НАТО ТРЕБА ДА ОДГОВАРА ЗА ПОЧИЊЕНЕ ЗЛОЧИНЕ У СРБИЈИ

 Оружана агресија НАТО-а на Југославију, једну од држава оснивача УН, покренута без одлуке Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН и Завршног акта из Хелсинкија, нанела је значајну штету безбедносној архитектури у Европи, глобалној стабилности и међународно-правном поретку који је формиран после Другог светског рата. Данас видимо да је посредовање Запада довело дијалог Београда и Приштине у ћорсокак, претворивши га у својеврстан параван за наставак антисрпске политике косовских Албанаца. У таквим околностима, руководство Србије, на челу са председником Александром Вучићем, и речима и делима, заговара мир и наставља дијалог са Приштином у циљу одбране права, слобода и безбедности Срба у покрајини. Очигледна је намера западних елита – пре свега америчких – да задрже садашње неравноправно стање ствари у међународним пословима, да по сваку цену обуздају развој конкурената, у које сврставају нашу земљу – рекао је Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцан Харченко

 

 

Ових дана марта у Србима се буде најружнија сећања на бесомучно бомбардовање наше земље. У ишчекивању да на иницијативу Русије СБ УН одржи седницу поводом 25 година од Нато агресије, у Москви се десио стравичан терористички напад који је однео 137 живота и 180 повређених. И поред тужних вести из своје земље и великих обавеза Његова екселенција амбасадор Русије у Србији Александар Боцан Харченко, говорио је за лист „Јединство”.

• Најискреније саучешће за страдале у ужасном масакру у Москви. Срби на Косову и Метохији истински тугују. Дубоко смо погођени варварским терористичким нападом у концертној дворани „Крокус Сити Хол” код Москве, у којем је страдало више недужних људи.

Бескрајно захваљујемо председнику Србије Александру Вучићу, руководству земље, патријарху српском Порфирију, целом братском српском народу на искреном саосећању у овој стравичној трагедији и спремности да се пружи свестрана помоћ. Ова подршка потврђује да кроз велике туге и најтежа искушења увек пролазимо заједно. zНајјаче силе света бомбардовале су 1999. године једну малу земљу да би јој отеле део територије. Какве је последице по свет оставило Нато бомбардовање Југославије (Србије) без одлуке СБ УН? Оружана агресија НАТО-а на Југославију, једну од држава оснивача УН, покренута без одлуке Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН и Завршног акта из Хелсинкија, нанела је значајну штету безбедносној архитектури у Европи, глобалној стабилности и међународно-правном поретку који је формиран после Другог светског рата. Вашингтон и његови сателити, поверовавши у своју супериорност и изузетност, апсолутну некажњивост, кренули су путем селективне примене међународног права, његове замене „поретком заснованим на правилима”, бахатог мешања у унутрашње послове суверених држава и одбијања да се усаглашавају приступи међународним проблемима. Варварско бомбардовање Југославије западњаци су цинично и бесрамно назвали „хуманитарном интервенцијом”. Погинуло је око 2,5 хиљаде цивила, укључујући и децу. Уништене су хиљаде објеката, а у већини случајева просто је немогуће говорити о било каквој војној или војно-техничкој „целисходности”. Која је била сврха, на пример, уништавања школа, болница, стамбених зграда? Мостова преко Дунава у Новом Саду, од којег је покрајина Косово и Метохија удаљена неколико стотина километара? Поткопан је економски и инфраструктурни потенцијал земље. И сада се осећају штетне последице употребе пројектила са осиромашеним уранијумом и оштећења индустријских објеката, које је праћено емисијом токсичних и канцерогених материја. Сигурни смо да алијанса треба да сноси одговорност за злочине почињене на српском тлу.

• Има ли икакво упориште у међународном праву тврдња Запада да је Косово sui generis или „посебан случај“?

Покушаји Запада да косовски проблем представи као „посебан случај” директно противрече међународном праву, чији је смисао да се заједничким напорима утврде универзална и транспарентна начела међудржавних контаката. То је још један пример „поретка заснованог на правилима” која се мењају у зависности од интереса самопроглашеног „хегемона”, односно САД, како би се остварила што већа политичка и економска добит. По тим „правилима”, на пример, Србија не може да буде јака и самостална, не може да се бори за очување свог територијалног интегритета и не може да одржава партнерске односе с незападним земљама. Тај приступ се не може назвати праведним. Наша земља, заједно са истомишљеницима који чине светску већину, настоји да промовише формирање полицентричне међународне архитектуре у којој неће бити места за такве „двоструке стандарде”.

• Пре самих бомби простор Косова и Метохије запосели су такозвани западни миротворци и медији који су извештавали по налогу својих држава. Да ли је било могуће избећи бомбардовање, ако су САД и њихови савезници уцртали у своје геополитичке карте Косово као независну државу?

Западњаци су на почетку поставили задатак да Балкан – и Југославију као водећу земљу региона – подреде својој вољи. Истовремено, њихови стратези су схватили да би то у случају Београда било могуће само војним путем. Одлука је била донета, припреме за операцију су почеле много пре марта 1999. године. Међутим, Београд је то ком преговора био доследно конструктиван и спреман на компромис са Приштином, под условом да се поштују његови темељни интереси. Онда је на сцену изведена верификациона мисија ОЕБС-а предвођена Американцем Вокером, која је фабриковала догађај у косовском селу Рачак. Како се касније сазнало, тобожњи убијени „цивили” били су прерушени милитанти терористичке „Ослободилачке војске Косова”. Али инсценирање у Рачку је већ постало окидач за незакониту употребу силе. У припремању агресије су учествовали и медији под контролом америчке и европске елите, који су грчевито приказивали Београд као оличење „светског зла”. Да додам да данас – према истим „приручницима” – Запад води хибридни рат против наше земље. Али, алијанса није успела да натера Србе да капитулирају, нити се усудила да предузме копнену операцију. А у Савету безбедности УН су чланице НАТО-а биле принуђене да признају очување суверенитета СРЈ / Србије над покрајином Косово, између осталог захваљујући активним напорима руске дипломатије.

• Власти су се у Београду мењале, али не и ставови Запада по питању Косова и Метохије. Сви досадашњи преговори Београда и Приштине од формирања ЗСО па надаље завршавали су тако да је Београд испуњавао своје обавезе, а Приштина све игнорисала. Поред тога, стални су напади на Србе на КиМ и њихову имовину. Може ли Запад, ако жели, да осигура миран и безбедан живот за све грађане на КиМ и примора Куртија и владу у Приштини да реализује договорено из Бриселског споразума?

Мислим да може, али не жели. Данас видимо да је посредовање Запада довело дијалог Београда и Приштине у ћорсокак, претворивши га у својеврстан параван за наставак антисрпске политике косовских Албанаца. Истовремено, тешко је било очекивати другачији резултат – Вашингтон и већина европских престоница су годинама подржавали Приштину и били инспиратори и организатори НАТО агресије на Југославију. Зато се Запад више од десет година супротставља пуној примени споразума о Заједници српских општина на Косову и свих других решења која би олакшала живот покрајинских Срба. Игнорише непријатељску реторику Приштине и деловање радикалних косовских Албанаца који застрашују локално српско становништво и скрнаве православне светиње.

• Иако је Косово део Републике Србије и протекторат УН, САД и њихови савезници праве такозвану војску Косова. Где је ту глас разума и међународно право?

За америчке власти Косово је геополитички пројекат чији је циљ слабљење Београда и стварање зоне хроничне напетости у Европи. Вашингтон није забринут због катастрофалног стања економије, демографије и људских права у покрајини. Не намерава да одустане од подршке косовским Албанцима, ма каквим провокацијама прибегли. „Напумпавање” Приштине оружјем упркос Резолуцији 1244 СБ УН део је мрачног плана Запада да покрајину претвори у „анти-Србију” (баш као што од Украјине прави „анти-Русију”). Јасно је да у чисто војном смислу неће бити могуће изједначити капацитете са Београдом. Али радикални националисти, предвођени „премијером” Куртијем, одржаће илузију да им је све дозвољено и појачати притисак на српски народ у покрајини. Ако потпуно „изгубе главу” и даље ће заоштравати ситуацију, све до војних авантура у северним општинама. Могуће је да се приштински спољни ментори надају оваквом развоју догађаја како би Србију натерали на одговор и оптужили је за „ничим изазвану агресију” по циничним шемама које су примењиване деведесетих година прошлог века на Балкану, а потом и на Блиском истоку и у Украјини. У таквим околностима, руководство Србије, на челу са председником Александром Вучићем, и речима и делима, заговара мир и наставља дијалог са Приштином у циљу одбране права, слобода и безбедности Срба у покрајини. Истовремено – захваљујући и стратешком партнерству са нашом земљом – Србија јача своју одбрамбену способност, модернизује цивилну инфраструктуру, повећава привредни потенцијал, развија науку и образовање. Ово је најбољи рецепт за неутралисање ризика и претњи везаних за Косово.

• Зашто се Западу жури да заврши косовско питање? Шта би требало да се догоди на глобалном нивоу да се Србија врати у пуном капацитету на своју историјску територију – Косово и Метохију?

Западњаци журе да под својим условима затворе питање Косова, јер схватају да време игра против њих и њихових приштинских штићеника. Однос снага у свету се мења не у корист Запада. Све више држава настоји да ојача свој суверенитет и води прагматичну и независну политику у интересу својих народа. Таква тектонска померања допринеће конструктивном решавању косовског питања. Како се чини, за истински праведно и одрживо решење потребно је пре свега учвршћивање централне улоге Савета безбедности УН, у складу са његовом Резолуцијом 1244. Русија, наравно, намерава да томе помаже: већ ове године, уз наше активно учешће, појачане су дипломатске активности у Њујорку. У фебруару је организована ванредна седница Савета на којој се расправљало о тешком положају косовских Срба и незаконитој дискриминаторској одлуци Приштине да забрани промет динара. Сада, на иницијативу Москве, у току су припреме за специјални састанак Савета безбедности УН 25. марта, поводом 25-годишњице почетка агресије НАТО-а. Надамо се да ће се одржати. Традиционално разматрање извештаја Генералног секретара УН о ситуацији на Косову заказано је за април.

• Србија је окружена земљама ЕУ и НАТО, у доброј мери економски зависна од ЕУ, а истовремено изложена сталним притисцима да призна Косово и уведе санкције Русији. Разуме ли Русија позицију Србије између „чекића и наковња”?

Захвални смо Београду на принципијелном дистанцирању од нелегитимних антируских ограничења Запада (узгред, статистика потврђује да су те такозване „санкције” много болније погодиле саме Европљане него Русију). Одупирући се бруталним притисцима и недвосмисленим уценама Вашингтона и Брисела, руководство Србије води одговорну политику и брани државне интересе. Као резултат, Београд не само да повећава свој углед у очима светске већине, коју смо већ споменули, него и проширује могућности за убрзани економски развој и ствара резерве за потенцијалне кризне ситуације. У извесном смислу, садашње тешкоће нас само јачају. Западњаци су, напротив, све уморнији од неразумне примене „чекића и наковња”.

• Може се прочитати по одређеним медијима да Запад има план за распарчавање Русије. Имате ли Ви сазнања о томе?

Очигледна је намера западних елита – пре свега америчких – да задрже садашње неравноправно стање ствари у међународним пословима, да по сваку цену обуздају развој конкурената, у које сврставају нашу земљу. То је позадина отворено декларисане намере да се Русији нанесе „стратешки пораз на бојном пољу” од стране украјинских неонациста, као и очекивања да ће Русија пропасти због „таласа санкција”. У узалудном покушају да ослабе нашу земљу, западњаци и даље дижу улоге. Међутим, немоћни су пред јединством нашег народа, његовом решеношћу да брани своју слободу, суверенитет и безбедност, издржљивошћу руског финансијског и економског система, отпорношћу, посвећеношћу и борбеним капацитетима Оружаних снага Руске Федерације.

• Ко је крив за рат два блиска народа Руса и Украјинаца?

Ова криза је тужна последица колонијалних навика Запада, политике провоцирања међународних сукоба у духу познатог принципа „завади па владај”. Од стицања независности, Украјина је виђена као потенцијално оруђе за обуздавање наше земље. После државног удара који је Запад инспирисао у Кијеву 2014. године, снаге, које су узурпирале власт, намерно су избегавале спровођење потписаних споразума из Минска које је одобрио Савет безбедности УН. Намеравали су да сломе Донбас и спремали су се за војну операцију следећи тужан пример хрватске „Олује” 1995. године. Дозволили су да се на њиховој територији поставе базе НАТО-а и биолошке лабораторије САД, где су вршени експерименти са смртоносним патогенима. Кршећи међународне обавезе и демократске норме, укључујући и Устав Украјине, дискриминисали су руски језик, прогањали канонску православну цркву, малтретирали опозицију и затварали независне медије. У ствари, потпуно су уступили суверенитет земље Вашингтону. Истовремено, представници „колективног Запада” су више пута игнорисали предлоге Русије да се успостави – у складу са споразумима у оквиру ОЕБС- -а – једнака и недељива безбедност у Европи и Евроатлантском региону. Након почетка специјалне војне операције, коначно су скинули маске, укључили су се у хибридни „крсташки рат” против наше земље, жртвујући Украјину и Украјинце као потрошни материјал. На срећу, у Украјини – па чак и на Западу – нису ни близу сви истог мишљења. Сигурни смо да ће бити све више разумних људи. Они су ти који ће одредити будућу судбину света.

• Шта је потребно учинити да завлада мир?

Да би завладао трајни мир, неопходно је елиминисати основни узрок кризе. Како је у недавном интервјуу нагласио Председник Русије Владимир Путин, наша земља је опредељена за решавање свих спорова мирним путем. Спремни смо на озбиљне преговоре на којима ће бити узети у обзир међународно-правни принципи, наши легитимни национални интереси и објективна реалност на терену. Сви задаци постављени у оквиру специјалне војне операције – окончање рата који је кијевски режим 2014. године започео против становништва Донбаса, постизање демилитаризације и денацификације Украјине – биће испуњени. Рада Комазец