Лична имена су део националног идентитета

Са Душаном Стефановићем, лектором за српски језик, о личним именима код Срба

 

 

– Срби су веровали, али верују и данас, у везу имена и особина носиоца, те су, шодно томе, често деци надевали имена с вером да ће они попримити особине самим тим што су носиоци одређеног имена, каже Стефановић.
Лична имена су у сваком народу па и српском у тесној вези са идентитетом. Душан Стефановић, лектор за српски језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, студент је треће године докторских академских студија на Студијском програму за језик и књижевност а свој научни рад усмерава ка ономастици – лингвистичкој грани која се бави проучавањем имена људи и места. Са њим смо разговарали о личним именима у српском народу, њиховом настанку и променама.

О именима у манастирским и црквеним књигама
О томе како су настајала српска имена, у којим је то најстаријим књигама записано, Стефановић каже:
– Најстарија имена наслеђена су из прасловенске заједнице и махом су творена додавањем различитих прасловенских суфикса. Као извор за списак мушких личних имена могу послужити пописи становништва још из српске средњовековне државе који су рађени како би се утврдили порески обвезници. С обзиром на то да је плаћање пореза било искључиво обавеза мушкараца, у овим књигама не можемо наћи податке о женама већ њих налазимо у поменицима – манастирским и црквеним хроникама. Два су капитална издања у којима се могу наћи подаци о пореклу и начину грађења српских имена. То су Речник личних имена код Срба Милице Грковић и Рјечник особних имена Мата Шимундића.

Како су се лична имена временом мењала и шта је на то утицало?
– Пре се може рећи да су се лична имена прилагођавала различитим епохама и временима него да су се мењала. Једноставно, друштвенополитичке и историјске прилике утицале су на смену имена и утичу и данас. Погледамо ли у прошлост, видећемо да су словенска имена била популарнија од календарских негде до краја ХХ века, када су се она чешће надевала деци. Данас систем личних имена трпи огромни утицај глобализације, истиче Стефановић.

У периоду после Другог светског рата била су најзаступљенија имена као што су на пример: Зорица, Зоран, Бранка, Бранко, Љиљана (Љиља), Синиша, Светлана (Цеца), Славица (Цаца), Иван, Татјана (Тања), Снежана (Нена) и друга која су после ратова из деведесетих година на подручју СФРЈ прилично потиснута… О томе како настаје смена генерација српских имена Стефановић каже:
– Свако од поменутих имена има своју симболику. Срби су веровали, а верују и данас, у везу имена и особина носиоца, те су, шодно томе, често деци надевали имена с вером да ће они попримити особине самим тим што су носиоци одређеног имена. Такође, за период после Другог светског рата актуелан је уплив имена из руског ономастикона, па су тако мушкарци рођени 70-их година често добијали име Иван или Борис, док је за жене било карактеристично Татјана или Олга. Данас имамо нови тренд скраћивања имена, што је чест творбени процес, па се хипокористици неретко јављају и у облику личног имена, објашњава Душан Стефановић.

Имена историјских личности којима дугујемо
После горе поменутих имена, Срби поново својим мезимцима и мезимицама дају веома стара. често јуначка имена и имена владара и духовника као што су: Марко, Вук, Лазар, Стефан, Немања, Душан, Сава, Павле, Александар, Јелена, Милица… Тумачење за то даје нам саговорник Стефановић:
– Као неко ко је проживео и преживео много тога, српски народ одликује се, између осталог, јунаштвом, храброшћу и честитошћу. Многе историјске личности задужиле су српски народ својим подвизима. Неке од њих су Стефан Немања, кнез Лазар, Душан Силни, Јелена Анжујска, царица Милица, али и многи други. То су такозвана прецедентна имена – она имена која су обележила српску културу средњег века. Следећи њихов углед, деци свесно надевамо та имена очекујући од њих исто.

Интересантно је да су у последњих 20 година најомиљенија српска мушка имена она која смо поменули, док се женској деци више дају нека страна имена, па тако данас имамо доминацију женских имена као што су Теа, Деа, Ена, Луна и друга. О томе Стефановић даје уверљиво објашњење:
– Имена хипокористичког карактера су тренутно актуелна и питање је колико ће она трајати, да ли ће одолети времену и да ли ће се одржати у народу. Осим тога, мотивацију за надевање имена родитељи данас налазе и у именима јавних личности, па чак и у именима ликова из цртаних филмова. Ова појава ће свакако знатно утицати на наш антропонимски систем.

Једна група имена које Срби дају својој деци у вези је са нашом православном вером. Таква су, на пример, имена Верољуб, Верка, Крстана, Славица, Славојка, Божана, Божица и друга која се, ипак, ретко срећу. О томе наш саговорник каже:
– Таква имена давала су се из простог разлога што се веровало да значење имена обавезује његовог носиоца, а како је наш народ управо јака вера у Бога често спасавала из различитих непогода, сасвим је оправдано то што се именице слава, крст, вера и Бог налазе у основи великог броја личних имена, која су наше право богатство јер чувају трагове прошлости. С. Ђукић