ЉУДСКА И УМЕТНИЧКА ВЕЛИЧИНА
У САНУ ПРОМОВИСАНА КЊИГА „ПОЗИВ НА ПУТОВАЊЕ“ ПОСВЕЋЕНА АКАДЕМИКУ БАСАРИ
У Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду у присуству великог броја академика, поштоваоца лика и дела академика Светомира Арсића Басаре и Новинско-издавачке куће „Панорамаˮ-Јединство, одржана је промоција књиге „Позив на путовањеˮ у издању „Панорамеˮ-Јединства, а као знак сећања на вајара и академика Басару.
Поздрављајући присутне испред Српске академије наука и уметности, председник Зоран Кнежевић, између осталог је казао да је представљање књиге „Позив на путовањеˮ сећање на једног од најистакнутијих уметника и чланова САНУ-а Светомира Арсића Басару.
– У САНУ имамо доста уметника, имамо и вајара, међутим, мислим да је Басара био једна посебна личност која је оставила дубок траг у нашој академији и у редовима наших чланова. Неко ко је, не само својом уметношћу, него и својом личношћу доприносио у име угледа ове наше куће. Зато се са радошћу и поштовањем сећамо нашег великог уметника и човека – нагласио је председник Српске академије наука и уметности, академик Зоран Кнежевић.
ОСВРТ НА БАСАРУ
У изузетно емотивном обраћању у име издавача књиге „Позив на путовањеˮ „Панорамеˮ-Јединства директорица и уредница Рада Комазец говорила је како је настала ова књига, а потом прочитала литерарни текст њеног виђења Светомира Арсића Басаре, вајара, академика и пријатеља:
– Ја сам данас и тужна и срећна. Тужна сам што Света није са нама, а баш данас би напунио 97 година. Данас би био Свети рођендан, или како би то Цвета рекла, „Света се родио трећи дан по Василију Острошкомˮ. Срећна сам што сам му испунила обећање дато му за живота и ево пред нама је књига коју је он иницирао, а ја сам уз помоћ његових кћерки Гордане и Јелене приредила књигу „ПОЗИВ НА ПУТОВАЊЕˮ.
Између корица ове књиге дат је осврт на Басару као уметника, али и на Басару као човека. Уз одабране критике, новинске чланке, интервјуе, изјаве, утиске посетилаца на изложбама дат је један хронолошки преглед стваралаштва Светомира Арсића Басаре, кроз погледе стручњака, познавалаца уметности и културе, историчара уметности, али дат је и Светин поглед на живот, на стварање, на однос према култури, на његов завичај Косово и Метохију, као и поглед оних до чијег мишљења је Света јако држао, а то су посетиоци његових изложби. Текстови датирају од првих дана његовог вајања на Шари до његовог пресељења на небо изнад Шаре – рекла је директорица Комазец и додала:
„Ова књига материјализује сећања на Басару и у најлепшем смислу даје реконструкцију креативних сећања. Она је мозаик састављен од разних делића из живота и рада Светомира Арсића Басаре, а његове речи које се овде често наводе могу послужити младим уметницима као узор, путоказ и водиља. „Позив на путовањеˮ је сведочанство о једном човеку и његовом делу непролазне вредности. Ту су нпр. критике Балше Рајчевића, Ђорђа Кадијевића, Миће Поповића, Срђана Марковића, Сава Пенчића, Радомира Ивановића, Олге Јеврић, Николе Миркова и многих других, као и текстови из „Политикеˮ, „Борбеˮ, „Вечерњих новостиˮ, „Дневникаˮ, али свакако највише из „ЈЕДИНСТВАˮ које је Света посебно волеоˮ, рекла је Рада Комазец, а потом прочитала свој текст о Басари који је одушевио присутне и преносимо га у целости:
И СРЦЕМ И РЕЧЈУ И УМЕТНИЧКИМ ИЗРАЗОМ ОДАН КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ
„Копни снежни покривач са горостасне Шаре, набујали су потоци и речице, шарени теписи се простиру по пропланцима и ливадама, мирис шарпланинског модро-љубичастог шафрана, каранфила и рамонде се шири, пробија се сунце кроз грање молике, букве, мунике и бора, бистрином се отварају шарске горске очи на обронцима Шаре, а он лети кроз облаке. Одмарајући се у предивној небеској башти размишља да ли ћу му испунити обећање, да ли ће му „Јединствоˮ, које је волео свим срцем, издати рукопис, новинске чланке, критику, утиске које је одабрао и припремао у овоземаљској башти.
Плавооки дечaк газио је босим ногама по трњу трчећи уском стазом, где је мајка Цвета посртала гонећи стадо кроз густу и мрачну борову шуму да би изашла на пропланак Черенац. Мукотрпно је пратио Цвету, ослушкивао звонце стада, пролазио кроз стрмине литице и превоје. Око њега су завијале звери, али он је изашао поносито на пропланак.
Када се прошле године, негде у ово доба, завршивши дело које је са љубављу вајао Николу Теслу, винуо у висине, све је почело да се развија једном суморном логиком пролазности, неверицом, осећајем неизмерне туге и коначно једна безнадежна празнина. Било је јасно да је отишао велики човек, врхунски уметник, грађен од најбољег материјала, саткан од Косовског завета, светлио раскошним талентом, непоколебљив, непоткупљив, одан истини и праведности. Његов шарм био је посебан, а његов ауторитет неупитан. Косово му је подарило живот, прецизност и виртуозност, а он нам је дао најбоље од себе и одлетео као соко изнад врхова Шаре у небеса.
Толико је било у њему естетике, креативности и аристократског господства да сам се једва привикла на истину да је био чабанче са Шаре, сеоски слуга, спавао на тамном тавану и у дроњцима.
Постао је чаробљак дрвета још од времена када је са оцем Николом правио корито. Долетеше црне птичурине и заробише чемером косовске дане и ноћи. Проплакаше завичајне реке, утихну цвркут јаребице и шеве, звери надираше у села и протераше му народ. Он се невесело растаде од свог Севца од Сиринићке жупе. Било је то његово прво пресељење.
Кад год бих га посетила у новом месту боравка, извирала су његова сећања, а у очима му се скривала дубока туга за мирисом покошеног сена, за леденим зимама, недодирљивим врховима Шаре, за које је као дете мислио да омеђују крај света и да иза њих нема више никога и ништа, за водом са шарског извора, за Севцем, Грачаницом, Пећком патријаршијом, Призреном, Приштином. Сањао је пут за Дечане као и његова мајка Цвета, а онда је узлетео изнад Косова и отрчао у мајчин загрљај. Сада тамо горе са оцем Николом, од којег је наследио уметничку жицу, прави корито за мале анђеле. Биће зачуђен отац колико је вешто, јединствено, непоновљиво и са упечатљивим стилом издубио корито. Поносиће се Никола са синовљевим скулптурама, које су одраз његове лепе душе кроз која је изразио најдубље људске вредности, национални идентитет и повезао се са крајњим и вечним извором љубави и живота. Диви се сигурно горе његовој оригиналношћу и силини вајарског стваралаштва са којима шаље снажну поруку свету тражећи слободу за свој народ и државу. 
Долазећи код њега у Малу Моштаницу приметила сам да осећа дисање шарпланинских пропланака, борове шуме и молике, да слуша жубор потока из детињства, чека буђење дана на Љуботену, а дрво није испуштао из руку и када су му кораци постали уморни и тешки. Лично сам се трудила да, разговарајући са њим за „Јединствоˮ, не експонирам себе, већ би га пустила да прича. Он би причао дуго као да осмишљава своје најлепше дело. Говорио је подстицајно, а свака његова реч била је за дубоко размишљање.
Уметност је стварање, а за сваку креацију је потребна енергија. Имао ју је и у 10 деценији живота. Уживао је у дрвету и металу. Дрво је тако топло и крхко као и његова душа, а метал чврст и постојан као његов карактер и поштење. Чинило ми се да води разговоре са својим скулптурама, да им прилази са пажњом и поштовањем. Све их је некако подједнако волео. Чак и оне зле са којима је подсећао на трагедију која је нанешена нашем народу. Често се сетим његових речи: „Када се нешто ради са љубављу ништа није тешко. Ако нешто волим пронаћи ћу начин да реализујем свој наумˮ.
Неправду учињену њему и његовом народу тешко је проживљавао, а до последњег даха живота остао је одан Косовском завету и косовској земљи на којој је поникао. Увек је говорио да Косово и Метохија не могу без Србина нити Србин без Косова и Метохије. Наглашавао је да су освајачи долазили, пролазили и одлазили кроз векове, али да по божијој и космичкој правди Косово припада Србину.
И животом и делом потврђивао је приврженост Косову и Метохији. Носио је бол и пркос за косовском земљом, а проносио истину о српској голготи и васкрсу, срцем, речју и уметничким изразом. Његова дела су бесмртна као и његова душа, а говоре о свему шта је волео и осећао. Сањао је слободу за српски народ и веровао да мора доћи.
Његово Косово надмашује своју географску стварност и усмерава колективну свест на нова духовна упоришта. Кнеза и витезове оживео је својим величанственим вајарским опусом.
Крунисао је своје дело планетарним Србином Теслом за своје Косово и Метохију, за Грачаницу и мирно склопио очи. Увек би му се озарило лице када бих му донела лист „Јединствоˮ и часопис ,„Стремљењаˮ. Благословљена сам што је делио самном своје речи и неизмерно волео и лист „Јединствоˮ и српско јединство и ево, пред нама је обећана књига која говори о свему што је радио, волео, за чим је патио Светомир Арсић Басара, вајар, приповедач и академик. Отишао је у вечност, али оставио на земљи трајне споменике на понос своме родуˮ, завршила је директорица Комазец свој текст уз громогласни аплауз публике и сузу Басарине кћери.
ДРАГОЦЕНИ УМЕТНИК
О Светомиру Арсићу Басари говорио је и академик Светислав Божић истичући да је Басара драгоцени уметник који је оставио огроман траг.
„Басара је драгоцени уметник који је оставио неизбрисив траг, пре свега, у једном народу коме је дубоко припадао, српском народу, у институцији која га је прихватила, САНУ, у коме је био готово до последњег даха интензивно присутан, нудећи могућа решења из једног времена коме је он припадао и како је он видео нагомилане проблеме и пут за њихово разрешавање. Наравно, живимо у једно веома сложено и тешко доба које је и њега задесило у датом периоду. Све оно кроз чега је он, кроз шта је прогледао са своје Шаре, на неки начин га је осамило и просто уценило. И он је данас негде сам, иако има своје потомке на земљи он је сам, ишчекује тај сусрет са неким другим временом и ту болну и тешку неизвесност пред којима се сваки човек који има дело налази. Кад оде са овог света његов материјални траг остави неке варљиве искре, неки могући лукови који воде ка неком загрљају, ка тој мајци Цвети која се помиње, која је можда суштински део његовог бића и најстабилнија стопа његовог живота, дара и радаˮ, истакао је академик Божић и додао:
„Надамо се да сви који овде седе, укључујући и ову институцију, имају довољно топлине у свом срцу, у својој души и да разумеју да је подвиг Басарин био само то што је већ био жив тако дуго, што је преживео тако тешке и мучне околности и што је посебно уцењен једном визуром која долази са Шар-планине, видео свет само тим очима. Та ускост, или та космичка ширина његов је највећи дар и његова највећа коб. Ми данас живимо и једно и друго са надом да у нашим срцима неће отопити љубав за једног човека, за једно велико дело и да разумемо све оно што ће пред њим и пред његовим делом бити тако мучно и тешко можда и светлој будућности. Ја видим тако његов животˮ, рекао је академик Светислав Божић.
ДОГАЂАЈИ НА КиМ СУ ПРОМЕНИЛИ ЊЕГОВУ УМЕТНОСТ
Са Косова и Метохије дошао је новинар и публициста Ђорђе Јевтић да беседи о свом пријатељу и вајару Басари, износећи и детаље из његовог живота и рада на Косову и Метохији.
„Када сам као новинар средином седамдесетих година минулог века ушао у друштвени живот Приштине и Косова и Метохије Светомир Арсић Басара је био увелико афирмисани и познати уметник, један од оснивача и уважени професор приштинске Академије уметности, са већ бројним наградама и јавним признањима, али је некако био ван видног поља јавности. Очито скроман, без склоности да око себе прави халабуку и некакав ореол великог уметника, као што су то чиниле неке његове млађе колеге са много мање реномеа, Басара се клонио јавних публицитета и честог појављивања.
У међувремену, тај скромни Косовац, Сиринићанин, како ми са равног Косова називамо наше земљаке на северној страни највеће српске планине, Светомир Арсић Басара је досегао сам врх у српском вајарству проносећи славу свога завичаја и његов завичај о њему.
Али животни пут од сеоског чобанчета и слуге до академика, једног од ретких чланова Српске академије наука и уметности са Косова и Метохије, није био нимало лак. У његовој богатој животној и стваралачкој биографији има неколико необичних и за сад недовољно објашњивих детаља. Један од првих је да је једно сељаче, чобанче, у то време, пре Другог светског рата, у недостатку путева и пара, завршило нижу гимназију тридесетак километара веома далеком Урошевцу. Други, још чуднији детаљ је да се са само 14 година придружио Шарском партизанском одреду и учестовао у НОБ-у од 1942. до 1944. године. И уместо уобичајеног послератног напредовања у потоњој ЈНА, демобилисан је због непунолетства јер је имао тек 16 година. А онда је тек после четири године, као двадесетогодишњи младић, 1948. године уписао Уметничку школу у, за ондашње прилике, предалеком и недоступном Нишу. Било је свакако чудно и помало невероватно како се и зашто тек пристигли младић, који је због ратних околности касно завршио основно образовање, определио да у Нишу упише средњу Школу за ликовну уметност, и баш за вајарство о коме ништа није знао. Басара је касније то тумачио као нешто предодређено, генетски. Нешто што га је инстиктивно водило. У тој школи су настала прва два рада, прва вајарска дела од гипса, али је главни материјал у његовом потоњем стваралаштву постало дрво. Јасно је због чегаˮ, рекао је Ђорђе Јевтић, присећајући се вајара Светомира Арсића Басаре и наставио:
„У његовом Севцу је главно занимање било обрада дрвета. Обрадом дрвета бавили су се његови преци и његов отац. Дечак са плавим очима као небо изнад Шаре је све то посматрао и упијао. То је била Басарина база, његово тлоˮ, казао је Ђорђе Јевтић, наводећи још неке детаље из Басариног живота на Косову и Метохији.
„Због друштвеног ангажмана и доприноса косовској култури и уметности посебно због идејних решења за споменике истакнутим личностима и догађајима из НОБ-а постао је веома цењен, што је резултирало и бројним наградама и признањима. По тим Басариним решењима подигнуто је више монументалних споменика и излио је петнаестак рељефа и бисти знаменитим личностима, већином на Косову и Метохији, од којих је такође већина уништена после 1999. године.
Управо та врста ангажмана Басари је донела бројна признања и награде. Свакако једно од највећих признања за уметничке и стваралачке домете, пре уласка у САНУ, био је пријем у Косовску академију наука и уметности 1982. године, коју је напустио 1990. у знак протеста против албанског сепаратизма. Био је то само један од гестова Басарине политичке борбе и става према ономе што се од тих година дешавало на Косову и Метохији. Он се, као и безмало сви косовски интелектуалци, директно укључио у борбу за заштиту свог народа а против албанског сецесионизма и екстремизма.
Као својеврсни гест противљења албанском сепаратизму изашао је из Косовске академије наука и уметности и вратио Децембарску награду, највише признање у јужној покрајини. И у бројним јавним наступима и интервјуима, али целим својим потоњим делом деценијама се борио за своје Косово, за свој завичај, исказујући горчину због понашања и потеза моћних западних земаља које су извршиле агресију на СРЈ и Србију и отеле део српске територије.
Политичке и друштвене околности и драматична дешавања на Косову и Метохији, првенствено све тежи положај његовог народа утицали су да Басара промени и однос према уметности и да и својим делима започне борбу за скретање пажње на положај рода свога. Почео је да ваја скулптуре које су одражавале ту стварност, правећи у међувремену радикалан заокрет ка косовском миту и етосу, српској историји и традицији. На те заокрете указују безмало сви тумачи и приказивачи Басариног делаˮ, истакао је Јевтић, подсећајући на Басарину изложбу у Грачаници:
„Након изгона симболично, после 22 године Басара се „вратиоˮ на Косово. Дно обрасца
Поводом обележавања седам векова постојања Манастира Грачанице и од упокојења Светог краља Милутина, Дом културе Грачаница, Галерија уметности Приштине и Српска академија наука и уметности су од 13. децембра 2021. године организовали изложбу скулптура великог уметника. Допремљено је с великом муком девет монументалних скулптура и неколико мањих. У прелепој галерији Грачаница је „дочекалаˮ Басару и он је ту „остаоˮ више од два месеца.
Уследио је још један потез да се Басара „нађеˮ поново у Грачаници. Жири за доделу награда Видовданске ликовне колоније 2022. године је одлучио да се награда за животно дело „Зограф Лонгинˮ додели академику Светомиру Арсићу Басари. Одушевљен тим признањем од својих земљака, Басара је у унтервјуу за Видовдански гласник рекао да његово стваралаштво има аналогију са стваралаштвом Зографа Лонгина: „Лонгин је стварао у турском ропству. Моја скулптура ницала је у ропским условима под Титовом влашћу. И једно и друго стваралаштво садржи у себи крик борбе за очување сопственог идентитета(…) Лонгин је био сведок разарања Душановог царства. Моје скулптуре сведок су прогона српског народа са Косова и Метохијеˮ, изјавио је Басара, додајући да су његове скулптуре средство одбране и борбе против непријатеља.
Нажалост, све до смрти, 25 година није могао да крочи на своју земљу, али је, на срећу, остало неколико дела, бисте његових знаменитих земљака. Остале су биста Симе Андрејевића Игуманова у дворишту Призренске богословије и споменик Светог Саве у Лепосавићу. На његову радост и нашу срећу, последњих година изградио је још три бисте на Косову и Метохији. Својим последњим делима се Басара стваралачки вратио у завичај.
Уз њих, као што је већ речено, и кроз две књиге прича. Басара се симболично вратио на Косово у своје Севце. И овом књигом пред нама, Басара је поново међу нама и са нама, да нас подсећа, опомиње и храбриˮ, нагласио је новинар и публициста Ђорђе Јевтић.
Посебан печат овом дивном представљању књиге „Позив на путовањеˮ посвећене Светомиру Арсићу Басари да ли су драмски уметници Јасмина Стоиљковић и Лепомир Ивковић, читањем делова из одабраних критика, утисака посетилаца са изложби и изјава самог Басаре.
М. Стојковић
