КРИВ СИ, ЈЕР СИ СРБИН

Пише: Рада Комазец

 

 

Завичај је чврста тачка која нам служи попут оријентира на животним путовањима. Завичај је исходиште и место повратка под којим год сте околностима отишли из њега. Била је јесен 2004. године. Ветар је упорно терао опало лишће са пута као чобанин немирно стадо , а увек је долазило и лепршало ново и ново у разним бојама јесени. Јутарње сивило и сумаглица инатили су се са возачем комбија који је непрестано брисао видик на својој шофершајбни. Комби би с времена на време скренуо на леву па десну страну али би га спретни возач брзо окренуо у правом смеру , а смер је водио од Београда ка Задру. Позна је јесен, а са њоме долазе кише и хладноће и осећај туге за несталим сунцем, мирисима и зеленилом. Клизавим путем кроз маглу комби је грабио ка гранници са Хрватском. На задњем седишту седи старија жена са марамом, испијеног лица, упалих очију и замишљеног погледа. Поред ње је дремао млађи црномањасти човек. Ништа неуобичајно за ненаспаваног путника који се дао на пут раном зором. Прођосмо српску границу на Батровцима и ту настаје тајац и разговор са шапатом. Још на ничијој земљи кроз тело вам проструји неки чудан осећај страха, иако ништа нисте скривили. Владала је чудна тишина која није слутила на добро. И дан-данас се питам зашто је то тако и зашто тај осећај не ишчезава. Али, вуче жеља за завичајем. Приђосмо са документима граничној кућици и након петнаестак минута вратише нам документа уз речи да можемо наставити пут, а човека који је дремао на задњем седишту позваше са изговором да врше неке провере. Сви остали путници већ су заузели своја места у тамно плавом комбију на чијим се прозорима осећала јесен, клизило јутарње иње и пожутело лишће са крова. У тај мах створише се однекуд још три до зуба наоружана полицајца и ставише црномањастом човеку који је дремао лисице на руке. Одведоше га двојица полицајаца између себе док је трећи ишао за њима. Сви смо били збуњени и немо зурили, а јауци и лелек жене са марамом разлегали су се и чули до српске границе. Полицајац, који нам је гледао документа, наложи возачу да се помери и настави пут, али је жена са марамом вриштала, пружала руке у празно и молила да стане. Њени јауци били су све јачи а сузе текле као јесење бујице које није могуће зауставити. Након пролаза границе возач заустави комби. Уплакана жена са марамом хоће да се врати назад а без престанка је понављала: „Милораде, Милораде, он није ништа скривио”. Друга жена иза мојих леђа тихо додаде: „Скривио је што се родио као Србин”. Покушали смо да је утешимо, дали воду, питали да ли хоће да неко дође по њу на границу ако се враћа. Ништа није слушала. Непрестано је јаукала и дозивала сина. Избезумљена у паузи између лелека набрајала је цео свој живот. „Није ни запамтио оца, умро је када је Милорад имао само пет година. Подизала сам га сама и била му и отац и мајка. Мобилисан је и отишао у рат. Мој Милорад ништа није учинио, мој Милорад мрава није згазио” – непрестано је понављала жена. Њене речи и лелек цепале су срце. Свима су нам биле сузне очи. Није било могуће утешити је и даље је кроз плач набрајала: „проклети Котари куда си кренуо шта си имао Милораде видети осим спаљене куће. Милораде, дете моје, ко зна како ће те мучити”. Она путница иза мојих леђа рече себи у браду али је чух: „Шчепаше га и отеше као грабљивица пиле”. Наша упорност да је макар мало утешимо исплатила се. Казала је да има заову, Милорадову тетку, која живи у Бенковцу а удата је за Хрвата. Покушали смо да је убедимо да ето има и ту спаса, а да ће Милорада вероватно пребацити у притвор у Задар. Док је комби журио славонском равницом ауто-путем „Братство-јединство”, нису престајали јецаји жене са марамом. У једном моменту помислих одакле јој снага да оволико гласно и непрестано плаче. Негде око Карловца глава јој је клонула а плач утихнуо. Заустависмо комби јер се онесвестила од туге. Седох поред ње на место где је седео Милорад, држала сам је чврсто за руку и тешила, а у нашем видокругу кроз Лику остајале су спаљене куће и исписани, увредљиви графити упућени Србима. Као да није ни птица било, туга је владала пустом Ликом, а букве, храст и јеле ћутале су пред болом. Јесењи ветар им није померао грање. Након пар месеци на основу неутемеље оптужнице и сведочења Хрвата „рекла- -казала“ Милорад је осуђен на пет година затвора због наводног покушаја убиства Хрвата и крађе њихове имовине. Ових дана враћа ми се мисао на Милорада и жену са марамом, али и на путницу иза мојих леђа која је рекла: „Крив је, зато што је Србин”. Судбину Милорада деле сви Срби на Косову и Метохији, а Курти по угледу на Хрватску немилосрдно застрашује и хапси Србе како би нестали са КиМ и да ни једном Србину не падне на памет да се враћа на своја имања, своју дедовину у свој завичај. Ако се зовеш: Лазар, Милорад, Стефан, Драган, Милош, Слађан, Душан, Живорад, Ранко … крив си, јер си Србин.