МЕСТО ЈАУКА И ТИШИНЕ

ЕКИПА „ЈЕДИНСТВА” НА НАЈВЕЋЕМ СРПСКОМ СТРАТИШТУ – ЛОГОРУ СМРТИ ЈАСЕНОВАЦ УОЧИ ГОДИШЊИЦЕ ПРОБОЈА

 

 

Логор Јасеновац је био далеко бруталнији од Аушвица. У логору Јасеновац и НДХ почињен је геноцид над нашим народом и ако то заборавимо не заслужујемо да постојимо као народ

Ходамо полако на прстима бедемом поред Саве. Да можемо претворили бисмо се у сенку, која не може да нагази ничији гроб. Ма колико ходали полако, овде није могуће не нагазити на нечији гроб. Овде је све гробље. Између бедема и реке постављена је композиција воза која је у смрт одвозила логораше. Језа проструји телом. Осећамо огромну бол, неправду и бес.

ЈАСЕНОВАЦ БРУТАЛНИЈИ ОД АУШВИЦА

Не чује се овде пој птица, не чује се ни Сава, али је видимо кроз врбаке и шибље. Да ли јој је овде ток миран и неприметан одувек био или постао такав носећи низводно лешеве пуне четири године. Понека кап кише падне нам на лице. Нема сунца, али нема ни ветра. Гробна тишина. У даљини стабла пољског јасена и понеки храст лужњак. Због јасена ово место се и назва Јасеновац. Смештен на ушћу Уне у Саву, равничарске шуме, ливаде, пропланци и појединачна стабла јасена стварају атмосферу мира и идиличне природе, али истовремено и стравичних усташких злочина. Тако је име Јасеновац, поред свог значења као географског топонима, попримио и значење усташког геноцидног злочина над Србима. Житељи у овом месту живе окружени масовним гробницама. Не зна им се ни број. Застадосмо поред обале Саве која је прогутала хиљаде и хиљаде Срба или „послали их за Србију”, како су усташки монструми говорили, бацајући изгладнеле и измрцварене Србе у мртвачком ропцу и лешеве у Саву. Са тог бедема поред Саве најбоље се види цео комплекс некадашњег логора смрти. Муте нам се пред очима слике изгладнеле и измучене деце која се тетурају, понизних жена са марамама, испијених очију, оборених веђа и мршавог лица, необријаних мушкараца упалих образа са модрицама и крви по лицу и телу, висока ограда од цигле, бодљикаве жица, ножеви, маљеви и наоружане усташе: Вјекослав Макс Лубурић, Мајсторовић Филиповић, Љубо Милош, Динко Шакић и други изопачених и крвавих очију, како се сладе убијајући дуго своје жртве, док оне јаучу од бола, а најмилији од туге за њима. На путу до „Каменог цвета” – монументалног споменика јасеновачким жртвама прошли смо крај макете логора у малом. Језерце поред споменика ископали су својим рукама логораши вадећи глину и правећи цигле за зид, којим ће се усташки злочинци оградити. Колико је само у овој „фабрици смрти” проливено крви и суза, колико се само чуло лелека и вапаја мајки над измасакрираном и убијеном децом пролази нам кроз мисли. Овде је највеће и најбруталније стратиште српског народа, иако их има много широм бивше СФРЈ и Балкана. Гледајући хумке обрасле травом и маслачком и присећајући се свега онога што знамо о Јасеновцу, на овом страшном месту, човек се запита: „Има ли Бога”? Зар ће Бог опростити народу који је четири године и ноћу и дању у овој „фабрици смрти” убијао. Логор Јасеновац је био далеко бруталнији од Аушвица. Логор Циглана – (ЈАСЕНОВАЦ III) је био највећи логор и укључивао је и крематоријум. У Доњој Градини као и по целом јасеновачком логору вршена су погубљења. Логори за децу, једини такве врсте у Другом светском рату, били су у Сиску и Јастребарском, а претежно женски логор у Старој Градишки с тим што су на овом крвавом месту били мешано и деца и жене и мушкарци. Одмах по уласку у „Камени цвет” приметисмо да су поскидани натписи формирањем нове државе Хрватске колико је убијено људи. Oстали су само стихови из потресне поеме „Јама” и места где се могу упалити свеће. Иначе,на целом комплексу Спомен подручја Јасеновац нема ниједног верског обележја ни православног крста ни Давидове звезде.

УБИСТВО МЕТКОМ БИО ЈЕ СПАС

Одајући пошту убијеним жртвама у логору запалисмо свеће и зачусмо иза нас кораке. Био је то полицајац којег смо видели приликом обиласка Меморијалног центра Јасеновац. Обилазио је споменик и надгледао шта то радимо. Фоторепортер ми прошапта, „знао сам да ће доћи, чим је прочитао шта смо написали у Књизи утисака”. А, написали смо: „како је могуће умањити десет пута број жртава, пошто је Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено 700.000 људи, претежно Срба. Да ли се бојите Бога због скривања злочина и смањења броја жртава”. Не плашећи се сабласне тишине, остали смо док не сагореше свеће. А претходно обилазећи меморијални центар, који има непр тан и чудан мирис, управо се уверисмо у гнусне лажи, подметања и фалсификата хрватске државе. Онај ко ништа не зна о Јасеновцу, излазећи из Меморијалног центра Јасеновац , дознаће да је то био „радни логор” у којем су страдали хрватски антифашисти и нешто Јевреја и Срба. Са екрана чуле су се само изјаве Хрвата, који износе своје утиске из логора. Број страдалих по хрватској држави је око 83 хиљаде. Питали бисмо неког од надлежних у Спомен подручју Јасеновац како дођоше до тог броја, али никога није било осим нас и полицајца. Поред меморијалног центра налази се Центар за образовање и едукацију младих. Са тешким мислима и још тежим корацима враћали смо се од највећег српског стратишта. Без речи, истим оном стазом са дрвеним праговима, куда и дођосмо. Спустимо се до Саве. Нема таласа, али је широка на том месту и није је лако препливати. А како да је и препливају убога, мала козарачка деца, жене домаћице и сељани сакупљани широм Независне државе Хрватске. Искључиво Срби. Са оне обале Саве чекале су усташке звери у својим осматрачницама, са пуђкама и бајонетама. Ако вас убију метком, то је био спас. Ако им у руке доспете, а покушали сте бег, чекају вас највеће муке.

У ЈАСЕНОВЦУ ЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

Гуши нас у грудима, коче нам се погледи и вилице, а цело тело се тресе. Одосмо у манастир Јасеновац, на улазу у место Јасеновац, са црквом посвећеном Рођењу Светог Јована Претече. Сестринство манастира затекосмо у молитви, а након молитве сестра Серафима провела нас је манастиром. На вратима нас запљускује хладан ваздух испуњен мирисом тамјана и воска. Помолисмо се Богу и запалисмо и овде свеће јасеновачким мученицима. У цркви, поред икона има и уметничких радова које причају причу о јасеновачком манастиру. Већину дана монахиње овде проводе у молитви и помажу верницима. Кућа удаљена само десетак метара од манастира је стара и оронула. То је српска школа са краја 19. века, која је радила све до 1941. године, када су деца одведена у злогласне логоре. По речима монахиње ту су, пре неколико година, пронађена документа из живота школе. Стотинак метара даље још један тужан подсетник на страшне злочине, кућа која је припадала Љубици Клинцов, старици која је преживела страхоте усташких логора и прогона. Управо се у њеном дворишту налазе два објекта која су преживела затирање трагова логора смрти у Јасеновцу априла 1945. године. Ту је била усташка болница и апотека у којој су принудно радили лекари углавном Јевреји и неколико Срба, који би касније завршили као и остали логораши. Из тог времена је Давидова звезда на унатрашњем зиду и дрвени ормарић у коме су били медицински инструменти. Њен муж Гојко није дозволио да руше објекте нити да бришу Давидову звезду. Преминула је бака Љубица крајем 2018. године, а своју имовину оставила манастиру у знак захвалности јер су се монахиње о њој бринуле. У делу места око манастира има више оштећених кућа са разјапљеним вратима и прозорима без стакала. По речима монахиња све су то српске куће, а у самом месту живи двадесетак Срба. У улици поред манастира на једној кући исписано је велико слово U. Упитасмо неколико старијих пролазника како је живети у месту окруженом гробљем, одмахнули су руком рекавши да не желе да говоре о томе. Јасеновац одише смрћу, јауком и тишином. Напустисмо га не могавши се отргнути од мисли на стравичне усташке злочине. Једном годишње, на Дан пробоја логора Јасеновац, дођу делегације, исликају се и оду, а Хрватска наставља да манипулише бројем жртава, посебно српских, логора смрти злогласнијег од Аушвица. У логору Јасеновац и НДХ почињен је геноцид над нашим народом и ако то заборавимо не заслужујемо да постојимо као народ.

НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈЕНО 700.000 ОДРАСЛИХ И ДЕЦЕ, ПРЕТЕЖНО СРБА

Независна држава Хрватска донела је расистичке законе о чистоти расе и нације како би истребила, пре свега, Србе. По речима сведока које је утврђивала Земаљска комисија Хрватске за утврђивања злочина окупатора и њихових помагача, најбруталнији злочини су вршени у овом логору над Србима, Јеврејума и Ромима, али, Срби су били далеко најбројнији. По закључку те комисије усмрћено је на најмонструознији начин 700.000 људи. Директним начином убијани су логораши: маљем, чекићем, секиром, српом, вешањем, пререзивање грла, масовно убијање „србосјеком”, стрељање, премлаћивање до смрти, убијања трудница струјом, разбијање дечије главе о зид, набијање деце на бајонет, вађење фетуса из стомака трудних жена, силовање и одсецање дојки… Мучење жртава које у већини случајева доводи до смрти биле су: бацање живих људи у јаму, спаљивање живе жртве, кување живих у казанима за сапун, вађење органа из живих жртава, гажење до смрти, бичевање до смрти, одсецање одређених делова тела, копање очију, одсецања тестиса, ломљење костију, вешање за ноге, прегоревање жртве лемилицом… Забележена је посебна окрутност часних сестара и каталичког клера према српској деци. Изгладњавали су их данима, убијали маљем у главу, клали, а часне сестре би им давале отровне инекције од којих би деца умирала у мукама.

МАНАСТИР ЈАСЕНОВАЦ

У историјат манастира Јасеновац увела нас је сестра Серафина која је са сестринством манастира дошла са Бешке на Скадарском језеру 2016. године по благослов митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. – Манастирска црква је саграђена 1775. године. Разорена је на почетку Другог светског рата 1941. године. Усташе су натерале логораше да руше цркву и ограђују логор. Гаража која је била у саставу цркве била је део Концентрационог логора Јасеновац. Храм је обновљен и освећен 1984. године. У мају 1995. године у операцији „Бљесак” црква је оскрнављена и опустошена. Године 2000. црква је поново обновљена и тада владика славонски Сава Јурић проглашава јасеновачку цркву Рођење Светог Јована Крститеља за манастир, а игуман манастира био је Амфилохије Живковић. Жеља манастира је да се откупи још кућа у његовој непосредној близини и да управо овде буде меморијални центар у спомен свих јасеновачких мученика – казала нам је сестра Серафина.

Р. Комазец