НЕ МОГУ НАМ УЗЕТИ НИШТА ШТО СМО ОД НЕБА КУПИЛИ

 Поезија је на страни поражених. Зато нема ни атеистичких ни победничких песама. Млади песници данас се не познају. Ми смо се знали и живели за поезију и од поезије – рекао је академик Матија Бећковић

 

 

Када се шездесетих година прошлог века на књижевну мапу Србије огласио, тада још млад и непознат песник Матија Бећковић збиркама „Метак луталица” а затим и „Тако је говорио Матија” знало се да се појавио песник који је првим збиркама поезије обезбедио трајно место у српској књижевности. Уследила је поема вољеној жени „Вера Повлодољска”, која је необичном поетском ватром, метафорама и синтагмама означила нови приступ љубавној поезији и која га је винула у космичке висине. У његовом животу и делу Косово је постало најскупља српска реч, која се и у српском народу усталила и постала морално начело.

• Никога нисте оставили равнодушног после Ваше књиге „Мајка Зорка”. Да ли ћу погрешити ако кажем да се има утисак да је то у Вама тињало и да осећате олакшање, што сте оплеменили стиховима и поделили са читаоцима биографију своје мајке?

Драго ми је да то чујем. Још драже би било мојој мајци која није ни сањала да бих то могао да објавим. Писала је само за мене, да знам ко је била она и ко сам ја. И боље је што је тако мислила. Да је знала да ћу то објавити ко зна шта би писала и шта би мислила шта је за јавност, а шта наша приватна ствар. Она се није плашила папира, као што се плашим ја. Није дуго седела над празном хартијом и тражила прву реченицу као ја, већ се хартији исповедала и прелазила на ствар. Није јој ни падала на ум да нешто измишња, поред живе истине коју је знала и памтила. Кад сам прочитао шта је написала – то ми је све било познато. Већ сам био написао руковет песама на те теме и на основу догађаја које је описала и мојих доживљаја. Њена исповест дошла је као нека врста коментара мојих песама које сам пре ње написао. Сада сам те песме прикључио њеном животопису и нисам морао писати своје коментаре као Црњански. За моје песме коментаре је написала моја мати. Прошло је више од четрдесет година откад она није на овом свету, више од пола века откад је то писала. Дошле су на ред моје лабудове песме па сам замолио Мања Вукотића да ми мајчин животопис прекуца. Он је био љубазан, не само да ми то учини него и да пошто га је прочитао и наслови. И он је сироче. И он има мајку Зорку и сличну судбину.

• Како је било одрастати без оца не знајући ни за његов гроб ? Да ли је Ваша животна биографија са пуно и тешких и занимљивих детаља утицала на богату песничку биографију?

Нисам био једино сироче ја. У ствари, сирочад су били у већини. Уз то, поезија је на страни поражених. Зато нема ни атеистичких ни победничких песама.

• Да ли је у данашњој хиперпродукцији разноразног писања важнији маркетинг и виспреност од квалитетне поезије?

Све зависи од мобилних телефона и које апликације у телефону имаш. Волиш себе самог и монтираш свој профил, створиш свој свет и нађеш смисао свог постојања. Данас пет, сутра сто пет прегледа,ускоро и милион, а у том ће пристићи и коментари. Важно је чим се ко кљука и чега се накљукао. Важно је да се повежеш са неким ко се кљука нечим чиме се ти не кљукаш…

• Да ли се песник рађа или се писање поезије учи?

Не може да се учи ако се не роди.

• Ако направите паралелу између младих песника Вашег и овог времена, које су предности, а који недостаци?

Млади песници данас се не познају. Ми смо се знали и живели за поезију и од поезије. И своје песме читали једни другима.

• Да ли смо као народ довољно посвећени култури и књигама?

Никад довољно. Али вера и језик брину о нама а не ми о њима. Тешко свему о чему смо ми бринули.

• У којој мери нове технологије, интернет, дигитализација и вештачка интелигенција утичу на литературу и ствараоце?

Човек се себе надмудрио и сад не зна шта ће с тим. Вештачка интелигенција рађа вештачке интелектуалце.

• Никада књижевна критика и народ не дају идентичан суд о одређеном књижевном делу. Да ли је за песника вредније да му поезија уђе у народне масе или да књижевна критика похвали дело, без икаквог одјека међу љубитељима поезије?

Каже се за неког да је народни човек. Као и за песника да је народни песник. То је давно речено. Али, и после свих теорија то је највеће признање.

• Ниједна земља није тако скупо плаћала слободу као Србија. Имате ли осећај да ће нас „оставити на миру”, или уценама нема краја?

Нисмо могли живети изван историје. Али у историји није смисао Србије.

• Шта нам је чинити ако нам отму Косово?

Могу га отети, али нам не могу узети ништа што смо од неба купили. Р. Комазец