„Мученица Божја” Марицa

Марица Мирић из Белог Поља је силована и убијена пред очима мајке у лето 1999. године.

 

 

Осећамо јаку божју благодат на свакој стопи коју газимо док се приближавамо дверима Пећке патријаршије. Навиру у низу једна за другом мисли о минулим вековима и старини ове велике српске светиње под метохијским небом са кога као да су је анђели спустили некада давно овде, на овој земљи подно високих планинских врхова Проклетија. Док смо  тихо корачали поред старог дуда кога је Свети Сава овде засадио на трен нас је прожела помисао на то колико је заправо  наш просечни људски животни век кратак у поређењу с овом светињом, која је надживела генерције, преживела многа ропства, редове страдања и ето је живи у пуној својој лепоти у пуној својој красоти, прелепа Пећка патријаршија. Надживела је векове  попут оне на Дрини ћуприје о којој је писао Иво Андрић великан српске књижевности. Писао је и о ћуприји на Дрини, али и њеном дародавцу јаничару који није заборавио своје корене, Мехмед паши Соколовићу чији је брат патријарх српски Макарије служио богу и  своме роду српском православном под кровом ове светиње у коју смо дошли и чији је опстанак он обезбедио уз помоћ свог брата у то време великаша на турском двору, коме је српска крв струјала венама. Пред троном Пресвете Богородице Пећке Краснице, за коју кажу да је јеванђелист Лука својом руком сликао, још смо јаче, још смо снажније осетили благодат божју док смо  нечујно изговарали  молитве.  Гледајући у ову прелепу икону пред којом су се многа чуда и исцељења дешавала, јединствену, пред очима су нам однекуд ископане из давнина,  из предања која су се преносила са колена на колено, слике из минулих времена. И у тим сликама бејаше непрегледна поворка, дуге литије а на челу чудотворна Пећка Красница, прелепа, једна од неколико чудотоворних икона у Српској православној цркви. Сачувала је кажу Пећ и околину од ширења куге која је буктала у једном периоду у прошлости и косила све пред собом. И нису само кажу православни налазили милост пружајући искрене молитве пред Пећком Краснцом. Помогла је Пећка Красница и другима који су јој прилазили чиста срца, искрено. Многима је потомство даривала, многе је од тешких болести исцелила…  Док смо стајали пред овом иконом миомирис се ширио свуда наоколо. Пратио нас је док смо прилазили кивотима архиепископа који овде почивају. Очи су нам у тим тренуцима под кровом Пећке патријаршије биле испуњене лепотом, а душа испуњена миром. Кренули смо стазицом до патријаршијског гробља где почивају многи који су у тишини светиње служили Богу. Пред нама су се пружали споменици монахиња, а у једном моменту угледасмо и два камена крста над гробовима мирјана који су овде сахрањени. Један од њих крије болну причу. То је гроб Марице Мирић из Белог Поља код Пећи, која је пострадала мученичком смрћу у лето 1999. године. Била је, кажу, Марица наочита и лепа девојка, из домаћинске куће, најбољи студент на Економском факултету. Услед стреса јер само један испит није могла да положи, Марица је пала у тешку депресију и оболела до те мере да је на крају добила атрофију мишића и остала прикована за постељу. Када су се 1999. године у то време југословенске војне и полицијске снаге повукле с Косова и Метохије, а српско становништво остављено на милост и немилост екстремистима и Бело Поље се нашло на удару. Сви су избегли из села, само су Марица и њена мајка остале у својој кући уверене да их нико неће дирати. Међутим, није било тако. Бездушници су упали у њихову кућу и у то време 36-годишњу непокретну Марицу су најпре силовали, а потом је убили пред очима њене мајке која је остала уцвељена поред своје мртве кћери, која је успела да смогне снаге и дође у Пећку патријаршију и каже шта се десило. У Пећкој патријаршији се тада налазио митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. О овом бруталном злочину он је обавестио КФОР са чијим је припадницима владика кренуо у Бело Поље  у коме су куће гореле у пламену. Први је ушао у Маричину кућу и по причи узео је чаршав и покрио њено обнажено тело уз речи „мученица Божја”. Њено тело је одвежено у Пећку патријаршију где је сахрањена и на коме и дан данас почива. Треба бити тврда срца и задржи сузе пред гробом мученице Марице. Док су нам сузе капале низ образе, а туга разарала груди, запалили смо свећу пред каменим крстом на њеном гробу, на коме су исписани њено име и презме година рођења и година смрти, а око њега постављен ланчић са крстићем који је припадао сиротој девојци како неко рече. Успут док смо одлазили из града Пећи у коме данас осим свештеника и његове породице нема српских душа, ако се изузме сестринство у Пећкој патријаршији која се налази на периферији града, навире нам податак да се и у Белом Пољу смањује број српских  повратника. Има их једва десетак, а до рата је ово било једно од највећих српских села у Метохији. С.Ивковић