Љуба Тадић, српски и југословенски глумац, о себи

Из књиге „Љуба Тадић по Србији Сокрт“ Милосава Буце Мирковића

 

Садашње стање на Косову не бих умео да размрсим. Помишљам да ће оно што је време замрсило, време и одмрсити. Иначе као љубитељ науке, аматер, читам да хемија тврди да су сви људи, црни, бели, жути, црвени – истог састава и истог порекла, што руши расне претпоставке, речи су великог глумца
Косово никада никога није оставило равнодушним. И увек је било инспирација свагда и свима који су се бавили својим талентима и разијали их. У књизи „Љуба Тадић по Србији Сократ“ Милосава Буце Мирковића, у издању издавачке куће „Армон“, забележено је шта је бард српског и југословенског глумишта Љубомир Љуба Тадић (1929-2005) говорио о себи и свом пореклу са Косова и Метохије. Овако је Љуба говорио: Много је мржње произведено са свих страна, а мржња не производи човека. Решио сам да више ништа не проматрам. Што сам проматрао – видео сам , нема никакве користи од тога. Него ћу оно што мислим, да говорим и причам. Рођен сам на Косову , 1929, у Урошевцу. Кнез Лазар се родио 1329, а главу су му посекли 1389. Ја сам први ваздух омирисао на Косову. Како сам омирисао тако сам зацвилео! Нисам живео на Косову дуго. Мој отац је у оно време био прогањан на Косову. Нас три брата смо се родила у Урошевцу. Отац је био професор и директор ниже гимназије која је основа на негде деведесет и пете. Ја Косово гледам као свој први мирис, свој први ваздух. Када видим да се у Урошевцу нешто догађа, ја се растужим, па ућутим, па се згранем. Наша покојна мајка је причала да су џамија и православна црква у истој порти. Тамо сам крштен, у тој православној цркви са заједничком портом. Са Слободаном Стојановићем радим једну засебну студију о кнезу Лазару… Мене прогања реченица : „Царе Лазо, од Србије главо!“. Та глава је раздвојена. То има и у Симовићевој драми. О Лазару сам свашта дознавао. Сада мислим како је ходао. У глуми има нешто у ногама: кад средите ноге средите цело тело. Занима ме шта је мислио, шта је јео. Како је мислио? Стално ћу у представи да се борим да спојим ту главу и тело. То је добра идеја: кад се једном у Србији споје глава и тело, тад ћемо бити срећни. Стално глава лута, а тело стоји. То се понавља… У српској причи стално одлази негде глава, а тело стоји. То је идеал: саставити главу и тело. Можда ћемо у представи успети, али не – ни у представи нећемо успети, немогуће је. Враћам се опет себи, јер све је у кругу и док се круг не затвори…: Тадићи су се мотали по Косову негде око хиљаду и пет стотина… сад свеједно које, како рече песник… Онда су се обрели у Шумадији, преко мог оца у Чачку. Мислим да у манастиру Звечани код Косовске Митровице постоји некакав родослов Тадића. После је отац по некој казни (награђен сигурно није био) опет пронашао Косово. Као Србин са Косова знам данас да су се сеобе непрекидно одв ијале. Садашње стање на Косову не бих умео да размрсим. Помишљам да ће оно што је време замрсило, време и одмрсити. Иначе као љубитељ науке, аматер, читам да хемија тврди да су сви људи, цри, бели, жути, црвени – истог састава и истог порекла, што руши расне претпоставке. Ми изгледа не поштујемо науку, ми јуримо разлике а не сличности у пореклу и боримо се, сваки за своје порекло. Трудим се да не лажем. А лагало се много! Ја не верујем да је истина само једна; ја мислим да је истина свачија, али ми морамо да дођемо до истине која би нас умирила. До истине да се дође разговором – ја верујем у разговор, верујем у дијалог. Нисам никакав нови Христос, него сам један човек, одавде, са ових простора, и знам да је то тако. Спреман сам да сносим сваку консеквенцу – и ако је у питању неки мој живот.
 С.Ђ.