Народна епска поезија као основа за стварање
ГОЛУБ ЈАШОВИЋ ГОСТ ТРИБИНЕ КЊИЖЕВНИ РАЗГОВОРИ У БИБЛИОТЕЦИ МИЛУТИН БОЈИЋ У БЕОГРАДУ
Разговарало се о Јашовићевим стваралачким почецима, о објављеним, приређеним књигама, антологијама, песницима са Косова и Метохије које је сачувао од заборава, узорима у песништву, статусу српског језика и ћирилице на Универзитету у Приштини где предаје Савремени српски језик.
Прошле недеље је у библиотеци “Милутин Бојић” (огранак Хаџипоповац) у Београду одржана трибина “Књижевни разговори” на којој је гост био преофесор др Голуб Јашовић.
Разговарало се о Јашовићевим стваралачким почецима, о објављеним, приређеним књигама, антологијама, песницима са Косова и Метохије које се сачувао од заборава, узорима у песништву, статусу српског језика и ћирилице на Универзитету у Приштини где предаје Савремени српски језик. Спекатр тема садржао је и реминисценције аутора на детињство и о много чему другом јер је у питању стваралац који је више од четири деценије у књижевности и има осамдесет објављених књига.
-Славица Јовановић песникиња, есејисткиња приближила нам је не само поетику нашег госта, већ је и направила диван увод и упознавање са стваралаштвом аутора. Без обзира на веома неповољне временске услове (снег у априлу) присуство истинских поштовалаца писане речи и дела др Голуба Јашовића допринело је топлини и дивној енергији која је обојила ово вече, рекла је Валентина Новковић, професор руског језика, песникиња и преводилац која је водила трибину у библиотеци „Милутин Бојић“.
-Голуб Јашовић је песник који траје. То је његово обележје. Он често истиче да се он бави језиком, пре свега, и то лекискографијом и ономстиком али да је његова љубав поезија. Он у тој љубави дуго истрајава. Оно што је формирало укус код Голуба Јашовића је његов завичај, његова Метохија, његов Шекулар и Црна Гора. А можда пре свега тога народна епска поезија, гусле и епске песме које радо слуша и често рецитује и тај кодекс понашања, тај дух патријархални, рекла је Славица Јовановић.
Пошто је био спречен да дође, новинар и песник Видак Масловарић је за ову трибину послао свој есеј о др Голубу Јашовићу. Он се осврнуо на Јашовићеву књигу поезије „Чемернице“ јер: „Из ње, слутим, допире и онај шум који се дочуја у стиховима којима је отворио прву страницу песничке књиге „Чемернице“ јер из њених стихова до читаоца допиру сетни призиви сећања на Бојану и Дрим „змијолика зелена“ завичајна изворишта, на проток у даљ, наличан његовом и иним неповратима испод којих се таји „его“ у којем коренује пранагон за самоодржањем, како би се у неком тренутку затворио круг и све вратило на почетак.
Из следећа песма „Бадњаку у Шумарицама“ Јашовића не удаљава од предачког наука да свитање не треба узнемирава ти, без обзира на Богомолитвени наум да о Б адњем дану “уведе бадњак// да га врати кући“ јер је изникао из нечијих силом затворен их очију, из „нечијег осмеха// нечијег сна“, из Шумаричких хумки из којих дан дањи допире пригушен јек, каже се у есеју Видака Масловарића.
Као да има неку смислену потребу, а заправо и има, да у даљем току певања читаоца уведе у потпуно другачији духовни амбијент, Јашовић се измешта из суморног трепртаја у ведрину, у целину коју посвећује својим изданицима, и сасвим другачијим колоритом и видно ушитнијим ритмом читаоцу предочава своје разумевање исконске потребе да се сачува ризика танка нит трајања, без обзира што и ововременост не наговештава јењавање стално присутних стихова од наговештавајуће апокалипсе, којој би једино љува могла да опонира. Она којој Јашовић посветнички даје целог себе. С.Ђукић
