Mалобројни малишани дају наду у опстанак

У Доњем Дреновцу Срби живе у шездесетак домова, док у Горњем има само 13 српских душа. У школи троје школараца у нижим разредима

 

 

Скренувши са регионалног пута Гњилане ̶ Бујановац кренули смо пут села Доњег и Горњег Дреновца, до којих нас је делио тек који километар и тек који минут вожње аутомобилом. Ова места у питомом побрђу изнад плодне косовскопоморавске котлине доњег тока Биначке Мораве настањена су српским становништвом одвајкада. На самом улазу у Доње Дреновце у коме има шездесетак живих домова, дочекали су нас призори неколико лепих, нових кућа. Из околних дворишта допирао је мирис паприке. То су веште домаћице припремале зимницу. На више кућа паприка се црвенила нанизана у дуге низове који су се сушили на сунцу. На једној клупици испред једне нове куће са сређеним цветним двориштем седео је старина. Бејаше то 89-годишњи Југослав Михајловић, некада у време његове младости чувени зидар у овим крајевима.

– Цео живот док сам могао зидао сам куће и помоћне објекте. Радио сам и код Албанаца у косовскокаменичким селима и никад нисам имао проблема ни са ким од њих. Плаћали су ми чак и унапред. Сад сам остарио и нисам за нигде више, али ето живи се док је бог рекао. Препустио сам домаћинство сину и унуцима да они раде, да брину, да газдују. Моје време је прошло – рече нам Југослав, који ипак упркос годинама још увек изгледа витално. Живи у кући са сином, снајом, унуком и његовом женом. Његов дом, како нам рече, посебно краси најмлађи укућанин, праунук му Богдан, коме је тек седам месеци.

– Он је наша радост, наша срећа – вели прадеда Југослав. Сазидао је, каже он, кућу и у једном селу код Ниша, велику, лепу, али да за сада немају намеру да се селе из Дреновца. – Овде сам рођен, овде су моји стари рођени и овде ћу и да умрем. А деца ако хоће да иду некад одавде нек иду, мада и овде имамо добре услове за живот. Син у пензији, унук ми ради. Не могу да се жалим, а нарочито кад погледам да има неке куће где су стари остали сами, где има по један, двоје у кући, нарочито горе у Горњем Дреновцу, где има мање људи него овде у Доњем Дреновцу и где су многе куће затворене, напуштене – вели деда Југослав. На питање како је некад било у Доњем Дреновцу и да ли је било боље некада или сада, деда Југослав нам рече да га боли то што су многи отишли из села и што је сточарство замрло, али да опет није тако лоше, јер како каже, има и горих и тежих случајева, посебно у брдским селима.

– Цело село да прођете нећете да видите ниједну краву. Нико више не чува стоку овде. Понеку свињу, понеку кокошку и то је све. Иначе добро је то што имамо воду. Имамо и јавни водовод и бунаре и земља је овде плодна. У новије време људи мање обрађују њиве, али сви имају баште. Имамо једну продавницу, а код лекара идемо у Ранилуг. Није далеко одавде, неколико километара. Имамо и лепу цркву Свете Петке. Сређивали су је ту скоро и имамо и лепу нову зграду у црквеном дворишту, где се налази и сеоско гробље. Не живи се лоше овде, али ето да је ипак више људи било би боље. Некад је село било пуно и људи и стоке – рече нам деда Југослав. Док смо боравили у Доњем Дреновцу срели смо малену групу школараца, са својим учитељицама. Ученици нижих разреда, има их троје, две девојчице и један дечак, који похађају наставу у издвојеном одељењу ОШ „Трајко Перић” из Великог Ропотова у Доњем Дреновцу. Старији основци иду у школу у пар километара удаљеном Великом Ропотову. Малени школарци са својим учитељицама кренули да обићу другу мању дечицу у селу, за које су припремили поклоне, бејаху то колачи. – У току је „Дечја недеља”, па ето имамо и ове активности. Правили смо заједно колаче са децом и сада идемо да обићемо куће у којима има мале деце и да им дамо то што смо припремили. На тај начин уз остало обележавамо „Дечју недељу”, рече нам једна од двеју учитељица, Јелена Митић. Иначе, обе учитељице се зову Јелена. Од Доњег до Горњег Дреновца води кривудави асфатлтни друм. Једно од другог села удаљено је око два километра. Стигавши у Горње Дреновце, поприлично смо се намучили да пронађемо саговорнике. У селу нас је најпре дочекала тишина. За разлику од Доњег Дреновца у Горњем Дреновцу нисмо видели нове куће. Многа дворишта запуштена, преплављена коровом, без домаћина. У једном моменту се из свог дворишта појавио Марко Ђорђевић. Како нам рече гази девету деценију живота. Живи сам. Деца му, вели, отишла. Две ћерке се удале, син отишао из села и не јавља му се.

– Овде у Горњем Дреновцу има 13 душа. Одоше млади људи. А некад је село било пуно. Свуда деца, свуда игра, смех, сређена дворишта, баште, њиве, пуне штале, амбари. Сад опустело. Нема људи. Сваким даном све мање и мање – вели деда Марко. Испред његове куће, која је некада била права домаћинска налази се малена баштица. Једна леја празилука и на пар метара паприка. Родила добро. – Ја сам то радио, ето да ми прође време. Не може се ко некад да се ради, али полако. Кад се уморим, седнем да одморим. Чекам ћерку из другог села, да дође да оберемо паприку да ми стави туршију. Долазе ми ћерке. Почисте ми, али не могу стално. Имају и оне своје куће – рече нам старина Марко.

– Већину времена сам сам. Да није тај телевизор, реч не би имао са ким да проговорим, али нема шта да се ради, такво време дошло. Млад народ неће овде да седи – додаје Марко. У Горњем Дреновцу нема продавница, те се мештани снабдевају робом или у Ранилугу или у Доњем Дреновцу. На повратку у Доњем Дреновцу, поново смо срели две учитељице и малене школарце. Бејаху завршили своју посету породицама са предшколском децом, а има их неколико. Међу њима и маленог Богдана, чији је прадеда Југослав још увек седео на клупици испред куће у којој су његов син и унук били заокупљени послом око кречења. Ваздух је још мирисао на зимницу. С.Ивковић