НЕСТАЛЕ ОСОБЕ СУ ТАОЦИ ОДРЕЂЕНИХ ЦЕНТАРА МОЋИ

 Што се тиче реципроцитета, ја сам увек против њега. Косовска страна је неко ко је под утицајем разних политика. Када би сви као Србија приступали проблему несталих, истина о дешавањима из деведесетих била би другачија. Значи, не да би се умањиле жртве на било којој страни, али би било идентификовано да су постојале и српске жртве. Тиме би се отварило једно ново поглавље у коме би се констатовало да су злочини били на свим странама и нема више празне приче – нагласио је Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Србије

 

 

У последњем дијалогу Београда и Приштине у Бриселу разговарало се о несталим лицима и захтеву Србије да се истраже одређени локалитети на Косову и Метохији, за које се сумња да се налазе тела српских жртава. Аљбин Курти је изјавио да неће бити ископавања на КиМ док је на челу српске комисије за нестале „Геринг и Гебелс у истој особи”, мислећи при том на Вељка Одаловића. О раду Радних група за нестала лица Београда и Приштине, утицају политике на тражење несталих, животу са комшијама Албанцима и изјави Аљбина Куртија за „Јединство” говори председник Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, Вељко Одаловић.

• Каква је сарадња са Приштином по питању несталих лица у сукобима деведесетих?

Сарадња зависи од институција које ту сарадњу подржавају. То се у Приштини и Београду разликује из разлога што смо ми добили апсолутну подршку свих институција у систему, које су на било који начин задужене да се баве овом проблематиком, од локалног, полицијског, тужилачког и судског механизма и наравно у сарадњи са породицама, које су део процеса. Само на тај начин можемо доћи до резултата. Ја као председник Комисије, а у конкретном случају као руководилац Радне групе, нисам ни једном заустављен, спречен ни политички нити било којим другим механизмом. Значи, увек сам имао подршку. Ми смо например имали захтеве приштинске стране да претражимо неке локације у делу Републике Србије, где су потенцијално измештене гробнице и то није могло да се уради зато што Вељко Одаловић хоће. Ту се покреће механизам који то ради. Све локације на које је Приштина указала ми смо проверили. У Батајници, Петровом селу, Перућцу, Рудници и сада Кижелаку пронашли смо посмртне остатке.

• Има ли реципроцитета код претраге локација и ексхумацији тела жртава?

Што се тиче реципроцитета, ја сам увек против њега. Нисам неискусан и знам када уђеш на тај терен да „дај да ти дам” и остало, тај механизам требало би да функционише. Проблем је у зависности од тога ко је био на власти у привременим институцијама у Приштини. Значи, када они добију подршку и њихова Радна група за расветљавање судбине несталих лица да радимо претраге, да идемо на провере локација, да радимо ексхумације и идентификације, ми имамо резултате. Када они не добију подршку ми имамо проблем. Ја нисам веровао да ће неко имати снаге да заустави тај процес из поштовања према жртвама, према породицама без различитости, из поштовања према ономе што је Србија урадила за албанске жртве. Изјава Куртија да не дозвољава да се то ради је ударац на цивилизацијска достигнућа, хуманости, обавезама проистеклих из аката привремених институција у Приштини.

• Да ли је Комисија Приштине за нестала лица, односно њихова Радна група и претходних година била под утицајем политике?

Косовска страна је неко ко је под утицајем разних политика. Није то само њихова политика. Разлика између нас и њих је шта смо ми држава, они нису, што смо ми аутономни, што ми бирамо своје органе, институције, што ми имамо оне који имају пун мандат да у име нас преговарају. У Приштини се то мало другачије дешава. Нису они сами аутономни. Страшан је и огроман утицај тих међународних кругова и центара који о многим стварима на КиМ одлучују често не питајући ни Приштину. Ако ми имамо „ветрове” мало позитивније, имамо резултате. Истраживање локација и наши захтеви и нису били припремљени да их председник Вучић предочи господину Куртију у дијалогу. Они су већ били у процедурама. Председник Вучић је само једну ствар тражио од господина Куртија: „Ајмо, када ћемо да проверимо наше локације од којих неке 10 и више година чекају”. Ценим да је питање несталих лица важно питање које значајно може да утиче на укупну атмосферу на терену и да подстакне дијалог у овом тешком тренутку са дијаметрално супротним ставовима по свим питањима. Јер, да је господин Курти када је чуо председника Вучића рекао: „У реду, за 15 дана идемо да проверимо Кошаре, за 25 дана идемо да проверимо Лапушник, за 35 дана идемо у Дојнице, за 40 дана идемо у Јавор, за 60 дана идемо у Лугово, за 80 дана идемо у Будисавце…” Да је то урадио, он би послао поруку да је дијалог жив и да жели дијалог.

• Коме је интерес и зашто да се истина о несталим лицима прикрива?

На жалост, нестале особе су таоци неких геополитичких кретања. Јер, када би сви, онако како Србија приступа проблему, радили и приступали истина о дешавањима из деведесетих била би другачија. То је цивилизацијска ствар јер све жртве заслужују да буду пронађене и достојно сахрањене. Надам се да не би било различитости када се то тако постави. Дакле, то је пре свега, хуманитарно питање, јер породице које трагају за својим најмилијима имају право да знају где им је гроб, да имају место где ће да се клањају, где ће да се моле и запале свећу, где ће да дају парастос… Трећа ствар, то је разлог политичког питања за нормализацију стања у региону. Још увек 10.001 особа се у региону води као нестала, од тога 1.439 на КиМ. Значи, иза тих 10.001 несталих особа су стотине хиљада оних који су најдиректније заинтересовани да се овај процес реши. Уколико су они неко ко је задовољан односом, виде да се проблем решава, када долазе у ситуацију да се оконча агоније у којима се они налазе и схвате да су то неки органи институција урадили, онда имате релаксацију укупних односа. Враћа се поверење и ствара се основа за једну нову квалитетнију комуникацију, која из тога може да проистекне и на другим нивоима. Али, очигледно је да постоје центри којима то није интерес. Зашто? Прво, ако би ово ишло овим током, онда би се идентификовале српске жртве. Значи, не да би се умањиле жртве на било којој страни, али би било идентификовано да су постојале и српске жртве. Дакле, тиме се отвара једно ново поглавље у којем се онда констатује да су злочини били на свим странама и нема више празне приче. Неко је те људе убио, прикрио трагове злочина на известан начин или их је одвео у затворе, логоре и одатле, по ономе како је Дик Марти написао, депортовао негде у Албанију и завршили су несрећно. Ту није само одговорност власти, које су на овоме нашем простору, неко ко стално прича да је победио, да је освојио, да је направио државу итд. Јер, тиме се отвара питање на чему си је направио? На злочинима. Како си то могао да урадиш? Па зато што је међународна заједница ћутала над тим злочинима. Овде је више фактора укључено.

• Како су се хашки истражитељи опходили према питању несталих?

Хашки истражитељи су дошли 1999. и 2000. године на просторе КиМ да прикупљају доказе за већ подигнуту оптужницу у мају месецу 1999. године. У мају месецу је подигнута оптужница против Милошевића, државног и војног врха Србије и СРЈ. Већ је била доказана кривица. После 10. јуна 1999. године тимови из разних земаља дошли су и копали. Тада је 4.016 тела ексхумирано од тога 2.001 дете. Идентификована је само једна жена Српкиња. Међународни фактор на Косову и Метохији нису интересовале српске жртве. Да је истрага која је вођена тада против Фатмира Љимаја и оне екипе која је била у Хагу, спроведена темељно до краја, много тога би било јасније, а прича око несталих особа била би приведена крају. Јер, из те истраге, како је утврђено и како су неки Албанци, који су из тог логора Бериша одведени и убијени и њихова судбина расветљена, тако би била расветљена и судбина Срба, који су такође одведени и убијени, а које ми данас тражимо.

• Какво образложење Приштина даје за непоступање по захтеву Београда да се испитају одређене локације ?

Ја верујем да су породице несталих Албанаца и људи који су радили са нама још увек посвећени томе да се открије истина о несталим лицима. Уз сва уважавања мојих колега, има их разних, ја верујем да су они радили професионално и да смо имали коректне неке планове заједно. Навешћу пример господина Пајазита Нушија , који је својевремено био на челу приштинске комисије за расветљавање судбине несталих лица. Он је био ауторитет, институција конструктиван и са њиме смо одлично сарађивали. Није му сметало да седнемо, причамо и да решавамо проблеме. Значи, да би се радило на ископавању локалитета важно је ко је на власти у Приштини и ко води Радну групу за нестала лица Приштине. Ја сам схватио, пре неколико дана, да они нису више аутономни, да њима управљају разне политике. Јер, да би се било која локација претражила неопходна је политичка воља и сагласност свих актера у процесу. Да будем врло јасан, значи када добијемо информацију да је нека локација у РС потенцијална измештена гробница, ја крећем редом. Прво обавештавамо суд, па полиција креће да ту локацију опсервира. Врши припрему, укључује се и наше Тужилаштво за ратне злочине, које издаје наредбу о провери локације и онда ми улазимо, позивамо приштинску делегацију, ЕУЛЕКС са њима, Међународни комитет црвеног крста, Међународни комитет за нестала лица и идемо заједно на локацију и копамо. И, када дођемо до посмртних остатака тог тренутка се зауставља процес, тужолаштво обавештава надлежни суд, надлежни суд издаје нову наредбу за ексхумацију. Слична је процедура и у Приштини. Значи, у свим фазама сви учествујемо. Исто то треба да уради Приштина по нашем захтеву.

• Да ли су непристрасни представници Међународног комитета црвеног крста?

Они су збуњени. Овом послу приступају у оквиру мандата који им је поверен и они нису неко ко је одбио да наше захтеве за провером не подржи. То би поделили одмах са Приштином. Наш механизам је да предамо њима, они одмах дају Приштини, на састанку то саопштимо једни другима и идемо даље. Дакле, нисмо ни у једној фази имали ту врсту опструкције нити њихову неспремност да уђу заједно са нама. Али, они не могу да издају наредбу уместо суда у Приштини или надлежног тужилаштва и то је оно где настају проблеми. Враћамо се на онај почетак приче шта политика, у ствари како она то креира. Значи, ништа од овога што је у Србији урађено не би било, да је председник Вучић нпр. рекао: „ Шта радиш ти то? Шта копаш по Србији?” Напротив, он је човек који је свестан да су ова питања и ова проблематика јако важни. Са аспекта људске и хуманитарне димензије, али је и за државу од великог значаја да се питања несталих лица расветле. Ја сам зато био шокиран настојањем да се блокира цео дијалог, ту где има могућност за највећим резултатом.

• Да ли су вам тешко пале увреде Куртија и поређење са Герингом и Гебелсом?

Ја немам проблем да у Приштини или било где на простору КиМ седнем преко пута Албанаца и да разговарамо. Не дугујем ником ништа. Никоме ништа лоше нисам урадио. Прво, да крене човек од оне најболније ситуације, јер информацију да сам Гебелс су чула моја деца и цела моја породица. Дакле, ја морам да са мојом децом разговарам јер моју децу другим вредностима васпитавам пошто су и мене и мог оца васпитавали другим вредностима. Ми смо антифашисти. Неко ко апсолутно не може да се доведе у било какву везу са увредама Куртија. Онда ја почнем да размишљам о животу на КиМ са Албанцима. Моја кућа у Косову Пољу је била близу албанске куће. Неколико десетина година ми смо живели ту у најтежем периоду. Значи ’98, ’99, 2000, 2001, ту није испао ни један куршлус. Чак једно поштовање, и они су били крајње коректни према мојој породици. Ја сам се трудио колико сам могао да будем и ја према њима. У једном тренутку није било битно, Србин је могао да помогне Албанцима у другом периоду Албанци су могли да помогну Србима и ту су се показале вредности људи. То је оно што многи не разумеју. Ја сам живео са њима, ја сам радио са Албанцима. Био сам у Качанику 18 месеци. Од 40.000 становника општине Качаник 245 је било Срба. Ево, ја носим и тај крст. Можда неко постави питање, а шта ћеш ти тамо Србин међу 40.000 Албанаца. То је био тренутак у којем је проглашен качанички устав, а држава је донела одлуку, проценила и послала мене у Качаник. Ја сам неко ко од таквих послова и задатака државних не бежи, али ја не знам да сам злоупотребио било шта или да сам нанео било коме штету због које бих сада заобилазио Качаник у широком луку. Ево, ја и дан данас ако идем за Македонију, могу да прођем кроз Качаник. Тамо имам још пар људи са којима могу да попијем кафу. Просто, то је мој живот. Ја сам седам година био у боксерском клубу у Приштини. Изузевши пар Срба сви су били Албанци.

• У којој мери су најављени локални избори у октобру месецу радикализовали Куртијеве ставове и има ли утицаја страни фактор на понашање представника власти у Приштини?

Мислим да је то мало помешано. Ја нећу да се мешам у њихове изборе и нећу да пребирам по подршци. Поштујем сваког кога подржи народ, и власт која је добијена на изборима , вредна је поштовања. Курти је добио подршку. Ту подршку, мислим да не користи најбоље. Јер, он има једну да кажем условно везу са тзв. ОВК. Јер, био је са Адемом Демаћијем, део тог тима, али није био у шуми, није учествовао у оним сукобима, акцијама где бих сада имао грч или страх. За Албанце је био као дисидент у затвору, а за нас је у том тренутку за оно што је процењивао и судило био неко ко је угрожавао уставни поредак. Он је то, колико ми је познато, мушки подносио. Није желео да прави компромисе и био је искључив. Добио је амнестију, амнестијом је ослобођен, наставио је да политички делује и функционише. Поштујем резултате које је остварио на изборима. Има једна ствар која је толико видљива на простору КиМ, значи од 120 мандата у скупштини Косова 100 деле Албанци међу собом, ово остало деле Српска листа, националне мањине итд. На овим изборима ратна опција је добила само 27 мандата. Самоопредељење, које нема ту врсту хипотеке и Демократски савез Косова су добили све остало. То је мени говорило да то друштво прави одбој од онога што је било и да се помера, да ће то полако временом да препозна, међутим ствари не иду добро. Србија је та која са обе руке држи сто у Бриселу и не одустаје од дијалога, јер је свесна да нема алтернативе. Давно дијалога не би било да Србија не инсистира на њему и да није упорна да само дијалог може донети нормализацију. Јер, није дијалог почео око статуса, то није тема дијалога. Тема дијалога је нормализација стања, нормализација односа, да буде боље и Србима и Албанцима и са једне и са друге стране административне линије.

• Како видите излаз из ове ситуације?

Видите, прво мислим да посланици морају Куртија да, што би рекли, дозову памети, да обаве разговоре са њим и да кажу: „Извини, ти нашу подршку за ово што радиш немаш”. Неко мора то да му каже. Мислим да му је већ једна порука стигла од америчког амбасадора Коснета у Приштини. Рекао је нешто, али мислим да ће та порука бити и шира. Ја сам веровао да ће Палмер и Лајчак када су били ове теме рашчистити. Рецимо, не морамо да говоримо око овога, ајде да наставимо дијалог да покажемо јавности у Приштини, у Београду и широј јавности да има помака. Ја сам веровао, а верујем и данас да су питања несталих била најбоља тема и најближа решењу. Ја не дајем налог суду, нити било коме у овом поступку. Не издајем ја налог. Има закон који налаже шта треба да се ради. Приштина има проблем непоштовање преузетих међународних обавеза. Они не схватају када су ратификовали Бриселски споразум, они своје акте које доносе у оквиру нације у односу на међународне ставили су ад акта. Значи не може стари акт њихов да буде ад акта који је међународно донешен, јер су они то приказали и створили међународни потписани споразум да би од тога направили себи за унутрашњу потребу пропаганду да је држава Косово са Бриселом потписала споразум. Србија то није урадила јер Србија не признаје државу Косово. Србија је то урадила на један сасвим другачији начин, то су извештаји који се усвоје на седници Владе, платформа се проглашава и иде се даље. Они не схватају да су тиме прво ставили у други план своја акта. Да подсетим, колико год они мисле о свом уставу, о свему своме, они имају један велики проблем. Постоји члан 41 тог њиховог устава у којем се наводи, да уколико било који пропис буде у супротности са Ахтисаријевим планом, примењује се Ахтисаријев план. Ахтисаријев план није прихваћен са наше стране, али се Приштина обавезала да га поштује. Сада је на делу њихово лутање, незнање, несналажење, неспремност, немање снаге да се суоче са решаваењем проблема.

• Има ли поверења међу Србима и Албанцима док се не расветли судбина несталих и не процесуирају они који су одговорни за злочине?

То је један од важних предуслова. Мислим да је то начин релаксирања односа. Значи, то није чаробни штапић. И све то да решимо то неће још изградити праве мостове. Прави мостови се кроз институције изграђују. Срби су ушли у локалну самоуправу, изишли на изборе. Шта је њима дато као шанса? Само су изоловани, затворени. Заједница српских општина треба да се формира. Нема етнички чисте општине па бии у ЗСО живели Албанци. У Штрпцу, Косовском Поморављу и у многим средимана има Албанаца. Ту су мостови. Када живите заједно и када се разумете радите заједно на инфраструктурним пројектима. Не завршава се пут, нпр. кад кажете, сада ћемо да изградимо квалитетан пут, воду, струју, инфраструктуру и кренете са Брезовице и дођете до последње тачке административне границе, ту не стаје пут. Мора да се настави некако, да сиђе доле, да се укључи на нови ауто-пут. То су ствари које су једноставно важне и Албанци само то не разумеју. Па неће ни један лекар да врати Албанца из болнице или дома здравља коју је неко у српској средини направио ако ми успемо да то направимо, развијамо, улажемо у њега. Какву су штету могли да имају Албанци да су судије, тужиоци који су пристали да уђу у тај систем управо по договору из Брисела или полицајци који су остали да живе на том простору, па прешли у косовске полицијске снаге. Каква је штета да они живе и раде у тој средини, да буду гарант функционисања и безбедности и да буду гарант функционисања правосудних институција. То је онај проблем који нико албанском народу од стране представника власти у Приштини не предочава. Да каже да не може Заједница српских општина да угрози Албанце, да не може да штети. Јер, тамо је и заштита животне средине. Па не може ако ви имате једну општину у којој подигнете ниво заштите животне средине на највише стандарде и да је зауставите примера ради на граници административној, било којој од Ибра до Звечана да буде чисто, од Звечана доле, да буде прљав , јер мора да се ради. Водовод у који се улаже да не пролази кроз албанске општине и албанске средине. Добар пример Лепенац, преко кога је могло да се ставе у функцију сви капацитети водни који су били за наводњавање, за привреду, за водоснабдевање пијаћом водом система. То су тачке око којих се можемо сложити јер су у интересу оба народа. Не можемо ми сада да то рачунамо као ратни плен. Да Приштина сматра да је захваљујући НАТО агресији и ономе што се десило и Кумановском споразуму, који је обезбедио да дођу неке снаге које треба да буду гарант, а на жалост то нису радиле, и након напуштања наших снага да ће то само од себе бити довољно. Није. То мора да буде у функцији, то мора да се повеже, то мора да буде тако да осете сви бенефите. Зато је бриселски дијалог у ствари почео са нормализацијом стања неких односа међу Србима и Албанцима. Стављена су у први план питања од општег заједничког интереса, значи административни прелаз, папири и остало. Ако говоримо о енергетици, телекомуникацији, то су проблеми са којима се сусрећу и Срби и Албанци и не можеш да решиш проблем само за Албанце, а да га не решиш за Србе или обрнуто.

• Како видите судбину дијалога?

Ја сам дубоко уверен да он нема алтернативу. Верујем да ће да се настави и да ће земље споља извршити притисак на Приштину да се већ можда у јуну месецу осете неки бољитци и бенефити, да се баве темама које су од заједничког интереса и да се настави дијалог. Не смемо да заборавимо да је на прошлом састанку договорено да треба да се разговара и о имовини. Зашто Приштини не одговара да ту тему стави на сто? Зато што је окупирала све. Она ће да каже да је господар свега. Зато јој не одговара, јер она мисли да је то завршена ствар. Њих не интересује да ли у катастарским или неким другим књигама стоји да је нешто нечије, а да није њихово. То мора да се уреди, јер не може другачије. Можда сам ја превише оптимистичан зато што желим да се ствари стабилизују, нормализују, да једноставно све ово о чему причамо буде заједнички бенефит. Што се тиче Београда ја сам дубоко уверен да куцају на отворена врата, Београд је спреман и посвећен дијалогу. Наравно, неће сигурно разговарати о теми и на начин како то господин Курти намеће. Р. Комазец