субота, 31. јула 2021. | 23:14

Манастир Успеније Пресвете Богородице место где живи српска реч

У манастиру који 24 часа обезбеђује полиција бораве четири Српкиње, две монахиње и две мирјанке. Драгица Гашић једина повратница у Ђаковицу, непожељна у овом граду, уплашена да даје изјаве за медије

 

 

Протицало је рано јулско јутро. Док смо се  вијугавим путем из правца Ораховца аутомобилом  кретали пут Ђаковице, пратила нас је бојазан, она иста коју смо осећали више пута  у минулим послератним годинама, увек  када би долазили у овај град у коме су српска реч и Срби непожељни. Главно одредиште нам је био манастир Успеније Пресвете Богородице у коме живе две монахиње старице, мати Теоктиста и игуманија мати Јоаникија и две мирјанке Соња из Велике Хоче и Васка, која је са још неколико  Српкиња  пронашла своје уточиште у овој светињи 1999. године, када су Срби протеривани из Ђаковице. Након посете манастиру намера нам је била да одемо код Драгице Гашић,  једине  повратнице у Ђаковицу која је  недавно из Централне Србије дошла  у свој стан  у овом граду и чији је долазак изазвао негативне реакције 11 невладиних организација Албанаца, који су најавили петицију и протесте против њеног повратка. На градским улицама није било много пролазника, тек понеко. У улици у којој се налази манастир, подигнут пре неколико година  на темељима старе цркве чији је ктитор Стефан Урош Дечански, а која је поптуно уништена у мартовском погрому 2004. године, владала је тишина. Била је то некада Српска улица, где је концентрација српског становништва била најизраженија у годинама пре рата. Она је преименована и сада се зове „ruga Teuta”. Страх да ће нас неко приметити да смо Срби и да ћемо се наћи у непријатној ситуацији због наше националне припадности у граду, који је име добио по вазалу Вука Бранковића, Јакову (Ђакову) је мало попустиo, кад смо пришли дрвеној манастирској капији. Иза ње се, након што смо мало јаче покуцали, појавио косовски полицајац коме смо на српском пожелели добро јутро, на шта нам је он такође отпоздравио на српском, видно изненађен нашим доласком раним јутром.  – Уђите, али они још спавају. Не знам да ли ће да вас приме – обратио нам се полицајац овим речима, када смо му се представили  и  док нас је водио ка одајама манастирског конака, који је такође подигнут после 2004. године. Соња која је у мнастиру око три године помаже монахињама и Васки,  видно обрадована нашем доласку бејаше устала. Позвала нас је да уђемо док се полицајац вратио у малу металну кућицу – полицијски пункт у коме 24 сата борави по један полицајац, који обезбеђује манастир. То је једино обезбеђење ове светиње у Ђаковици. Још док смо прилазили манастирском конаку, одушевљено смо гледали прелепо цвеће у дворишту. То Соњине вредне руке гаје, а припомажу јој и монахиње и Васка и око цвећа и око малог пластеника у коме узгајају понешто од поврћа, јер у град не излазе. Једино место где се слободно крећу је црквено двориште. Четвртком када су већи празници монаси из манастира Дечани, који је двадесетак километара удаљен од Ђаковице дођу по њих, како би присуствовале службама у тој светињи, чији је метох манастир Успеније Пресвете Богородице у Ђаковици. Соња нам рече да она викендом одлази кући у Хочу, али да су јој мисли у манастиру и да с нестрпељењем чека да се врати, јер како вели манастир јој је прирастао за срце и осећа га као своју кућу, свој дом, а монахиње и Васку као део своје породице.

ТИХА МОЛИТВА МОНАХИЊА У ПРАЗНОМ ХРАМУ

Док нас је Соња послуживала кафом и чајем, позвали смо Драгицу, питавши монахиње пре тога  да ли је долазила у манастир. Рекоше нам да је била „пре неки дан” са сестром. – Њу је сине љубав према њеном граду довела овде, вратила је овде. Имала је јаку жељу да се врати. Даће Господ Бог и да остане овде, прошапутала је мати Теоктиста, старица анђеоског погледа и гласа обојеног благодаћу божјом, гласа који милује душу.  Драгицу смо позвали телефоном с намером да се видимо и попричамо о њеној ситуацији, представивши се ко смо и шта смо. – Молим вас немојте да долазите. Били су новинари ових дана. Немојте молим вас више да долазите, нико од вас новинара. Имам и сестру која живи на Косову. Имаћемо проблема. Не долазите више, схватите ме, молим вас и не љутите се. Данас идемо да дајемо оцу годишњи помен, немојте да нас узнемиравате. Не долазите. Не желимо више новинаре – одговорила нам је Драгица, након позива, очигледно уплашена да даје изјаве медијима. Испоштовавши њену одлуку да не жели да се среће више са новинарима, одлучили смо да два три сата проведемо у манастиру. У манастирској цркви смо  се придружили тихој молитви монахиња, поклонили се пред олтаром и иконама овог храма. – Још се сећам старе цркве која је потпуно уништена 2004. године, где је сада ова нова, толико је миомирисала. Миомирис се ширио из иконостаса из иконе Светог Николе и других икона. Плакала сам када је запаљена – рече нам мати Теоктиста, која је једно време, након 2004. године са другим Српкињама из Ђаковице које су живеле у цркви, уточиште нашла у манастиру Високи Дечани. Пре рата је служила у тој старој цркви. Већи део свог живота је провела у њој. – Та црква је порушена, али ето Господ Бог је дао, па је саграђена нова. Није  истог изгледа као стара, али је и ова лепа, па ће Бог дати да иконе поново миомиришу  и даће Бог да буде пуна верника – рече нам мати Теоктиста. Већ дуже време ретко када неко од верника дође у ову светињу.  Црква је празна и на дан храмовне славе, 28. августа. Монахиње тихују у молитви и моле се Богу да се црка поново напуни да у њој буде венчања и крштења. Од рата наовамо у овом храму је обављено само једно венчање и једно крштење, људи дошли са стране и пожелели да се овде венчају.

ПОЈ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА СА ПРАВОСЛАВНОГ ХРАМА У ЂАКОВИЦИ – ТРИ ПУТА ДНЕВНО

Соња бејаше припремила посне уштипке, јер је протицао Петровдански пост, а мати Теоктиста и мати Јоаникија замолиле су нас да се послужимо, јер рекоше нам да је традиција Ђаковачких Срба да испоштују госте и да их не пусте да се кући врате без јела. – Када нема љубави сине међу људима, нема ни слоге, настају проблеми. Даће Господ Бог да међу народима и овде завлада љубав. Ми се молимо нашем милом Господу да превлада љубав, даће Господ Бог да буде тако. Сви смо људи пред Богом. Молимо се и за оне који лоше чине, да их Бог уразуми и да крену на прави, божји пут. А и запамтите сине  не ваља земља да се продаје. Ко продаје земљу, он као да продаје крв –додала је тихо мати Теоктиста, док су се са црквеног звоника оглашавала црквена звона. Њихов пој се чује три пута дневно. – Наша православна вера је најјача, али смо се ми отуђили од ње. Требамо се сетити речи патријарха Павла, који је говорио да ће нам бити боље, када и ми будемо бољи. Битно је да ми никога не нападамо, али да бранимо оно што је наше – беседила  нам је  мати Јоаникија. Ни мати Теоктиста, нити  мати Јоаникија нису говориле о безбедносној ситуацији и томе да и дан данас не могу да се крећу слбодно градом у коме живе. – Дађе Господ Бог да буде добро, да љубав завлада међу људима, поновила је мати Теоктиста, гледајући нас умилно очима. У међувремену је стигла замена за ноћну смену. Монахиње су новопридошлом полицајцу понудиле доручак. Тако чине сваког јутра. И полицајци им некада када им треба нешто, веле монахиње, купе. Имају кажу добре односе са полицијом која их чува. Постоји међусобно поштовање међу њима. Напуштајући манастир,обећали смо да ћемо поново доћи у скорије време. Ђаковачке улице већ бејаху „оживеле”. Мноштво света се кретало. Људи су деловали незаинтересовано, свако заокупљен  неким својим послом, неким својим мислима, док смо их посматрали из аутомобла у покрету. Остављајући Ђаковицу за собом, крећући се пут Призрена, наметало  нам се питање: „Хоће ли Ђаковица некада постати град у коме су Срби добродошли?” – Живимо у 21. веку, доста нам је ратова и мржње, даће ваљда Бог да међу људима завлада љубав – проговори неко, док је Ђаковица град у коме је српско становништво некада било већинско, већ далеко остала иза нас, а видно поље су нам испуњавали призори из Призрена, града у коме је атмосфера за разлику од Ђаковице по питању српског језика и кретања Срба боља, релакснија. С.Ивковић

Подели на: