Литерарно сведочанство о страдању Житиња
ГОРАН УРОШЕВИЋ ИЗ ЖИТИЊА КОД КОСОВСКЕ ВИТИНЕ, НОВО ИМЕ НА ПЕСНИЧКОМ НЕБУ
Године 2021. Урошевић објављује прву збирку поезије „Тројанички пламен“. Већ 2022. године појављује му се прво прозно биографско дело „Сведоци страдања“. Збирка песама „Жетва“ појавила се ове године у издању Друштва књижевника Косова и Метохије
Када је као младић са двадесет и три године у августу 1999. године био приморан да са другим становништвом напусти родно Житиње код Косовске Витине у коме су Албанци, уз подршку припадника КФОР-а, свакоденвним злоделима застрашивали српско становништво, Горан Урошевић није ни слутио да ће своју бол и неутољиву чежњу за завичајем преточити у стихове. Од 2002. године Горан Урошевић ради у Београду. Поезију је писао дуги низ година, а песме су му објављиване у часописима „Литерарни отисак“ и „Стремљења“ и у зборницима „Јецај сунца“ и „Не дамо светиње“. Учесник је и Песничких сусрета завичајних песника Косовског Поморавља.
Поезија као опомена
У време коронавируса године 2021. Горан Урошевић објављује прву збирку поезије „Тројанички пламен“. Већ 2022. године појављује му се и друга књига, прво прозно дело, биографско-романескна проза „Сведоци страдања“. Збирку песама „Жетва“ објављује му Друштво књижевника Косова и Метохије ове године. Збирка је представљена у пуној сали за промоције Канцеларије за Косово и Метохију на овогодишњем сајму књига. Скромни и поносни аутор био је задовољан како је публика прихватила његову поезију. И на души му је било лакше јер се одужује завичајном Житињу чије име носи у души и песми. А за онога ко није чуо за Житиње, поезија Горана Урошевића је суптилно и болно литерарно сведочанство о страдању једног српског села у знаменитом Гњилану.
Горан Урошевић не предаје забораву ратну слику 1999. године и ратно Житиње, паљевине, кукњаву и сејње смрти… Он представља јавности ту последњу закаснелу жетву и пламен у којем су гореле куће, жито и судбина житињска. Он сликовито и у стилским фигурама говори о тој јулској жетви (1999.) у песми „Горело је“ каже: //Одоцнисмо за жетву.// Зрело жито нас куне.// Душмани га спалише/па њиме небо кадимо.// Горело је хлебно зрно/ и домаћин с њим. //Горела је његова/ и наша мука.//Горео је врео јулски дан.//
Изгорело хлебно жито
За Горана Урошевића изгорело хлебно жито у завичајном Житињу значило је и изгорелу судбину Житиња. Али он не потискује мирис паљевине јер је она опомена, зов повратка, да се врати и поврати своје. Горанове песме су део традиције и чувања идентитета јер ништа не препушта забораву. Наслови његових песама то убедљиво потврђују, ево како: Крститељ, Задушнице, Монах ко Исус, Тужна жетва, Црквена ограда, Царски виногради, У освит светог вида, Суза косвска, Зов Косова и друге. Песме у збирци “Жетва“ су натопљене православним српским духовним садржајима те у њима провејава моћна нада, као највиша мудрост, која уверава да ће све што је отето морати да се врати, јер је тако вековима било.
Чежња за завичајном Житињу није мања са оствареном пое зијом али је сачувана у виду књиге, и јавности предстаљена, па нека јој се суди. Истина о којој пише Урошевић је и после толико година уверљива и моћна, а изражена кроз највиши литерарни -поетски облик. – Неотуђиво је право сваке особе на свету да живи слободно и без страха, али и непобитна истина да српски народ на Косову и Метохији, наочиглед „демократског света“, живи, што прогнан, што ограђен бодљикавом жицом и лажима, тих истих демократа који су га у тај савремени гето и сместили, зарад правде која би требало да буде универзално право сваког чове ка. Па и нас Срба. Имамо право на наду. Зашто да не верујемо да ће и нас огрејати сунце слободе, да ћемо бити своји на своме. Вратити се да надоградимо живот. Овако говори Новица Соврлић, председник ДКК уз песму Горана Урошевића „Недовршен откос“. – Чврсто верујем да ће се уз Горана Урошевића, мађу косовским травкама и метохијским горјем родити још много словољубаца вичних перу, стихотвораца који ће наставити писање о земљи која је небо свих Срба , каже Соврлић.
С.Ђукић
