Мали Виктор се сели с породицом, а за њим и преостали Срби

Царевце је до рата било живо село са пуно људи и дечје граје. По предању у овом месту налазили су се виногради цара Лазара а туда су водили и царски друмови

 

 

Да могу ових дана у Царевцу напуштене куће и окућнице да плачу, као и оранице што су некада храниле бројну чељад, шуме и жбуње, да може оронули макадам који води у ово место коју сузу да пусти, као и царски виногради, реке би се туге сливале у океан суза. Много је бола ових дана у овом косовскопоморавском селу на једном месту, много призора који ни најтврђе срце не би оставили равнодушним. Нисмо могли да задржимо сузе, када смо прошлог четвртка посетили ово некада јако српско село у побрђу новобрдске Криве Реке, о коме је својевремено српски антрополог и академик Атанасије Урошевић писао, као о месту, по легенди која је овде живела вековима, где су се налазили виногради цара Лазара и да су туда водили царски друмови.

ЗАТВАРА СЕ ШКОЛА

И челик и камен и дрво би заплакали, да могу, пред призором који нас је дочекао у истуреном одељењу осмогодишње школе „Братство”- Стрезовце, у Царевцу, где смо најпре отишли током посете овом месту. На улазним школским вратима која бејаху закључана, после нашег упорног куцања да нас неко чује, јер смо видели да унутра има некога, дочекала нас је учитељица Весна Тасић.

– Извињавам се, али нисам вас чула одмах када сте куцали. Закључавамо врата јер не знамо ко ће и када да бане овде. Сами смо Виктор и ја – рекла нам је учитељица, а потом се поново извинила због тога што, како је казала, неће да нам она даје никакве званичне изјаве.

– Не могу ја да причам о Викторовом одласку и разлозима. А и шта да вам кажем. Тешко је – рече нам  учитељица, а у очима јој заискрише сузе, које је и она, а и ми наше покушавала да сакрије од маленог Виктора, јединог детета у Царевцу и јединoг ученика у овој школи. Истовремено Виктор, ученик другог разреда, посматрао нас је ћутке дечјим очима пуним туге.

– Селе се ових дана. Одлазе. Шта да вам кажем. Тешко је – прошапутала је тихо да Виктор не чује, учитељица Весна, а сузе су јој поново кренуле низ образе. На наше питање да ли ће и где она радити, слегла је раменима, а потом тихо додала: „Радила сам 11 година. Када нема ученика, неће бити посла за мене. Мораћемо и ми да одемо”, казала је учитељица Весна, која у Царевце долази из суседног села Бољевца. Сувишна је била свака свака реч, свака прича даље. Пружили смо руку малом Виктору, помиловали га по косици и нечујно му пожелели сву срећу овог света, ма где био. Напустили смо малено школско здање, које ће вероватно ускоро бити угашено и запутили се до куће родитеља маленог Виктора, Трајана и Сање Ђорђевић с намером да их питамо зашто су одлучили да се селе? Шуме и ливаде, напуштене куће и окућнице нису плакале, али је небо у тим тренуцима плакало над Царевцем и његове три махале у којима је остало осморо Срба, који ће како су најавили у скорије време напустити свој завичај. Поглед нам је у једном моменту одлутао ка махали Огњанци у којој је до пре мање од месец дана живела бака Митра о којој смо пре неколико месеци писали, као о последњем чувару овог засеока, једног од три у Царевцу. Како смо мало касније у разговору са преосталим мештанима Царевца сазнали, она је око Митровдана имала мождани удар. Целу ноћ и цео дан лежала је у бесвесном стању у дворишту своје куће где је пала, док је није пронашао Бојан Маринковић из засеока Мозговци и обавестио њену родбину. Одвели су је у болницу, а како смо сазнали сада се налази у неком дому за стара лица у Крушевцу. Њеним одласком засеок Огњанци остао је без свог последњег чувара.

БЕЗ ПУТА, АМБУЛАНТЕ И ПРОДАВНИЦЕ

Док смо ходали ка кући Трајана и Сање Ђорђевић из једног дворишта допирали  су људски гласови. Беше то из дворишта, од пре неког времена, у власништву једног Албанца из Гњилана. Име му је Фадиљ. Купио је овде кућу и имање од Србина који се пре неку годину одселио из Царевца. Он и Бојан бејаху заокупљени послом око припреме ћумура. Бојан, који живи сам, иначе дечко са психичким сметњама, му помаже, а овај му заузврат даје како смо сазнали хлеб, гардеробу и понеку пару. – Нису они код куће, али ево зовите их. Имам ја телефон и њихов број. Отишли су негде – рече нам Фадиљ и даде нам свој телефон да позовемо Ђорђевиће. – Да одлазе. Да вам кажем и мени је тешко, али тако су одлучили. Овде сам неко време и зближио сам се са свим овим људима – додао је Фадиљ. Да Ђорђевићи иду, потврдила нам је и Сања у телефонском разговору. – Одлучили смо да идемо. Ја сам радила у школи као помоћни радник. Плаћали су ми 50 посто од зараде и скинули су ме недавно са тог платног списка. То нас је револитрало, поред осталог. И муж ми ради у школи и он је помоћни радник, али да вам кажем право не можемо да опстанемо од тих примања које имамо, а и пре свега идемо и због детета. Сам је у школи, једини ђак. Жао нам је, није лако, али одлучили смо да идемо. Старији син и ћерка су отишли у Београд, снашли су се. Немамо амбуланту, немамо пут, немамо продавнице, нема овде живота – рекла нам је Сања преко телефона.

– Одлазимо у суботу. Сутра треба да дође камион, да покупимо ствари – додала је дрхтавим гласом. Настављамо даље преко њиховог дворишта у коме нас је дочекао лавеж пса, везаног надомак њихове куће, која ће за дан два бити забрављена. Около је, осим из Фадиљевог дворишта, одакле су допирали његов и Бојанов глас, владала тишина. Запутили смо се ка махали Старинци на десетак минута хода од махале Мозговци, једне од три у Царевцу. Тамо живи брачни пар, 71-годишњи Ранђел и супруга му Наташа Милић.

– Иде мој кум Трајан, идемо и ми. Нема нама овде више живота. Ко ће да нам помаже, ко ће да нам доноси намирнице кад завеје снег. Он нам је био десна рука. Овде су зиме сурове. Немамо превоз, немамо лекара близу, немамо продавнице. Нема људи. С ким реч да проговоримо, кад оду они. Шта ми да тражимо овде кад оду Трајан и Сања и кумче наше Виктор. Срце ми плаче, душа ме боли. Ко да ме на клање воде верујте. Убеђивали смо их да остану бар још ову зиму, али неће. Одлучили да иду – док нам је говорио ове речи, Ранђел је плакао. – Нисам веровао да ће ово да се деси, да остане село пусто, ал‘ ето дође ово проклето време – додао јe. Груди су му парали тешки уздаси. А онда је наставио да нам прича, да се присећа све време бришући сузе, о томе како је некада Царевце у време његове младости, али и до рата било живо село са пуно људи и дечје граје. – Шта дочекасмо. Бог не дао никоме. Сви одлазимо. Ја имам кућу у Ћуприји. Отићи ћу тамо са женом, али верујте срце ће ми остати овде. Где ја да стичем тамо пријатеље у мојим годинама, али морамо да идемо. И Звонко из Мозговца са женом одлази. Једино Бојан нема ништа нигде, али и он каже да ће да моли сестре и браћу да га приме да иде и он у централну Србију. Кад одемо сви, како ће он сирома сам овде. Пре неки дан ми рекао, да ће да се обеси ако га браћа и сестра не прихвате. Јој не дао Бог, али самоћа убија. Ето шта је јадна Митра дочекала. Лежала цео дан и ноћ у дворишту док је Бојан није нашао – рече нам Ранђел. Радио је, вели, годинама у руднику Ново Брдо. Дочекао је пензију.

– Никад не бих отишао одавде да има људи, али како да живимо без људи. Фадиљ Албанац дође понекад. Не могу да грешим душу, хоће да помогне – додао је Ранђел. Кућа му, која је накада била јак домаћински дом оронула. Зидови пропали. Пут до његове  куће као и до села тешко проходан. Из његовог дома кренули смо пут дома Звонка Сентића и супруге му Славице у махали Огњанци. И они су најавили одлазак ускоро. – Немамо пут, немамо основне услове за живот. Кућа ми пропала. Сто пута сам молио у општини да нам помогну. Нико није обраћао пажњу на нас. Синови ми отишли у Србију. И ја и жена ћемо ускоро да идемо. Ево Трајан одлази и ми ћемо ускоро. Баба Митра пала, оболела. Одвели је у дом. Нема с ким човек овде више да живи и шта да чека. Мора да се иде одавде. Пут смо тражили да нам поправе. Нико нас није узимао за озбиљно. Напишите то слободно. Тешко је, али морамо да идемо – рече нам Звонко. Бојан кога смо срели код Фадиља рече нам да он нема ништа на своје име од имовине. Живи у стричевој кући. Храну добија из Народне кухиње, а понекад му дају и Фадиљ и његове комшије Срби. – Ја ћу да молим сестру да ме прими. Нећу да идем у дом – рече нам Бојан, на питање где ће он кад му оду комшије Срби. – Нећу ни ја овде да седим. Бог нек ми помогне, али морам и ја да идем -додао је Бојан, све време гледајући нас погледом пуним бола. Царевце је од админсистративног центра општине Ново Брдо удаљено око пет километара. У оквиру система територијалне организације Републике Србије, део је општине Косовска Каменица. Док смо напуштали ово место, са нама је и небо плакало. Киша је лила, није престајала. Првише туге за један дан на једном месту. Тешко је речима дочарати све то. Поглед нам је поново у једном моменту скренуо ка махали Огњанци где је живела до недавно бака Митра. Ње тамо више нема, а ускоро овде неће бити ни других Срба чији су преци вековима ходали овом земљом. Већина Срба се из Царевца иселила у послератним годинама. Они који су отишли земљу продају у бесцење. С.Ивковић