ЛАКШЕ ЈЕ СА САПУТНИКОМ ХАНДКЕОМ

Скоро да нема Србина из Приштине и Велике Хоче да нису лично упознали нобеловца Петера Хандкеа. У најтежим годинама за Србију и Косово и Метохију познати књижевник редовно је долазио у Србију и на Косово и Метохију . Деведесетих година одредница му је била Приштина и Издавачка кућа „Јединство”, где му је штампана књига „Зимско путовање” или „Правда за Србију”, а након прогона Срба, Приштину је заменио Великом Хочом којој се увек радо враћа. О Хандкеу разговарамо са књижевником Петром Сарићем, тадашњим уредником Издавачке делатности „Јединства” и уредником првог издања књиге „Правда за Србију”.

• Како сте се осећали сазнавши да је писац којем сте објавили књигу „Правда за Србију”, и који је на неки начин и ваш пријатељ, добитник Нобелове награде за књижевност?

– Вера да књижевност (уметност) може више но смо очекивали, ево, враћа се. Хандкеова Нобелова награда потврђује да нисмо стигли ни тамо ни овамо(нигде!) ако не пружимо руке према другој обали без које не би било ни ове на којој стојимо. Најављујући промоцију књиге „Правда за Србију”, на тротоарима Приштине били су постављени панои са ликом књижевника, што потврђује да је то био прворазредни, и не само културни, догађај. И никоме то, тада, изгледало је, није сметало. Главна хала Дома „Боро и Рамиз” била је препуна. Признајем да ми, тада, нисмо у потпуности разумели ћутњу Албанаца (и њихово одсуство са промоције!), која је наговештавала буру, која се већ ваљала низ Голеш и уз Голеш. А то што смо објавили Хандкеову књигу, и приредили њену промоцију, пожелео би било који српски, албански или неки европски издавач. Јер, у тој књизи нема ни назнаке за било какву мржњу према било коме: она пружа руку залуталим и заблуделим!… Зато смо задржали право на снове…

• Како је дошло до тога да „Јединство – Панорама” буде издавач тако значајне књиге и тако великог аутора. Да ли је то била његова жеља или жеља наше куће?

– Покушали смо да надиђемо такозвану провинцију, и да докажемо да се све, ни у култури ни у политици, не дешава у метрополи. Жеља је била обострана.

• Шта то, данас, значи за Издавачку кућу „Јединство”?

– То значи да се Издавачка кућа „Јединство” још дубље укопа иза барикада са којих ће одашиљати још убојитије и отровније стреле против сваке и свачије, мржње. Кад би Балкан, насељен многим разноверним народима, био ослобођен те најодвратније и најупорније, пошасти, постао би привилеговано место за живот.

• Петер Хандке је деведесетих редовно посећивао Дом штампе у Приштини. Познавали су га сви новинари и запослени, али сте ви највише проводили времена са њиме. Какав је Хандке приватно?

Какво питање!… То је оно кад детету отворите врата пред којим се нашло с уверењем да ће та врата, и кад оно одрасте и остари, остати затворена… У ствари, по Хандкеу, схватамо да треба да наставимо тим путем на ком се, та врата, само срећницима отварају. Ако си крочио тамо где си уверен да пре тебе нико није боравио, онда ти корак није био узалудан. Многе препреке лакше се савладају са сапутником Хандкеом… Кад би зависило од мене, ја бих, у знак захвалности, његовим именом, назвао једну од важних београдских улица!…

• Након прогона највећег броја Срба са Косова и Метохије и из Приштине, Петер Хандке није одустао од Срба и Косова и Метохије. Редовно долази у Велику Хочу и диви се храбрости људи који опстају у непријатељском окружењу…?

– Његови доласци почињу тамо где се прича завршава. Према том завршетку крећу се сви наратори, с тим што најбољи одлажу да стигну до краја… Зато је Хандке тако велики писац, а то што га, поводом Нобелове награде, многи руже, говори о људској опседнутости и ограничености, о умишљености и искључивости, о заслепљеној себичности… Хандке је написао „Правду за Србију”, посећивао Космет (а посебно Велику Хочу, и још са даровима!) не водећи рачуна о себи, нити о моћницима било које врсте, већ искључиво о немоћним и угроженим…

• Да ли бисте нам укратко пренели, како је било 1999. године у Приштини спасавати остатак огромног књижног фонда „Јединства – Панораме”?

– Било је више но мучно, и ризично. С камионом пољског КФОР-а стигао сам пред палату Дома штампе. Прво што ми је пало у очи јесте да је с палате уклоњен крупни назив РИЛИНЂА – ЈЕДИНСТВО – ТАН. То је променило изглед целе зграде. Готово да је није било могуће препознати! Томе је допринео и новоотворени ресторан (или нешто као кафић) лево од главног улаза. Испред су били столови за којим је седело око десетак особа. Њихов разговор (на албанском) тешко се разбирао од прегласне музике. Тако је изгледала зграда Дома штампе кад сам, са пољским војиницима, ушао у њу. На 13. спрату била је Издавачка делатност „Јединство”. Ушао сам у своју канцеларију. У мојој столици седео је човек за кога нисам имао потребе да проверавам: био је шеф нове фирме!… Био је више но љубазан, објашњавајући ми да сам стигао у задњи час, јер само што наше књиге нису избацили. Није објашњавао шта би с њима радили, али, зна се, да би биле бачене на ђубриште, или спаљене… Војска је, у пакетима, носила књиге и товарили их у камионе. Излазећи за последњим пакетима, и спремајући се да уђем у камион, једна новинарка (седела је испред новоотвореног ресторана-кафића) нагло је скочила са камером у руци, притрчала и почела да снима. Сасвим ми се приближила, као да јој је било најважније да сними мене… Не памтим тежи тренутак: ушао сам у камион, без речи…

• Живите и стварате у најудаљенијој српској енклави на Косову и Метохији. Имали сте и разних непријатности. Да ли сте икада били у дилеми отићи или остати?

– Да, Сиринићка Жупа је усамљено острво, запљуснуто рушилачким валовима са свих страна. Она је и лађа коју таласи прете да потопе. А да ли ће је потопити можда више зависи од путника лађе но од таласа. Сигуран сам да ме одавде неће отерати ти таласи; понекад страхујем од равнодушних, или поткупљених, сапутника!… Јер, већ сад можемо рећи да свој сиринићки дом, свој праг, нисмо успели да одбранимо… Сиринићку Жупу од памтивека су, лепше од икаквог сликара, исцртали небројени потоци предвођени Лепенцем. До јуче ниси могао да нађеш место на ком ћеш се ослонити својим стопалима, а да не чујеш жубор воде. Жубор, благотворнији од икоје музике и старији од шарпланинских врхова! А сад, након толиких миленијума, и након и оних најсуровијих господара, шта се десило? Десио се геноцид над природом!: најпре је, подижући минихидроцентрале, без ичијег отпора, сахрањен Лепенац, река с највише воде. Његова вода спроведена је у цеви огромног профила (кроз њих можеш, уместо поред реке, не сагињући се, да шеташ!). Очигледно цеви мањег профила не би могле да усисају сву воду Лепенца. И, уместо реке у којој су се, дивећи се, огледали риболовци и шетачи и слушали ту вековну мизику воде, остало је да аветињски зјапи суво корито некадашње реке, износећи на видело сво људско безумље, грубост и суровост. Пред сликом, којој смо се вековима дивили, слушали неутихли и необјашњиви жубор, сад се ужасавамо. Не верујем да данас, ни у овом измештеном веку, постоји сличан пример. Јер, то је противно и оном свету који не помишља да му се тако нешто може десити, колико оном који живи на обалама Лепенца и његових притока, колико и рушитељима онога што је Бог створио… После хидроелектране на Лепенцу, дижу се нове на свим сиринићким потоцима који имају довољно воде…; па и на Ми
љоштици (какво име!) која протиче кроз центар Штрпца!… Наше међусобно убијање постало је готово безазлено у односу на убијање Природе… Бољег примера од овог, сиринићког, нема… Ту се, негде, замеће мој страх…

• Косово и Метохија одувек је било посебна инспирација за песнике, књижевнике и друге културне ствараоце. Да ли сте ту црпили снагу за своју књижевност која је побрала све значајније награде?

– Давно је речено да су сви Срби родом са Косова. Стварно тако и ја мислим, иако сам противник митова иза којих се скривају лажни родољуби. Честити Србин, и онај који никад (нити било ко његов) није био на Косову, са Косова је! И песнику није било тешко да каже да је Косово „најскупља српска реч”…

• Најмоћније земље света не престају да врше притисак на Србију да призна Косово. Како се одупрети, и шта учинити, у скоро безизлазној ситуацији?

– Ми смо, кроз историју, подносили такве егзодусе, да је право чудо како смо опстали. У томе су, заправо, темељи мог оптимизма. Мала смо земља, мали народ, али са огромном историјом. А то значи да, никако, нисмо мали. Задатак притисака које помињете је да нас разједине, да, у нама, открију и повампире нашег главног непријатеља, да једни другима почнемо да вадимо очи… Свака наша неслога води нас путем који се завршава амбисом. То најбоље разумеју најугроженији. Никоме то није тако јасно као Србима, овде на Косову и Метохији. И, срећом, као Иринеју, патријарху Српске православне црке, и Александру Вучићу, председнику Србије. Зато, и кад о много чему различито мислимо, морамо заједно. Друкчије, био би угрожен наш физички опстанак. Зато наши путеви, ако мислимо да изнесемо живу главу, воде преко Београда. Јер, другог пута, за нас, нема! Зато нам најновија изјава несрећног Аљбина Куртија, који би да нас заштити од Београда и Србије, звучи тако празно, и тако тужно… Косовска Српска листа, која је постала симбол овдашње српске слоге, најбољи је одговор на ваше питање… Р. Комазец