Наше село је нестало у ратном вихору

Страдање Букоша пре и после рата 1999. по сећању учитељице Јованке Касаловић

 

– Мој тата Милутин Костић није хтео да идемо даље од Косовске Митровцие. Остали смо на Косову јер нисмо могли да се одвојимо од завичаја… Све нам је уништено и узурпирано, прича Јованка
Учитељица Јованка Касаловић, одмерена и с љубављу посвећена раду са децом у школи „Свети Сава“ у Жеровници, северно од Звечана, до дана данашњег има неодољиву потребу да каже истину о страдању Срба у селу Букошу пред рат 1999. године, где је са породицом својих родитеља до тада живела. Овде је за „Јединство“ испричала шта се догађало током напада албанских терориста на Букош у општини Вучитрн. Она је од оних наших читалаца који са пијететом читају и чувају наше новине и овај разговор започела је уверљиво: „Верујте да кад случајно кренем да бацим прочитано „Јединство“, ја то просто не могу да урадим јер волим ове новине“, каже она и показујући нам исечак „Јединства“ из неких давних година…

Комшије одведене у логор Ликовац

-Деведесетих година прошлог века, живели смо живот окован страхом.Напади су били свакодневни. Застрашивање, нападање, провокације… У Букошу је прво нападнут стари брачни пар, Новка и Саво Живковић у лето 1998. године. Затим су јануара 1999. године нападнути брачни парови Радослав и Живка Миличковић и Рако и Мица Миличковић као и Мишо Биговић. Били су одведени логор Ликовац. Њих је спасила робина, али су касније преминули живећи као подстанари без игде ичега … Заплашени овим догађајима ми остали живели смо и у страху обављали свакоднене обавезе. Нисмо смели да спавамо, него онако обучени стрепели и чекали нови дан, сећа се Јованка.
Са болом и тугом Јованка прича о првим страхотама терористичких напада:
-Тачно 22. фебруара 1999.године киднапована су два наша младића, Миљан Милошевић и Мишко Продановић. Под окриљем мрака,терористи су довели ова два момка испред куће Драгице и Милутина Милошевића… Терористи су убили два брата Миљана и Мирка Милошевића који су претходно мучени и пребијани и са лисицама на рукама доведени пред породичну кућу и убијени пред очима родитеља. Имена ових наших жртава су уклесана са именима осталих жртава на споменику Бели анђео у центру Косовске Митровице, да сведоче о безумљу рата. Део породице (жена и деца) успео је да преживи склонивши се у амбар. ОСЦЕ којима је поверен мандат да нас чувају, затајили су. -Букош је два дана био под опсадом теророриста УЧК. Држали су нас у обручу, пуцајући на наше куће, жене и децу.Струја нам је била искључена. Следећих дана напустали смо своје куће,бежећи од сигурне смрти, сећа се Јованка. -После само месец дана у марту је почело бомбардовање, а наше куће су опљачкане, порушене и запаљене. Наше село је нестало у вихору рата. Надгробни споменици су порушени и гробље разорено и уништено. Наше комшије и ми смо у расејању већ 23 године, а то је исто толико година хода по мукама. Наша имовина је узурпирана. До својих имања не смемо ни да одемо, каже Јованка. -Наше комшије из Букоша су се после бомбардовања и прогона раселиле куд који. Неки су отишли пут Краљева, Крагујевца, Блаца, Врњачке Бање, Смедерева… Мој тата Милутин Костић није хтео да идемо даље од Косовске Митровцие. Остали смо на Косову јер нисмо могли да се одвојимо од завичаја а били смо везани и за Косовску Митровицу где смо остали и борили се за опстанак на овим просторима, напомиње наша саговорница.

Живот расељених пун патње и понижења

Избеглички живот, сам по себи, доноси много патње и понижења. -Ипак смо били срећни што смо остали живи. У почетку смо наставили живот у Житковцу у трошној кући пуној мемле и влаге. Моја мајка Олга и тата Милутин преживели су бруталан претрес. Као последица тога и малтретирања од стране данских војника КФОР-а 25. фебруара 2000. године мама се разболела и преминула у страшним мукама. Убрзо потом је преминуо и једногодишњи син мога брата Цветка (Џаја) Костића. Моја сестра Мира Костић се од велике туге, стресова и нехуманих услова живота убрзо разболела. Касније нам је стигла помоћ из Канцеларије за Косово и Метохију чијим смо представницима и данас веома захвални јер се моја сестра опоравља. О завичајном Букошу Јованка чува најлепша сећања. -Наше село Букош је било најлепше у општини Вучитрн. Село је разбијеног типа и било је око 70 наших кућа. Живели смо у великој слози, љубави и поштовању. Са сестром Миром и Братом Цветком 2001. године сам отишла да видим наше имање и завичај. Нисмо имали шта да видимо. Остали смо запањени до данас јер смо затекли једну тужну и потресну слику. Кућа до темеља разорена и унуштена, гробље уништено, спомен – плоче поломљене, воћњаци посечени, имовина узурпирана… Плодне оранице, ливаде, пашљаке и воћњаке користе они, сетна је Јованка.
Албанци су нудили и нуде велике суме новца да купе имање Костића, да и коначно и дефинитивно отму српску имовину коју би платили и на тај начин „оверили“ своју самозвану државу. Али авај. И ова и друге српске породице држе се вековног неписаног правила да „дедовина није на продају“. Тако опсатају уверени и у нади да ће своју имовину повратити… – Мој тата Милутин је 1972. г одине куповао земљу јер се на тај начин борио против тадашњег албанског иредентизма и сепаратизма. И нас је васпиато у родољубивом духу. Ни брат који живи у не баш добрим условима неће да продаје и врло је чврст у томе, каже нам саговорница. Са избеглиштвом сам променила и радно место, наставља своју причу Јованка. Пре рата сам радила у Вучитрну. Потом су ме позвали у Основну школу „Свети Сава“ у Жеровнци да радим као учитељица, што сам прихватила, где и данас радим. Заволела сам становништво и своје ђаке на које сам поносна јер су постали образовани и успешни млади људи. Са њима имамо будућност. У свему сам имала велику подршку супруга Драгише и њему сам посебно захвална, рекла нам је на крају учитељица Јованка Касаловић.
Славица Ђукић