Културна добра од изузетног историјског значаја

 Не зна се тачно од када Ситница не протиче испод најстаријег у Србији каменог моста Војиновића у Вучитрну. Мостови су стављени под заштиту државе Србије као непокретно културно добро од изузетног значаја на основу одлуке Завода за заштиту споменика културе и природних реткости још 1949. године

 

 

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није боље ни вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији су од храмова и свачији и према сваком једнаки и корисни. Подигнути су увек смислено, на место на коме се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничим што је тајно и зло. Мостови спајају обале реке, људе, скраћују путеве и представљају лепоту једног града -писао је о мостовима наш књижевник, нобеловац Иво Андрић. У свету има многих легенди о мостовима, онима преко највећих река, оним најдужим, највишим над рекама, најмањим…, али има мостова који су остали и без река и обала па су данас изгубили намену коју су имали у прошлости. Или пак, застарели су па су поред њих изграђени нови модерни мостови. Сада су ту да сведоче о прошлим временима, историји, набујалим па пресахлим рекама… Сведоче углавном из књига, историјских докумената, архива…

ИЗУЗЕТНЕ КАМЕНЕ ГРАЂЕВИНЕ

На Косову и Метохији су посебно занимљива два камена моста, Војиновића мост у Вучитрну и Терзијски мост код Ђаковице. Занимљиви су пре свега због специфичности градње али и по томе што испод њих, Војиновића мост код Вучитрна, не тече више река Ситница. На другој страни, Терзијски мост код Ђаковице је дотрајао и узан па само ретки пешаци и стока прелази њиме. Једноставно ови мостови су изгубили намену због чега су својевремено граћени. Терзијски мост се налази код села Бистражина, недалеко од Ђаковице и представља изузетно значајан пример камене старе мостоградње сачуване у Србији. Подигнут је преко реке Рибник (Ереник), вероватно крајем XV века, да би свој данашњи изглед добио у XVIII веку, када је значајно преправљен средствима богатог терзијског еснафа из Ђаковице, по чему је и добио име. Велики радови на обнови моста и враћању његовог првобитног изгледа су обављани у периоду од 1982. до 1984. године и он се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја. Мост је подигнут на траси старог средњовековног караванског пута, који је повезивао Ђаковицу са Призреном, а на путу Дубровник – Призрен – Скопље – Солун. Мост је у XVIII веку доживео огромне преправке, које су му дале данашњи изглед. Радове је финансирао богати еснаф терзија из Ђаковице, што потврђује и уклесани натпис на турском језику, смештен на средини самог моста. Мост је изграђен од правилно тесаног камења тамносивих и окер нијанси. Његова дужина прелази 190 метара, првобитна ширина коловоза је била преко 3.5 метара, а мост сачињава 11 заобљених лукова, између којих су уграђене шине. Војиновића мост се налази у Вучитрну и представља најстарији сачувани камени мост у Србији. Потиче са краја XIV или почетка XV века а, према народном предању, подигли су га браћа Војиновићи, које епска песма помиње као сестриће цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Био је направљен преко реке Ситнице, на траси караванског пута који је повезивао Дубровник са Скопљем. Мост је под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја. Средствима ЕУ мост је заштићен и ограђен.

МАМЕ ТУРИСТЕ

Народно предање је подизање моста везало за браћу Војиновиће, којима се приписује и оближња Вучитрнска тврђава у центру градића, док су стилске анализе сместиле доба подизања моста на крај XIV или почетак XV века. Сами Војиновићи, као властела, су постојали у првој половини XIV, док их епска поезија наводи као сестриће цара Душана. Сам Вучитрн није припадао њиховој области (која је сезала до оближњег града Звечана), ни у доба њихове највеће снаге под Војиславом Војиновићем (око 1355-1363) и Николом Алтомановићем (1366-1373), али се у Вучитрну, почетком XV века, помиње двор Бранковића, који су били у родбинским везама са Војиновићима (сестра Бранка Младеновића (оца Вука Бранковића) Ратослава је била удата за Алтомана Војиновића (оца Николе Алтомановића). Сам мост је направљен од наизменично ређаног, правилно тесаног, камења црвене и сиве боје. Дугачак је преко 135 метара са девет лукова, док је ширина његовог коловоза готово пет метара. Сами лукови су асиметрични, а највећи од њих има ширину од скоро 13 метара. Ток Ситнице се временом мењао, тако да је првобитно подигнуто 5 лукова оштрих врхова, да би им касније било дозидано још четири лука, полукружног облика. Река је, у наредним вековима, наставила да мења свој ток и ствара наносе око моста, тако да данас, а тако је више од два века, испод њега више не тече Ситница, а услед речних наноса му је смањена и укупна дужина. Терзијски мост код Ђаковице и Војиновића мост у Вучитрну одавно су изгубили намену коју су имали вековима. Данас су с правом непокретна културна добра од изузетног историјског значаја који маме туристе и знатижељнике старина. З. Влашковић