КОСОВСКОМИТРОВАЧКА ЋУПРИЈА
Пише: Рада Комазец
Иако јутро, сунце је брзо загосподарило и усијало плочник поред главног моста који дели јужни и северни део Косовске Митровице. Главни мост стоји непомично док испод њега жури Ибар као да једва чека да пређе административну линију. Њему не требају папири, неће га задржавати на прелазу, неће га испитивати и легитимисати албански полицајци. Не могу га ни хапсити. Бржи је од њих и лако побегне преко административне линије према Рашки и Бољевцу, а да проговори жалио би се на изобиље пластичних кеса које га гуше и руже његове обале .
За нашег нобеловца Андрића ћуприја на Дрини је представљала симбол силе, нераскидиве везе између времена и генерација које се смењују, између различитих народа и сведочила из века у век разноврсне промене у касаби и историјске догађаје. Андрићев мост представља симбол трајања, симбол живота и симбол великих и добрих дела која не старе, не мењају се и остају вечна. Својим трајањем, постојаношћу и лепотом он се супротставља свему што је пролазно. Мост у роману „На Дрини ћуприја” има сложено симболичко значење. Својом симболиком он постаје веза између данашњег и прошлог човека, између прошлости и будућности. Мост је од велике важности за своју варош као и за њене становнике јер их он повезује. Све што се дешава у њиховим животима је везано за мост. Он повезује и генерације и нације које се по свему разликују, а опет живе заједно. Док је Ибар силазећи са северне стране дивље планине Хајле кроз њене дубоке шуме код Рожаја пун вирова и брзака, у Косовској Митровици постаје миран и благ. Али, људи са јужне његове стране бивају све агресвнији, насилнији, препуни мржње и нетолеранције. Наравно, баш та страна вековима на Косову и Метохији заузима силом српске територије уз заштиту моћника, те је и овај покушај отварања моста на Ибру насилни чин и наставак етничког чишћења српског становништва.
Андрићева ћуприја на Дрини показује кроз четири века пролазност људског живота и људи чије су судбине повезане са мостом. Много је људи дошло у додир са мостом и отишло док је мост тај, који је сведок свих дешавања и који мирује док живот око њега тече. Андрићев мост, ипак, повезује две стране, два различита света, обичаја и вере. То је место где су се рађале прве љубави, где су се окупљали људи због разних разлога, играла се деца на мосту који спаја две обале Дрине.
За главни мост на Ибру у Косовској Митрвици, који спаја јужну и северну обалу Ибра не везује се ништа лепо. Већ две и по деценије са јужне стране прете хорде Албанаца да заузму северни српски део града. Димне бомбе, гумени меци и сузавац обележили су мост од 1999. године. Двадесет и пет година мост представља бојно поље. Двоје Срба је убијено 17. марта 2004. године, а преко стотину инцидената одиграло се управо на мосту и око њега. Оклопни транспортери Кфора све ове године стоје на мосту и чувају људе од „људи”. На главном мосту на Ибру пала је крв, и чини се да је непремостив. Не играју се деца са северне стране као поред Андрићеве ћуприје пре пет векова. Родитељи саветују децу да се не приближавају мосту. Прекинуте су све људске везе па није могуће очекивати ни емотивне ни романтичне. За Србе је овај мост симбол отпора албанској хегемонији и продору на север покрајине, за Албанце симбол заокруживања суверенитета и на северу покрајине, док је за странце стратешка процена и њихов интерес да ли ће наложити Куртију да брзо отвори мост на Ибру за саобраћај или ће још мало „купити” времена.
Неумољивом Куртију се не чека. Он би одмах и сада „велику Албанију”. Баш га брига за лепо уређену пешачку зону у северном делу града, баш га брига што би отварањем моста добар део Срба кренуо у сеобу. Заправо, то му и јесте циљ као и његовим прецима. Вековима су Срби потискивани са територије Косова и Метохије док су Албанци надирали и заузимали српска имања, села и градове. Етнички су очистили све градове јужно од реке Ибар. Отварањем моста за саобраћај кренуло би и етничко чишћење Косовске Митровице, јединог преосталог града у којем Срби чине већину. Власт у Приштини се неће смирити док их не сведе на безначајан број послушника са којим би се хвалили као мултиетничким и мултикултуралним друштвом.
Аутор овог текста се ту испод редакције „Јединства” где се још увек осећа слободно, иако „Јединство” протераше из редакције, пре три месеца, фотографисао са српском тробојком. Дојурила су два албанска полицајца и тражили личну карту. У тај мах млади Србин са дететом у наручју скреће пажњу полицајцима да немају право ни легитимисати особу која је истакла своју заставу те да је то загарантовано и уставом Косова. Старији полицајац који говори српски окреће се аутору ових редова речима: „Ово је држава Косово, иди у Београд па се сликај са заставом”. На упорно објашњење албанском полицајцу од стране тог младог човека и аутора овог текста да није прекршен никакав закон нити уредба фотографисањем са својом заставом, полицајац некога позва телефоном и враћајући личну карту аутору ових редова рече: „Слободни сте, а ја сам овде да не дође до туче између вас и некога са јужне стране”, што је изазвало смех младог човека. Аутор овог текста их подсети на оно што су говорили сви Албанци деведесетих година: „Окреће се точак среће”, а полицајци су се удаљавајући говорили да спакујемо заставу и да нема више фотографисања. Ето, најсвежијег догађаја са непремостивог моста, са косовскомитровачке ћуприје раздора, мржње и насилнииштва. Ћуприје о којој расправља цео свет, познатије од Аркадико моста из 13 века п.н.е. у Пелопонезу, Бруклинског моста, вијадукта у Мијоу, Дањанг – Куншана у Кини, Бисерног моста у Јапану, или највише фотографисаног Голден Гате у Калифорнији.