субота, 13. августа 2022. | 11:31
Најновије вести

На икони у селу Стража чума окована ланцима

 Чума је према предању долазила у прљаве куће и ту ширила болест. У неким местима у Косовском Поморављу на два православна празника, чума се дочекивала свечано, јер се веровало да се она тада претвара у добру вилу. По легедни двојица браће, Сава и Јанко су се у селу Стража спасили једини од чуме и потом обновили село

 

 

Вековима су човечанством харале разне заразне болести као што су куга, колера, трбушни тифус, велике богиње, грип, укључујући и актуелну пандемију коронавируса. Те заразне болести су однеле бројне људске животе широм света, укључујући и наше просторе. Ликовни и књижевни ствараоци укључујући и иконописце, често су у тим пандемијама заразних болести налазили инспирацију за своје стваралаштво. Један такав пример може се и дан данас видети у цркви Свете Петке у селу Стража код Гњилана. На једној од икона близу иконостаса приказана је чума, за коју се код Срба, укључујући још и старе Словене, веровало да је митско биће које је доносило пре свега кугу. На тој икони чума је представљена у облику ђавола са роговима, како чучи уз леву ногу Светог Харалампија и окована је ланцима. Аутор више дела монографског каратера и истраживач обичаја и других сегмената села у Косовском Поморављу, Станислав Којић из Врбовца, каже да су ову икону радили зографи Зафир Василков и Вене (Илиевич) Костов из Дебра у периоду 1871-1872. године, а били су инспирисани кугом која је у једном периоду владала у региону који се данас зове Косовско Поморавље, коме припада и село Стража. – И дан данас у Стражи могу се чути приче које су се преносиле с колена на колено о чуми, то јест куги која је харала овим крајевима пре око три стотине година. Једна од тих легенди каже да је чума побила све људе у Стражи осим два брата, Јанка и Саву, који су побегли кад је она дошла у село. Јанко је побегао ка Макрешу и сакрио се испод неког камена, док је Сава заклон од чуме пронашао на другом брду. Јанко је после неког времена запалио ватру, договоривши се пре тога са братом да им то буде знак распознавања када буду изашли из склоништа како би пронашли један другог.  Њих довјица су једини преживели, јер су сви други мештани села били побијени од куге. Господар читлука им је дозволио да се ожене његовом слушкињом „Циганком” и тако по легенди поново након куге обнови се читаво село од ове двојице браће и њихових потомака. Зато Роми („Цигани”) Стражане зову ујацима од тог времена. Место где се Јанко сакрио од чуме изнад цркве Светог Николе народ назва Јанков камен, а брдо где је побегао Сава назваше Савина глава. Постоји и друга легенда у Стражи о чуми која каже да је у турско време чума носила посебну посуду која се звала у народу ћупче, која је била напуњена отровом с којим је мазала прагове кућа и тако сатирала укућане. Обично је долазила ноћу. Једном је она тако дошла код неког старог човека, ћупче је оставила крај оџака где је он седео. Човек се досетио, украо јој ћупче и сакрио га. Чума се од муке што је преварена и остала без отрова обесила о неко дрво. И тако је према тој легенди тај мудри старац спасао Стражане од даљег страдања и чуме – испричао нам је Станислав, који је до ових својих сазнања дошао истражујући прошлост села Стража, једног од најстаријих српских села у Косовском Поморављу, које данас административно припада општини Ново Брдо. Легенде о чуми, то јест куги, не постоје и дан данас само у селу Стража. Једна од њих односи се и на село Трњићевце, такође на територији Новог Брда. По тој легенди чума је изашла из мора, па су људи почели да умиру. – Један човек из Новог Брда узе тада пар деце, близанце као и један пар бикова близанаца и са њима изора једну бразду око Трњићевце. По легенди чума је одмах побегла из Трњићевца, али је и даље харала у околини. Тај човек који је изорао бразду око Трњићевца кад се вратио у своје село, чума га је сачекала и убила. А око1830. године гњилански крај је захватила куга, јер је по предању тада чума дошла овде. Народ се од куге бранио бежећи у шуме и планине, што даље од насељених места. Нека села је куга мимоишла, али не и Доњу Будригу, па су се по народном веровању они заштитили од чуме тако што су око села заорали бразду сребрним плугом и воловима близанцима које су водила два момка – близанци из села – испричао нам је Којић. Како каже разбојници су често лагали народ у то време да се појавила чума, како би користили прилику да пљачккају домове кад људи побегну из својих кућа. – А за то време би пљачкаши долазили и отерали стоку и односили покућанство. Понекад би насилници прерушени у чуму, приморавали домаћина да даје новац да му не би чума узела свој данак и да би заштитили од чуме породицу и стоку. Чума је описивана понекад као нечастива опака сила, звер која убија, личи на животињу, а хода као човек. Обично је чума долазила у прљаве куће, у којима су људи умирали због нехигијене, то јест од тифуса и туберкулозе, али су стрепели од чуме и остали мештани, због заразе која се лако ширила. Према легендама чума је углавном харала у глуво доба ноћи, али врло често уз најаву доласка неким белегом, тако што остави боју на кућним алаткама или на објектима у дворишту. Иначе, у православном календару чума има своје дане, а то су Преподобни Антоније Велики 30. јануара и Свети Атанасије 31. јанура. Тих дана нико не ради у част чуми која је сушта супротност од оне која је била наводно злобна и узимала свој црни данак у неким породицама и у неким селима. Како се веровало, а што још живи кроз легенде, на те свете дане чума би се појавила у оличењу добре виле, која је подучавала људе да одржавају личну хигијену и хигијену куће, па су на ове празнике у очекивању чуме у неким местима људи припремали лавор или корито и котао са топлом водом, уму (глина која је служила као замена за сапун), чешаљ и пешкир и то остављали у кући преко ноћи уз свеже јаје и друге понуде за чуму. Кућа би се генерално очистила и припремала за дочек чуме која не трпи нехигијену, односно за почетак пролећа. По тим предањима чума би се када дође у чисту кућу купала, прала косу и чешљала (понегде гребеном за чешљање вуне) преко ноћи. До јутра је вода била мутна од тог прања и сва би се утрошила. Према народном веровању за време ових празника чума слави ове свеце и не чини зла, зато се у неким местима у част чуми меси посебно јело од кукурузног брашна такозвана бареница, која је намењена чуми, а спрема се и курбан тј. коље се кокошка, спрема се богата вечера и пиће, зато се чељад весели, једе и пије и тада су сви слободни јер их чума неће напасти. По веровању ко би добро угостио чуму богатом вечером на њен дан, у њену част певао добре песме, како би развеселио чуму, неће стрепети више од ње, јер је она ту негде у близини и остављала је поруку да мора стално да се одржава хигијена. Веровало се да чума када је задовољна са припремљеним средствима за хигијену и када нађе уредну кућу и та кућа у њену част спреми добру вечеру и славље, она благосиља такав дом, а када чума није задовољна, она се окоми на тај дом и уништава штале, стоку, амбаре, али и старо и младо чељаде и тако кажњава, па су зато домаћице стрепеле од чуме. Род Пирића из Витине слави као своју другу славу Танасовдан (Св. Атанасија) 31. јануара из страхопоштовања према чуми, јер им је ова опака болест узимала некада женску чељад, од када славе дан посвећен чуми осим редовне славе Св. Николе, чума им више није наносила зло. Пирићи су сада исељени из Витине живе у Врбовцу, Нишу, Крагујевцу, Јагодини, Смедереву, Швајцарској и на другим местима. Остала је још једна кућа у Витини – испричао нам је Којић. С.Ивковић

Подели на: