Квалитет на првом месту
Узгојем јагода бави се веома мали број Срба и то на малим површинама. Андрејевићи су једина породица која је то претворила у породични посао. Прошле године су убрали пет тона јагода и све су продали. Труде се да све буде што природније водећи рачуна о прихрани
Славиша и Зорица Андрејевић, из Горње Гуштерице, узгојем јагода баве се четири године. Тренутно се јагода обнавља после неопходног шишања и сваки струк јагоде треба прегледати и почупати траву ако је има, односно у току је чишћење засада. То је захтеван и нимало лак посао, али на почетку нашег разговора Андрејевићи причају да их је вест о првом оболелом од коронавируса, реч је о човеку из њима суседног места Јањево, затекла у пољу, док су радили око јагода. Њихова кућа је на крају села, односно најближа поменутом месту. – Није свеједно када чујете тако нешто јер ми, у односу на друге, дођемо најближи Јањеву. Вест је била да је Јањево у изолацији, да је полиција затворила пут, али ми свој посао завршисмо, Богу хвала. Радили смо у пољу јагода супруг и ја, две раднице и наш најмлађи син – прича нам Зорица.
УПРКОС СВЕМУ ПОСЛОВИ У ПОЉУ СЕ МОРАЈУ ЗАВРШАВАТИ
Вођени тиме да је све пролазно па и тренутна ситуација, и да се упркос свему послови у пољу морају завршавати јер су везани за временске прилике и годишње доба, причамо о њиховом породичном послу због кога су познати. Андрејевићи тренутно под јагодом имају засађено пола хектара или 15 хиљада садница. На наше питање одакле идеја да се у овој житници баве узгојем баш овог воћа, кажу да није било посебног плана, више се то случајно догодило. – Радио сам фрезом код једног Албанца који је под јагодом имао засађених пет хектара. У замену за новац којим би платио мој рад на њиви, он је понудио да ми да саднице јагоде. Затечен понудом одбио сам. Испричао сам то Зорици и деци и тако смо, размишљајући о томе, али и оним што сам видео на том пољу јагода. јер ми је све било занимљиво, одлучили да купимо и засадимо јагоде на њиви у близини куће – прича Славиша за „Јединство”. Његова супруга наставља причу и каже да су кренули са послом а да нису знали превише о узгоју јагода. Мислили су да ће успут учити, али испало је да то и није тако једноставан посао – напротив. Посао су покренули сопственим средствима. – Пет хиљада евра смо уложили на почетку. Један корен јагода плаћали смо 25 евро центи, с тиме да смо први засад морали код продавца да рекламирамо, јер једва да се која јагода примила. Цело поље смо морали поново да садимо и тако смо изгубили на роду прве године, каже Зорица и додаје да узгајају јагоду сорте Зенга прекоса објашњавајући да се ради о веома квалитетној и укусној јагоди идеалној за прављење слатка, џема и сока. Андрејевићи причају да су им прве године највише помагали пријатељи, рођаци, јер нису могли да плаћају раднике. Сада су задовољни постигнутим,
већ су доста тога научили и посебно истичу да им је квалитет јагода на првом месту.
– Одмах до нашег поља јагода налази се луксузни албански ресторан и када јагоде почну да црвене виде се са њихове терасе. Тако су нам једног дана дошли у посету њихови гости, испало је да они раде у Министарству пољопривреде у Приштини, да питају да ли могу да пробају јагоде. Дозволили смо им да се послуже и они су били одушевљени укусом и квалитетом. Рекли су да је приметна разлика јагода код нас и осталих које се купују по маркетима, али и пијацама у Приштини. Разлика постоји јер је сорта јагода дугачија, а и много мање је прскана него на другим пољима – прича Синиша. Узгојем јагода бави се веома мали број Срба и то на малим површинама. Андрејевићи су једина породица која је то претворила у породични посао. Прошле године су убрали пет тона јагода и све су продали. Труде се да све буде што природније водећи рачуна о прихрани, док има произвођача који у овом послу виде само зараду, и бирају најлакши пут да до ње дођу не водећи много рачуна о употреби препарата. Купци знају да препознају квалитет и зато Андрејевићи са продајом немају проблема. – Продајемо јагоде где ситигнемо. Изнесемо и на тезгу поред пута па пролазници купују. Продајемо и на пијацама у Косову Пољу и Грачаници. Све што остане продамо Албанцу који има хладњачу у Мрамору. Занимљиво је и да припадници словеначког Кфора редовно код нас купују јагоде – причају нам Андрејевићи и додају да у хладњачи не касне са плаћањем.
АНГАЖУЈУ ПРЕКО 20 РАДНИКА
Наши домаћини причају да прве године нису зарадили ништа јер су имали проблем са садницама. Друге јесу, али тиме су вратили, када сведу рачуне, део уложеног новца. Прошле године су, коначно, остварили зараду. Причају да је то тако у послу, посебно ако је реч о пољопривреди. Ту је увек ризик велики. – Прошле године смо вратили сав уложени новац и била је солидна зарада. Издаци су велики. Радника у сезони плаћамо 15 евра дневно а деси се да у пољу, када је брање у питању, имамо и до 28 радника. Имамо и проблем са водом јер је бунар у близини поља са јагодама пресушио, па сада воду вучемо са бунара који је од поља удаљен 100 метара. Један ред је дужине 130 метара па нам треба и јака пумпа да се систем наводњавања кап по кап не прекида. Прошла година је била кишна, па је било воде у бунару. Још сада бринемо како ће бити ове године. Крајем марта снег је падао данима и било је хладно. Срећа па јагоде нису цветале, јер би сав род био изгубљен. У фази у којој је јагода тренутно, снег не може да јој наштети. Бринемо и због епидемије која влада, јер за месец дана почињемо да беремо прве јагоде. Коме и како ћемо да продајемо, не знамо. Али, здравље од Бога, видећемо како ће бити – причају Андрејевићи. Славиша и Зорица имају четворо деце. Син се оженио пре две године а неколико месеци после удала им се једна ћерка, па друга. Најмлађи син је матурант. Поред јагода, Андрејевићи обрађују 15 хектара земље од којих је четири њихово, остало раде под рентом.
– Засадили смо 12 хектара под пшеницом и три припремамо за сетву кукуруза. Видећемо какво ће пролеће бити за сетву, да ли ћемо моћи због новонастале ситуације да сејемо на време. Тако је то на селу, увек се нешто ради и улаже а зараде ако буде, прича нам Славиша и додаје да су морали да се окрену пољопривреди јер четворо деце је требало подићи и школовати. Од његове плате возача у Градско-саобраћајном предузећу, када се плате рачуни и подмире основне потребе, није остајало готово ништа. На крају нашег разговора, попут многих ратара у овом делу Косова, и Андрејевићи указују на недостатак стручних кадрова односно инжињера пољопривреде са којима би се посаветовали око одређених ствари. Овако су принуђени да уче путем интернета, да купују часописе и другу литературу када оду до централне Србије. Славиша каже да је успоставио контакт са стручним лицима из Крушевца и да од њих добија корисне савете. – Овде немам коме да се обратим. Све што се купује је непровереног квалитета и принуђен сам да репроматеријал купујем у централној Србији. Какве се муке прођу на прелазима о томе да не говорим, али како свима тако и мени – каже Славиша на крају нашег разговора. М.Ч.
