Косовски завет је тријимф слободе над ропством

Са др Душицом М. Филиповић, доцентом Факултета савремених уметности

 

Космет је мој други завичај, искон у којем столује суштина и пуноћа. Ту сам шватила да сам створена за две најважније улоге – да будем супруга и мати. -Вековима нас гоне, и руше нам, а ми вековима опстајемо и градимо, каже др Душица Филиповић
Доцент на Факултету савремене уметности у Београду, др Душица М. Филиповић, је као предавач за област Књижевност на предметима Основе академског писања, Академско писање, Култура говора и комуникација и Културна политика и културно наслеђе на основним и мастер студијама, привлачан саговорник за за теме о Косову и Метохији. Душица Филиповић је и као мајка петоро деце узоран пример који привлачи пажњу. Поред других важних признања које је добила, њој је на Видовдан, 2014. године, као мајци петоро деце, уручен златни Орден Мајке девет Југовића. Ово је разговор о њеном погледу на живот и Косовско питање.

• На Косово сте дошли пре 30 година, уписали студије у Приштини, заљубили се, основали породицу са вољеним човеком и после осам година живота у Приштини, а затим и у Великом Ропотову, код Гњилана, дошли сте у Београд да наставите живот и рад. Шта је Вама Косово?

-Чачак је град мог рођења, место пресецања пупчаника. Кажу, тамо где вам се подвеже пупак, тамо вам се развеже свет. Гуча је варош мог детињства, безбрижности, вашаришта и труба које су ме позвале и повеле у нови бој, на Космет. Приштина је град сусрета с мојим човеком. Космет сам недвосмислено поставила као анима мунди и аxис мунди и имаго мунди: и душу света, и осу света и слику света. Ту је почело распињање, кроз болно поновно везивање са прецима и призивање потомака. Удајом за Косовца ја сам се стопила са земљом својих предака. Космет је мој други завичај, искон у којем столује суштина и пуноћа. Ту сам шватила да сам створена за две најважније улоге – да будем супруга и мати. Рађањем сам украсила наш дом. И своју земљу. Нема ту више шта да се дода.

• Пишете поезију и прозне текстове о Косову и Метохији и очекујете издавање књиге под енигматичним насловом „Метохијски сфумато“. Ипак, категорички сте у изјави да жена која има петоро деце не може да буде писац?

-Да, и даље стојим на том становишту. Озбиљно стваралаштво тражи потпуно предавање, без остатка. Како каже Бела Хамваш, „писаћи сто је олатар велике мистерије“, а „писати значи ступати у надљудски контакт са Логосом“. У кухињи се распада свака мистерија. Ја се писању препуштам писаној речи само онолико колико мене не одузима мојој породици. Дакле пишем увек, „са остатком“. Искидано, фрагментарно. Осећам се као да гребем површину живота сувом иглом. Друго, материнство сматрам такође озбиљним писањем, ткањем живота. У чину рађања тријумфује нека друга љубав и отпочиње нови, чак рекла бих, непрекидни стваралачки чин. Она се огледа у самозабораву себе, у жртвовању. Ја сам свесно изабрала тај чин. Њему сам подредила све остало. Али писала сам, непрекидно. Не стидљиво, и не без наде. У свом телефону имам око две и по хиљаде бележака. Од неколико редова до двадесет, тридесет страна текста, разних записа… У мојим причама о Космету постепено је укинута линија која одваја Косово од Метохије, Метохију од Косова. То је јединствен простор, кроз који идем са својим човеком – физички, метафизички и поетички из којег искрсавају и васкрсавају обични, заборављени, нестали, живи и мртви људи, куће, запустела кућишта и црквишта. Нестаје граница између света и манастира. Љубав је жива, она гледа, хода. Надам се да ће у том претапању настати облици неког новог завичаја за којим свако од нас, одисејевски трага, само у новом сазвучју. У љубави, која је, свакако стваралачки чин, начин да се превладава „свет“ и премости његова тескоба. „Метохијски сфумато“ ће бити књига-уздарје, и моја жудња да причом укинем тескобу и потисак коју стварају оштре ивице, исцртане границе. И да Космету, тој костурници која сија кроз векове, ако узмогнем, додам још који листак фине позлате.

• Како видите будућност српске ћирилице и српског језика у који се уводи и увлачи све више страних речи?

-Не мора све страно увек да поквари, може и да оплоди. Уколико постоји права мера и пуна свест појединца и народа. Старац Пајсије је говорио да нема духовног пролећа без духовне зиме. Морамо добро озебсти од те помодне туђинштине, да бисмо се огрејали у духовном пролећу. Тек тада је могуће плодоносити.

• Зашто је на удару глобализације културно и духовно благо?

-Ми живимо у доба неолибералног колонијализма. Утопити се у велико глобално село значи пристати на потрошачки стил живота, препустити се екстремном хедонизму и неговању начина живота као облика забаве. Глобализација спутава и сужава простор слободе избора наметањем тзв. стручног ауторитета. Као и да смо увек ишли у корак са великим културним токовима, а често и предњачили. Ипак верујем у младост, која има снагу да мења. И да ћемо, упркос свему, одолети. Ми морамо да ослушнемо и запратимо звук који је остао за нашим прецима. То је звук великог национа који је у симфонији са Црквом.

• У каквом је повратном односу обесправљеност Срба на Косову и Метохији са вековном градњом и опстанком манастира, цркава и других светиња на овој српској територији?

-Већ сте и само формулацијом питања дали одговор: вековима нас гоне, и руше нам, а ми вековима опстајемо и градимо. Можда нам стари списи могу дати одговор који тражимо. Попут легенде о младићу који је зауставио сулуду замисао Јашар-паше Џинића, и спасио Липљанску цркву од рушења тако што је, за сат времена, у зубима донео седам ока ексера (Црњански каже бисера), трчећи од Липљана до Приштине и назад. Он је имао визију Цркве која ће га наџивети и која је вреднија од његовог живота. Извршио неоствариво. И остала је црква. И ексери се претопили у бисере. То храбро момче пројављује се и данас, у Николи Перићу из Гојбуље, Николи Перићу из Зебинца, мајка Јефки Љакић из Призрена, Драгици и Пољки (сада мати Теоктисти) из Ђаковице. Слава Бога се пројављује у немоћи. У љубави и слободи. То су те невидљиве нити, мали велики људи из народа решени да сачувају своје, по цену живота. То морамо да освестимо, то да призовемо, ту да се инспиришемо.

• Шта мислите о Косовском миту у овом веку, који подразумева жртву и морални принцип?

-Пре бих говорила о Косовском завету. Мислим да и у новом веку и у сваком будућем веку неће престати љубав, жртва, страдање. И нада у васкрсење. Најзад, у мом неком најинтимнијем доживљају света и времена, Косовски завет је умеће да видимо тријимф слободе над ропством, љубави над смрћу, вечног над пролазним. Подсећање да у страсти своје земаљске жетве не заборавимо да оставимо макар једно здраво зрно које ће проклијати за нама.

Свака стопа на Космету је историја

• Шта је важно у борби против уништавања и покушаја присвајања српске баштине на Косову и Метохији?

-Мислим да је најважније, осим наравно, залагања кроз институције, пре свега наше присуство, живо, литургијско присуство на Космету. Можда чак стварање корпуса научно-истраживачких тема које би обухватиле све видове научно-истраживачког рада, пре свега младих, опередељених за науку – кроз мастер и докторске радове. Истраживати, продубљивати, осветљавати, дати нови научни допринос и тако истински баштинити наше материјално и духовно наслеђе. Можда и кроз отварање више културних центара у српским срединама. Свака стопа на Космету је историја: српске православне светиње – цркве, манастири, дворци српске властеле, мостови и куле, остаци тврђава и развалине старих градова, али и наша гробљишта, често скрнављена и затирана – све то сведочи о нашем вековном присуству на Космету. О томе треба да се подробно учи у школи и да то буде стратешки циљ.

Славица Ђукић