Место које су посећивали српски патријарси

Обновљена потпуно аутентично на првим темељима и осликана у српсковизантијском стилу са новим парохијским домом, црква Светог Димитрија ушла је у ред најзначајнијих духовних и културних белега на Косову и Метохији. Сушичани свакодневно долазе и помажу манастиру. То је за њих велики благослов и од срца помажу – каже мати Ирина Навршило се годину дана од оснивања манастира Светог Димитрија у Сушици. Сестринство манастира успело је, уз несебичну помоћ добрих људи, да уради доста тога. – Помажу људи добре воље али највећу захвалност, када су у питању нов конак, ограда и преко потребан бунар, дугујемо Канцеларији за Косово и Метохију. Велика захвалност и нашој дијаспори, верницима из Епархије западно америчке, чијим прилозима смо опремили унутрашњост конака. Пуно нам људи помаже, свако колико и како може – при
ча нам игуманија манастира, мати Ирина Петровић, и додаје да се све ради по благослову епископа рашко-призренског Теодосија. Срећу због обнављања манастира не крију ни Сушичани. – Захвални смо Господу и нашем владики Теодосију
на томе. То је на добро свих Срба, без обзира где живе. Велика је радост за нас била јесенас када смо са сестринством прославили прву храмовну славу манастира. Порта и црква одувек су били место нашег окупљања. Увек смо долазили са вером и поштовањем према светињи – причају мештани Сушице. Мати Ирина посебно наглашава да Сушичани свакодневно долазе и помажу манастиру, Светом Димитрију, као да је њихова кућа. Њима је стало да сваки део порте и баште буде уређен, да свуда буде засађено
цвеће а трава покошена. То је за њих велики благослов и од срца помажу, право домаћински. Ми смо мати затекли у разговору са Ненадом Крстићем који је дошао да ради у башти са цвећем. Његова породична кућа је најближа манастиру у односу на остале српске куће јер,
подсетићемо, манастир се налази у делу села у коме живе Албанци. – Са комшијама Албанцима немамо проблема. Од првог дана смо преко Срба из Сушице успоставили контакт и до сада су односи коректни. Надам се да ће тако бити и даље – каже игуманија манастира. Ђорђе Јевтић, новинар и публициста, иначе рођени Сушичанин, каже да је у Сушици у средњем веку – тачније негде око 14. века – постојала православна црква посвећена Светом Димитрију, али је она срушена почетком 19. века. Место где се она налазила Сушичани зову – Црквиште. – Краљ Милутин је не помиње у Грачаничкој повељи, па је црква, вероватно, задужбина неког властелина из доба Стефана Дечанског или цара Душана. Да је ктитор добро знао ово подручје говори чињеница да је за место будућег храма изабрао идеалан положај. То је место између два прилично дубока потока који су у оно време имали доста воде и густих високих шума около. Изнад цркве је брдо Велетин, чије су келије и испоснице често посећивали српски патријарси – каже Јевтић. Сушичку цркву срушио је Јашар-паша Џинић, потурица албанског порекла, познат по рушењу српских православних светиња. Од њиховог камена градио је мостове на Ситници у Враголији. Црква почиње да се обнавља 1992. године одлуком мештана Сушице, на месту које су звали Црквиште.
Нису ни слутили шта се испод земље налази. – Откривени су потпуно очувани темељи у висини од око метар, са подом од камених плоча и гранитном плочом. На тој плочи уклесано је име Георгије звани Константин. Пронађено је још неколико врло значајних трагова као што су остаци фресака, потпуно очуване цигле као и комади новца са почетка 17. века. Ископавање се вршило под руководством археолога Покрајинског завода за заштиту споменика културе Георгија Коваљова – прича Јевтић и додаје да је обнова кренула прилозима мештана, али и предузећа и фирми из Приштине чији су директори у то време били Срби. До 1997. са радовима се стигло до пола, да би интезивнија градња почела у лето исте године када је управо Ђорђе Јевтић изабран за потпредседника Градског већа Приштине. Градњу цркве преузео је Завод за заштиту споменика културе Приштине, а њено финансирање Скупштина града Приштине и Министарство културе Србије. До краја 1998. црква у Сушици је озидана. Бомбардовање и све што је после њега уследило донело је Сушичанима нова искушења, али очували су село и своју цркву. Више пута је била обијана и пљачкана, али и великом вољом мештана и свештенства лагано завршавана. У септембру 2014. почело је осликавање цркве које је урадио, бесплатно, београдски „Атеље Минић” и које је трајало годину да
на. Освећење цркве, звона и гостопримнице почетком октобра 2015. обавио је владика Теодосије са свештенством и монаштвом епархије. Тако је после 23 године црква Светог Димитрија завршена. Овог пролећа недалеко од манастира посађена је башта са поврћем на око два ара. На скоро пет ари посађен је воћњак, па сваком ко дође пуни око изузетно лепо уређено домаћинство и стиче се утисак да се све ради са великом љубављу и вером.
Обновљена потпуно аутентично на првим темељима и осликана у српсковизантијском стилу са новим парохијским домом, црква Светог Димитрија ушла је у ред најзначајнијих духовних и културних белега на Косову и Метохији. Рекли би на крају на понос свих Срба, посебно оних који са својим породицама чувају цркву и у овим тешким временима и чија деца недељом и празницима долазе на причест и весело трче по порти. М. Чанковић