ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
ОБЕЛЕЖЕНА 25- ГОДИШЉИЦА НАЈВЕЋЕГ ЕГЗОДУСА И ПОГРОМА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЈУНА 1999.
У емотивној атмосфери уз велики број прогнаних са Косова и Метохије у атријуму Народне библиотеке Србије у организацији „Панорама“ -Јединство и Удружења Срба Косова и Метохије одржано је обележавање 25- годишњице највећег егзодуса и погрома над српским народна на Косову и Метохији јуна 1999. године. Кроз казивања и стихове људи од пера који су се нашли у збеговима те 1999. године сведочили су о периоду терора, киднаповања и прогона српског становништва са КиМ .
СВЕДОЧОЧЕЊЕ ИСТИНЕ И ЧУВАЊЕ УСПОМЕНА
У име покровитеља обележавања 25- годишњице погрома над Србима на КиМ, обратио се министар информисања и телекомуниукација Дејан Ристић, који је истичући да се најдубље саосећа са прогнаницима казао да је Косово и Метохија олтар отаџбине, који је он изабрао за свој завичај.
„ Моја породица су делом Шумадинци, делом из јужне Србије. Немам никога из породице да потиче са Косова и Метохије, али сам изабрао да Косово и Метохију доживљавам као завичај , тај олтар отаџбине заливен и крвљу и сузама – рекао је министар Ристић на скупу сећања у Народној библиотеци Србије.
Он је говорио о свом доживљају Газиместана, наводећи да га је као историчара дуго бунило одакле архитекти Александру Дероку идеја о кули на бојишту и шта је са тиме желео да поручи. 
„И када се мало удаљите и када то погледате, видите да небо почива на врху те куле. Мој снажан утисак, и то покушавам некако да кроз историјска документа пробам да проверим да ли је тај утисак иоле аутентичан кроз идеју аутора где је покушао управо у то доба најцрњег комунизма да створи часну трпезу. Он је стуб часне трпезе који извире из тог бојишта, из тих црвених макова, из крви наших јунака и који се уздиже. Зато је та кула по мени толико висока, необично висока тако када погледате у ствари на њеном врху је увек небо, небеса. И заиста мислим да је то истински олтар отаџбине и ја се тако осећам сваки пут када одем на Газиместан , када се попнем на врх те куле и кад вам пукне поглед по бојишту и када је испод вас бојиште, земља, а када су изнад вас небеса, и схватите колико је тај призор и величанствен, и узбудљив, и трагичан, и свевремен- навео је министар Ристић. Он је казао да је његовоп виђење као историчара да се наша историја дели на две велике епохе, на ону прву до Косовске битке и на ону другу након Косовске битке, те да имамо право и обавезу да памтимо, да знамо и да памтимо оно што нам се дешавало и да то право нико не може да нам ускрати до нас самих који ћемо се добровољно одрећи – указао је министар Ристић.
Министар је напоменуо да је важно свуда о свету сведочити истину, чувати сећања на страдања, али и оценио да је 1999. године код прогона српског становништва било и елемената геноцида :
„Важно да идемо ка свету и да сведочимо истину и са закашњењем, али наше је да сведочимо истину и да на тај начин очувамо сећање на сопствене јунаке, на сопствене страдалнике, на своју историју и да апелујемо да се оно што се дешавало и што се још увек дешава припадницима нашег народа на подручју наше јужне покрајине Косова и Метохије, заиста више никада и никоме не деси и не понови – навео је Ристић.
СТРАДАЊЕ СРБА НА КиМ ИМА ЕЛЕМЕНТЕ ГЕНОЦИДНОСТИ
Он је истакао да сматра као историчар да је на Косопву и метохији над српским народом извршен један вид геноцидности:
„Као историчар чија је ужа специјалност култура сећања требало би да дам једну кратку оцену актуелне ситуације на Косову и Метохији, она свакако у континуитету поред осталих карактеристика обухвата и одређене елементе геноцида јер један од елемената геноцида јесте и етничко чишћење, а не нужно ликвидација припадника одређене друштвене, етничке, верске групе.
Уколико посматрамо у дужем временском континуитету тај егзодус, континуирани егзодус припадника нашег народа још од велике сеобе Срба, догађаја из деветнаестог, двадесетог и ево на жалост сада и двадесет и првог века у ове наше дане интензивније него у претходном периоду, онда можемо и морамо са правом да будемо забринути да видимо на који начин свако од нас појединачно може да допринесе заустављању тих историјских токова, а са друге стране, на који начин можемо да мобилишемо међународну јавност упркос том негативном наслеђу и том стереотипу који је створен, да пробамо да заједно радимо да се тај стереотипна слика о нама Србима постепено мења – запитао се министар Ристић, истовремено одговарајући да то можемо да урадимо искључиво уколико смо јединствени.
Министар информисања и телекомуникација Дејан Ристић захвалио је присутнм ствараоцима што кроз стваралаштво чувају сећања:
„Хвала вам што кроз ваше стваралаштво чувате сећање, што кроз ваше стваралаштво чувате и историјске податке и транспонујете их на много лепши начин него што би и најбољи историчар то учинио кроз пуку фактографију. Ви то чините на један начин који допире до много више људи него што ће неки научни рад икада допринети – казао је министар, наглашавајући да ће министарство које води подржавати удружења грађана, савремене ствараоце и појединце који имају потребу да учествују у подвигу повратка историјског заборава, неговање културе сећања и постепено мењање слике о нама која је незаслужена и створена још у тим драматичним данима којима и ви сведочите- подвукао је министар Ристић.
ТАНКА НИТ ЈЕ ДЕЛИЛА ЖИВОТ ОД СМРТИ
Цитирајући логораша и нобеловца Елија Визела да не сме да постоји време да се против неправде побунимо, новинарка и директорица „Панорама“ -Јединство Рада Комазец , која је и организатор овог скупа сећања, између осталог је казала :
„Данас се сећамо највећег егзодуса и погрома над српским народом на Косову и Метохији који се десио јуна 1999. године. Мењају се власти, мењају се системи али ми прогнаници немамо право да ћутимо. Нико од нас није желео да оде. Са тешким корацима , тескобом у души и болом у срцу незаштићени народ је кренуо за војском, за полицијом за својим институцијама. Ви сви драги Приштевци и Метохијци се сећате проласка кроз шпалир Албанаца на Врањевцу. Гађани смо флашама, каменицама, пљувани и вређани, а неки наши суграђани нису имали среће да дођу до надвожњака спаса у Мердару јер су их албански терористи извукли из колоне и киднаповали- навела је Рада Комазец и додала:
„Док се непрегледна колона аутомобила и трактора из метохијских села пробијала ка централној Србији по градовима је кренула терористичка рација убиства и киднаповања преосталих Срба. 
Танка нит је делила живот од смрти за све оне који су остали. Важно је нагласити да су Срби највише страдали у време 1999. и 2000 године када су снаге Кфора и Унмика биле најбројније, када је Косово и Метохија врвило од припадника међународне заједнице- казала је директорка Рада Комазец, која је била део тога збега.
ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ПОГАЗИЛИ ИСТИНУ И НОВИНАРСКУ ЕТИКУ НА КиМ
Подсетила је на храброст новинара „Јединства“ из тог периода који су одлучили да остану у Приштини.
„Оно што увек наглашавам и на шта сам најпоноснија на “Јединство” и храбре колеге, а то је управо тај период. Једина српска институција која је остала у окупираним градовима било је Јединство. Сатерани у једну просторију у Дому штампе у Приштини са пропусницама Кфора обилазили су преостале Србе који нису могли да изађу из својих домова. Доносили су им храну , лекове и бележили живот и муку српског народа који је доласком Кфора и мисије УН изгубио слободу- подвукла је Рада Комазец.
Она је указала на рад западних новинара и медија у том периоду, истичући да су кршили новинарску етику и били један од учесника у Нато агресији и прогону Срба. 
„Као дугогодишњи новинар имам обавезу да кажем да је, нажалост, наша професија учествовала у агресији на СР Југославији, односно Србију. Истину, новинарску етику и стандарде новинарске професије на најбруталнији начин погазили су новинари и медији западних земаља 1999. године на Косову и Метохији.
Случај “Рачак” је ратна пропаганда која треба да уђе у уџбенике новинарства како новинари не би смели да раде. Спин доктори окренули су свет против Срба и помогли Нато агресију. За пострекивање, медијску хајку, сатанизацију Срба и убиства криви су исто колико непосредни извршиоци бомбардовања и прогона српског народа. Медије су послали њихове владе са конкретним задатком убити истину и сликом и речју гледаоцима и читаоцима широм света пренети наводни масакр недужних албанских цивила у Рачку иако се знало и тада и сада да су то били терористи који су погинули у борбама са регуларним снагама држава Србије – рекла је Комазец и додала:
„Доласком међународних снага опет су похрлили страни новинари са радним задатком да оправдају Нато агресију па су по устаљеној матрици тражили саговорнике међу Албанцима , представљајући их жртвама а Србе негативцима. Након 20 година уредник француског МОНДА признаје да су намерно лагали за Рачак и да су медији били део пропагандне машинерије Запада- казала је директорка Рада Комазец.
ПОТРЕСНА СВЕДОЧАНСТВА КРОЗ КЊИЖЕВНА ДЕЛА
Потом су учесници песници и ствараоци износили своја сећања на јун 1999. године.
Милица Лилић, песникиња, књижевни критичар и угледна грађанка Приштине говорила је о лепоти Приштине, богатом културном животу и часу када је морала да напусти овај град о чему сведоче њена бројна књижевна дела.
Рођена Приштевка Наташа Симић Станковић у својој потресној причи како је побегла са малим кофером у руци испред припадника „ОВК“ и придружила се непрегледној колони није никога оставила равнодушног, те истакла да је љубав према вољеном граду терала да пише о њему. Радомир Стојановић је имао потресну причу јер је међу последњима отишао, а још снажнију песму за коју је добио громогласни аплауз.
Оливеру Будимир љубав према Косову и Метохији задржала је у Приштини, а њен супруг је то платио животом. О том периоду Оливера верно и истинито сведочи у својим романима, а један потресни одломак читала је на скупу сећања.
Призренка Нада Хаџи Перић описујући одлазак из Призрена, казивала је стиховима о животу и прогону из родног града.
Ратко Стоиљковић, сећао се збега који се кретао преко Кончуља ка Врању и казивао снажне стихове посвећену љубави нобеловца Ханкеа према Косову и Метохији.
И за крај био је песник чији сваки стих одише Косовом и Метохијом Новица Ђорђевић Косов. Подршку српском народу и српским институцијама дао је и потпредседник Удружења књижевника Србије Видак Масловарић са тешком причом о одласку на КиМ и немогућности да упали свећу на гробу најмилијих.
За музички део побринуле су се Приштевке сестре Вера и Нена Столић, а кроз програм су нас водили глумци Народног позоришта Приштина Јасмина Стоиљковић и Небојша Ђорђевић.
С. Ивковић
