском одсеку, имала сам први час дириговања! И то је било то. Схватила сма да сам то ја. Да је то уметнички израз који одговара мом не само уметничком, већ и личном темпераменту и сензибилитету. И тако се родила љубав за цео живот. Дириговање је саставни и нераскидиви део мене, а када тако волите свој позив, онда рад, ма колико комплексан и захтеван био, не пада тешко. Напротив. Када нешто волите, радите искрено и посвећено, онда се та енергија пренесе и на ансмабл, а успех дође као природна последица свега. Мој циљ у бављењу овим послом никада није био успех. Радим оно што волим и трудим се да сву енергију и љубав не само према послу, већ и уметности, пренесм на ансамбле. Када нешто радите искрено и посвећено, то и ансамбл и публика осете. Нити диригент може без ансамбла, нити ансабл без диригента. То је нераскидива веза, и сваки успех је заједнички.

Дириговали сте хоровима који су различити и по искуству, годинама старости извођача, по песмама и композицијама које изводе… Какво је то искуство ако се има у виду да сте диригент и црквеног хора у Звечану?

–Имам ту срећу да не само да радим посао који волим, већ и да сарађујем са дивном децом, ђацима студентима и колегама. Таква искуства доносе велико задовљство, али вас и оплемене. Колико је важно да ја, као руководилац ансамбла, мотивишем њих, толико мотивишу и они мене. На наступима или концертима, између нас постоји посебна енергија и емоција коју само на сцени и можете да доживите, а која вас сједини за сва времена. Сећања на те јединствене тренутке нико нам не може одузети.

Шта је, поред талента, потребно диригенту за успех и да ли приватан живот мора да трпи?

-Диригент, пре свега, треба да буде широко образован и у музичком и у општем смислу како би интерпретације дела које диригује биле квалтетне и на високом уметничком нивоу. Имајући у виду да ради са ансамблима, потребно је и да има смисла за тимски рад, да буде флексибилан, комуникативан, јасан и прецизан у пласирању своје концепције интерпретације, али и да има способност да ансамбл мотивише и са њим направи добру и искрену инетракцију.

Подршка породице је јако важна у сваком послу, па и у овом. Буде периода када због припреме и реализације концерта дуже одсуствујем од куће, али уз добру организацију и договоре, породица не мора да трпи.

Шта вам у духовном и уметничком смислу значи Косово и Метохија? 

-То је посебна инспирација и мотивација. Косово и Метохија је расадник предивних и једниствених традиционалних и духовних песама које се изводе на специфичан начин. Веома ми је стало да за будуће генерације, бавећи се својим послом, допринесем очувању културног, традиционалог и духовног наслеђа нашег народа са овог простора, јер сматрам је да је веома важно неговати и очувати национални идентитет и бити свестан својих корена. У том циљу, планирам један пројекат о којем за сада не бих говорила, имајући у виду новонастале околности на које не могу на утичем, али када се створе адекватни услови, кренућу у његову реализацију и биће ми велико задовољство да вас о томе обавестим.

У периоду од 2017-2019 сте учествовали у значајном пројекту „Просветљење“ композитора Светислава Божића који је псовећен Косову и Метохији и оркерстру ФУ?

-Концерт је премијерно изведен у Митровачком двору у Косовској Митровици, а репризиран на Коларцу јануара 2019. године. Сам назив композиција – „Грачаница“, „Богородица Љевишка“, „Дечани“, „Просветљење“ и „Метохијска појања“, довољно говоре о томе у којој мери су композитор, али и све колегинице и колеге, као и студенти, који су заједно са мном учествовали у раелизацији овог пројекта, дали допринос очувању духовног и традиционалног наслеђа са простора Косова и Метохије. Пројекат је резултирао и објављивањем ЦД-а, тако да је остао трајни траг за будуће генерације.

Како се сналазите у време коронавируса с обзиром да су окупљања људи веома ограничена?

-На жалост, све активности су прекинуте до даљњег. Чекамо да све ово прође, па да наставимо где смо стали. У међувремену, понашамо се складу са препорукама надлежних поштујући и спроводећи све превентивне мере.               Славица Ђукић