Маузолеј који нико никада није дирао

Када се говори о Газиместану на Косовом пољу, три колометра северно oд Приштине, прва помисао је на велику Косовску битку између српске и турске војске те 1389. године, али и помисао на споменик Косовским јунацима који са 25 метара висине доминира централним Косовом. Мало је оних, на другој страни, који обрате пажњу на Муратово турбе, које је километар ваздушном линијом од српског споменика и преко, сада аутопута, Приштина – Косовска Митровица.

 

 

Путоказ за Муратово турбе је на излазу из села Милошево када се иде из правца Косовске Митровице према Приштини. Са аутопута турбе се не види од новосаграђених кућа Албанаца. Наспрам турбета преко аутопута, на страни где је и Газиместан, 1999. године нестало је српско село Лазарево. И последњи Срби су напустили село где је по предању у Косовској бици страдао српски кнез Лазар. У уређеној оази историје Муратово турбе и данас има посетиоца, истина ретких али навраћају.

ИМА ПОСЕТИОЦА

Османски султан цар Мурат I погинуо је 28. јуна 1389. године у Косовском боју а легенда каже да га је убио српски јунак Милош Обилић. На месту погибије султана цара Мурата, централном месту турске војске у време Косовске битке 1389. године, налази се Муратово турбе, где му је син Бајазит подигао маузолеј – турбе. Историјски извори тврде да је на овом месту где је убијен султан и где је проливена његова крв, сахрањена и његова утроба, а да је тело балзамовано и сахрањено у Бурси у Турској у Мешеји-маузолеју Мурата I. Данас се око турбета – које је најстарији примерак отоманске архитектуре налазе и гробови оних који су о њему кроз столећа водили рачуна – турбедари. Санија (Џанковић) Турбедар из Новог Пазара чува Муратово турбе више од 46 година, тачније од 1975. године. Удата је у породицу Турбедара, чувара турбета. Ова породица турбедара се раније презивала Бухара, и дошла је овде, како чувари турбета веле из Узбекистана, пре око 500 година и од тада они овде живе и у традицији им је да чувају и одржавају турбе.

ЧУВАРИ ИЗ УЗБЕКИСТАНА

Санија нам показује мезар деде Бухаре који је дошао из Узбекистана да чува и одржава ово турбе где је по њеној причи овде, тачно на овом месту султан Мурат умро, а рањен је био на Газиместану где су се водиле битке. – Осам сати је био жив и овде је умро. Када је умро његов син Бајазит убрзо је подигао турбе. Када је подигао турбе, њега је први посетио француски путописац Жан Парлен у 15. веку, други је био турски путописац Евлија Челебија. У то време је дошла једна фамилија из Узбекистана Бухара. И тако деда, деда, деда… и чували су ово турбе и по њему су и добили презиме Турбедари. Ту су мезари амиџа, деда… Турбе је чувала и Аиша Бошњакиња. Она је била родом од Никшића и како је само она овде чувала турбе, то нико није. Она је марамицом врата отварала како би све било паћ – препричава историју као да је јуче било Санија (Џанковић) Турбедар из Новог Пазара. – Ја сам из Новог Пазара и удата сам у ову фамилију Турбедара и 46 година живим овде. Санија, како каже, говори старо-турски, босански и водич је многобројним туристима у овом културном комплексу. Она каже да су до сада овде само Турци инвестирали. Санија живи у кућици поред турбета. – Да, ја сам увек овде и има нас троје који показујемо и овде радимо – казала је она. З. Влашковић