субота, 31. јула 2021. | 22:43

Место у срцу Дренице где живи српска реч

 Од првог до осмог разреда наставу у школи „Милун Јакшић“ из села Бање и Суво Грло похађа 38 ученика. Млади кад заврше школу из села одлазе због посла. Амбуланти преко потребно санитетско возило

 

 

Док је сунце помаљало своје златне луче негде на Истоку и протицало јунско јутро, запутили смо се у село Бање, уз Суво Грло,  једино место где се чује српска реч у Србици, како Срби још увек зову ову оштину у срцу Дренице, а Албанци је већ одавно именовали именом Скендерај који је присутан на свим путоказима у том делу Косова и Метохије. Док смо се кретали кривудавим путем из правца Косовске Митровице, преко Србице ка нашем одредишту – селу Бање, размишљали смо о ситацији од пре око три године, када је приликом своје посете Косову и Метохији, председник Републике Србије, Александар Вучић, планирао посету и овом изолованом српском селу, како би многи рекли, енклави у срцу Дренице, али је спречен од стране косовских власти да то и учини. Да ли се од тада и шта у селу променилом, наметало нам се питање. Од већег урбаног насеља Рудник, удаљеног од Бања око пет-шест километара, па до подно брдашца на коме се простире село Бање водио нас је, очигледно не тако давно, новим асфалтом прекривен друм. Међутим, кад смо кренили да се пењемо ка центру Бања, кренула је наша мукотрпна борба са воланом аутомобила у покушају да избегнемо бројне ударне рупе. Пут кроз само село Бање више је него очајан и зрео хитно за реконструкцију.

– Ето, ко што видите. Није потребан коментар. Пут нам је катастрофа, али не само то, да је само пут, било би добро – одговорила нам је једна од две млађе жене, које смо срели на игралишту испред обданишта на улазу у село, а на наше питање  како се у селу живи и нашу констатацују да је пут у страшно лошем стању. Није хтела, као ни њена другарица, да нам се представи. Обе су нас гледале с дозом неповерења, питајући нас за име и презиме, вероватно да се увере да смо Срби иако смо се представили ко смо и шта смо. А након што су чуле да смо Срби, комуникација међу нама је мало „олабавила“, али ипак уз видну опрезност с њихове стране уз опаску  „новинарима не требе веровати. Пишу свашта и шта треба и шта не треба…“.

– Шта да вам кажемо. Млади одлазе из села. Јесте, у обданишту има 15 деце, али ови што су стасали за посао, кад заврше школу, иду из села. Где овде да се запосле? Шта да раде? Од  чега да живе? А и окружење није неко сигурно – рече нам једна од двеју жена испред обданишта. Дечица и њихове васпитачице су неких пола сата пре нашег доласка отишли кући и завршили посао за тај дан, сазнали смо од двеју Бањанки.

КОВАЧЕВИЋИМА ПОМОЋ СРБИЈЕ ВИШЕ НЕГО ДРАГОЦЕНА

„Накриви капу Милане, добићеш шта желиш“, присећамо се речи председника Вучића, упућене те 2018. године, тада 33-годишњем младићу из Бања, Милану Ковачевићу, приликом разговора са Србима на Косову и Метохији у Лапљем Селу. Милан је тада на глави носио шајкачу, коју иначе носи скоро сваког дана, сем кад оде у Србицу, како нам је пре три године рекао, кад смо га последњи пут срели. Док прилазимо Милановој кући у близини примећујемо нову шталу. То је она што му је обећана. Направили су је, обећање је испуњено.

– Милан је отерао краве на испашу, није код куће. Имамо девет грла говеда. Саградили су нам и нову шталу. Овце смо ипак продали, јер нам се краве више исплате. Хвала држави Србији. Хвала Вучићу. Испунио је обећање, помогао нам је, дали су нам овде краве, а много нам је жао што није могао да дође у село пре три године – дочекао нас је овим речима, Миланов брат, Ненад. Живи под истим кровом са братом Миланом, мајком, супругом Шпресом из Албаније и трогодишњом ћеркицом.

– Радимо земљу. Србија нам је дала и трактор и хвала пуно. Имамо мало своје земље, али закупили смо туђе њиве па их обрађујемо, јер су нам сточарство и земљорадња главни приходи и од тога живимо. Пре две године био је овде, у то време помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан  Козарев, гледао је услове у којима живимо. Рекао је да ће видети да нам мало помогну и око куће да је средимо. Кад би могли још да нам помогну око тога били би задовољни више него што треба, ако може, ако не опет хвала – рече нам Ненад. На питање где продају млеко и сир, Ненад нам рече да га односе у Рудник и да су купци Албанци. – Литар млека кошта 25 центи, а сир од два и по до три евра. Немамо другог избора, продајемо га по тој цени, боље него да пропадне. У разговору са Ковачевићима, сазнајемо да Шпреса, као и већина Албанки из Албаније удата за Србе на Косову и Метохији, нема српско држављанство и како нам рекоше није добила помоћ од 200 евра која је недавно додељивана незапосленима на Косову и Метохији у српским срединама, а на иницијативу српског председника.

УЧИТЕЉИЦА МИЛИНА ПЕШАК, АЛИ СЕ НЕ ЖАЛИ

У школи „Милун Јакшић“ , дочекали су нас учитељица Милина Ђорђевић, шесторо њених ученика од првог до четвртог разреда и вероучитељ Небојша Секулић, који са супругом Александром и четворо малолетних синова живи у граду Истоку у парохијском дому и богослужи у метохијским повратничким селима и два дреничка села у коме живе Срби. – Напишите да сам ја учитељица, која сваког дана пешачи по четири километра у једном правцу, од Сувог Грла до Бања. Тамо станујем и овде радим. Не питајте ме за провокације успут док идем сама пешака. Има и тога, али хвала Богу глава ми је на раменима. Замолићу вас да напишете и то, да ако може наша држава или било ко други ако може да ми  помогне да реновирају кућу у којој живим у селу Суво Грло. То је неки јавни објекат. Услови  у њему су катастрофални. Не желим ја то за себе, ту кућу, али ето док живим и радим овде да имам пристојне услове за живот. Немам где да станујем овде у селу Бање, па зато пешачим. Све напуштене куће овде су оронуле, само што се не сруше – рече нам учитељица Милина, која је из Гњилана пре више година дошла да ради у дреничком крају. Учитељица нам се није пожалила ни на шта друго. Поносна је каже на своје ђаке. Предивна су деца, вели она. А укупан број основаца у Сувом Грлу и селу Бање ове године је 38. – Хвала Богу има деце овде. Бог дао и даће да остану овде. Даће Бог да се створе бољи  услови  за њих него што су сада, да овде живе и опстају од свог рада, а не да одлазе и напуштају село – рече нам вероучитељ Небојша. Он је тог дана када смо посетили Бање, час веронауке за ученике од првог до четвртог разреда одржао у цркви Светог Николе. Средњошколци из Бања наставу похађај у Осојану или Косовској Митровици, где и студенти из села Бање студирају. До Косовске Митровице из Бања саобраћа аутобус два пута недељно. У Србицу Срби из Бања, селу у коме живи и неколико албанских породица (у одвојеном делу села)  одлазе само ако треба нешто да узму од папирологије у оштини. Не задржавају се тамо. Међуетничке тензије су смањене, али још увек нема међусобног великог поверења између Срба и Албанаца у овом делу Косова и Метохије. Комуникација међу њима је углавном присутна када је у пи тању трговина. Након 1999. године, село Бање је било на мети напада албанских екстремиста. Убијено је и рањено неколико Срба из овог места. Земља се у селу Бање продаје, али није толико изражена као у другим деловима КиМ. У овом и селу Суво Грло данас живи око две стотине Срба. Лекар у Бање, у амбуланту, која се налази недалеко од школе, долази из Косовске Митровице. Велики проблем с којим се сеоска амбуланта овде суочава јесте да не поседује санитетско возило за хитне случајеве, тако да су мештани у случају хитне интервенције, како кажу, препуштени себи самима да се снађу како знају и умеју да стигну у више километара удаљену Косовску Митровицу.

ЗАПУШТЕНО ВРЕЛО

Село Бање је добило име по истоименом врелу које се налази подно брда Бабин Старац на једном крају села.

– Ово је било некада велико село. Добило је име по врелу, тојест извору. Он је и дан данас бујан. Из општине Србица су нам помогли пре неку годину, уз помоћ донатора и  увели водовод. Свако домаћинсто овде има воду са врела. Међутим, у новије време тај извор је пун жабокречине и нико неће да га очисти, а и цеви су негде пукле па се вода слива од врела неконтролисано у село – рече нем један од мештана Бања, који нас је повео до врела. Замолио нас је да му не помињемо име и пезиме. А пут од школе до врела, које се налази изнад села, блатњав, вода се слива на све стране. – Ово треба да се среди, али нема ко. Нек прича ко шта хоће, али верујте и међу нама овде у селу нема слоге. Шта да вам кажем. Некако су људи постали другачији него раније. Свако гледа само себе. Нема оне слоге к’о некада – рече нам Бањанин, док смо ишли ка извору по коме је село добило име. – Као дете, сећам се, овде смо се купали. Било је неколико воденица овде на потоку који из врела истиче ка селу. Живот је овде бујао. Бање су биле на далеко чувено село. Ово је овде лековита вода – рече нам Бањанин док смо се враћали са  врела, краћим и зараслим путељком, ка школи. Више кућа около врела и окућнице прекрио коров.

– Е какве су баште овде биле, али сада к’о што видите, све зарасло у шипражје. Иселили се ови људи који су имали куће око извора. И сад се исељавају одавде. Напишите то слободно. Нема шта да се лажемо и кријемо. Истину треба рећи, а не правити да је све „мед и млеко“, кад није – коментарисао је Бањанин док смо се кретали зараслом стазом између напштених кућа у селу Бање. У школском дворишту дочекао нас је жагор шесторо малишана, основаца нижих разреда. – Ова дечица су наша нада овде – прокоментарисао је вероучитељ Небојша наш коментар да је део села Бање недалеко од извора, са призорима кућа и окућница које пропадају без домаћина и домаћица „тужна прича“. С.И.

Подели на: