Међу 12.985 српских кућа било само 46 арбанашких

Није забележен ниједан албански топоним. Притисци, насиље, прогон и терор над Србима мењали етничку слику КиМ у корист Албанаца. Од 24.795 имена у турском попису из 1455. само је 65 албанских

 

Први турски попис становништва, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је урађен у земљи Бранковића, пре 575 година, забележио је да је простор данашњег Косова и Метохије био насељен искључиво српским становништвом. Број српских кућа, од 12.985. био је у жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу тада Албанаца нема а у Пећи тада није било ниједне албанске породице. Чак, 1838. године, скоро 400 година после првог турског пописа, у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва. Османлијски пописивачи су евидентирали да је 1455.г. на КиМ било 480 села у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забележени као сиромаси. Неке куће су дељене на више домаћинстава.

СРПСКО ИМЕ КОСОВО

Поред доминантних српских кућа и српског становништва, тада је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско. Од свих имена и презимена која се помињу у попису 1455. године, 95,88 одсто су била српског порекла, 1,90 одсто романског, 1,56 неутврђеног, тек 0,26 албанског, 0,25 грчког… Чињенице говоре да је пре 500 година, на Косову постојало само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско село), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина. Карактеристично је да у педантном турском попису, пописивачи нису наишли нити забележили чак ни један једини топоним албанског порекла (уосталом, и данас Албанци на КиМ користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена која су српског порекла. У 14. столећу етничка структура је била још уверљивија у корист Срба и српске државе овде. Наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто. Не-српско становништо на територији Косова и Метохије до краја тог века није прелазило 2 одсто.

ТЕРОР МЕЊАО ЕТНИЧКУ СЛИКУ

Карактеристично је да су тада, према попису, била најпопуларнија српска мушка имена Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Влкосава (односно Вукосава, јер је “л” временом прешло у “у”. Век раније, најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован. Према последњем попису становништа на територији АП Косово и Метохија, почетком априла 2011. године, овде је живело 1.739.825 милиона становника. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није
спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао. Српско историјско право на Косово и Метохију брани и овај османлијски, историјски документ, који доказује не само да су Албанци релативно речено, новопридошлице на српску земљу, већ уједно доводи и у питање њихову илирску хипотезу. З. Влашковић