Нестао на новинарском задатку

НАВРШАВА СЕ 21 ГОДИНА ОД НЕСТАНКА ЉУБОМИРА ЉУБА КНЕЖЕВИЋА ИЗ ВУЧИТРНА, НОВИНАРА „ЈЕДИНСТВА”

 

Овог 6. маја, на Ђурђевдан, 2020. године, навршиће се 21 година од нестанка Љубомира Љуба Кнежевића, из Вучитрна, новинара српског листа „Јединство” На Ђурђевдан, 6. маја, пре тачно двадесет једну годину, Љубомир Кнежевић упутио се у кућу породице Лакетић у Вучитрну, где је и сам живео. Намера му је била да направи репортажу о прослави Ђурђевдана. Тог 6. маја 1999, у јеку НАТО агресије, Кнежевић, који је тада имао 60 година, виђен је последњи пут. По одласку од Лакетића је нестао. Сваки траг му се изгубио код железничке станице у Вучитрну. Ни две деценије касније, Кнежевићева породица није сазнала шта се десило с њим. Сумње да га је отела тзв. ОВК, убивши га потом у логору у селу Ликовцу у Дреници, заједно с још 25 људи, никад нису добиле судску потврду. По озлоглашеном логору Ликовац назван је и предмет Тужилаштва за ратне злочине, у којем се име Љубомира Кнежевића води под бројем 23 на списку од укупно 26 жртава. Нестао је када је несигурност Срба на Косову и Метохији, нарочито оних који су живели у албанском окружењу, била апсолутна. Љубо Кнежевић је био новинар кога су све колеге и други уважавали на Космету, јер је посао обављао одговорно, савесно, благовремено и у интересу свог народа и своје државе Србије. Захваљујући Кнежевићу, у то време, и много пре тога, јавност је увек обавештавана апсолутно о свим догађајима на територији ове општине. Новинари бројних редакција поуздано су се могли ослонити на Кнежевићеве информације а врло радо је излазио у сусрет свим новинарима, да им буде при руци, или им помогне на било који начин када стигну у Вучитрн. Бројно пута смо са Кнежевићем одлазили на терен у селима Дренице, тамо где је слобода кретања Срба увек висила у ваздуху и била углавном мисаона именица. Но, Љубо није размишљао о томе већ му је било много важније да репортажом дочара читаоцу или слушаоцу реалност на терену, живот мештана. И после завршених задатака Љубо је волео да колеге одведе у кафану где је био увек доминантан правећи позитивну атмосферу у друштву. Шале је правио углавном на свој рачун и у Вучитрну је био прави домаћин. Никада није био љут због финансија. Љутио се ако му не објаве или скрате текст. Новац му није био мотив. Није имао чак ни за ауто. Имао је истраживачки дух, био је изузетно елоквентан, начитан, креативан, неустрашив, правичан… Међу темама које је писао било је и доста шкакљивих, а живео је у средини где је и зарез на погрешном месту био политика. Није бежао од ниједне теме, важна му је била истина да допре до читаоца или слушаоца. Живео је скромно као и сви новинари. Нестанак Љубомира Кнежевића осим српској полицији пријављен је и Међународном комитету Црвеног крста, УНМИК-у, КФОР-у и другим међународним организацијама, између осталих и Међународном јавном тужиоцу у Приштини. С друге стране, осим што нико од њих није спровео ефикасну истрагу, нико није контактирао породицу Кнежевић која живи у расељеништву од јуна 1999. године. „Слободан Милошевић је у Хагу питао једног сведока Албанца, бившег руководиоца општине Вучитрн, зна ли нешто о Кнежевићевом нестанку, на шта је овај одговорио одрично” – говори Љубов син Горан Кнежевић. На то да је Кнежевића отела тзв. ОВК упућују и оперативни подаци служби безбедности, као и сазнања из „беле књиге” Владе Србије „Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији”, у којој се наводи име Бекима Шутија као осумњиченог за ту отмицу. Љубомир Кнежевић је новинарску школу завршио у Београду и тако је почео да се бави новинарством. Важио је за правичног, искреног, друштвеног човека, који није волео неправду и обожавао је новинарски позив. Љубомир Кнежевић је из Улциња а у Вучитрн је дошао да служи војску. Једнога дана заболео га је зуб, па је помоћ потражио у Дому здравља. А тамо је упознао бабицу Цвету из Сочанице код Лепосавића, јер је у истој згради било и породилиште. И та анегдота, „отишао да поправи зуб, а упознао бабицу”, постала је пријатељска шала, препричавана на многим дружењима. Венчали су се у Вучитрну и засновали породицу. Сви верујемо и надамо се да ће једног дана истина испливати, да ће починиоци киднаповања Љуба Кнежевића бити пронађени, судски процесуирани и кажњени и да ће посмртни остаци Кнежевића бити достојно сахрањени. Редакција „Јединства” је имала у плану да за годишњицу нестанка Љубомира Кнежевића , 6. маја, обележи пристојним омажом и сећањем колега на уваженог новинара „Јединства”. Но, пандемија короневируса и забрана окупљања је спречила да се одржи скуп који је Кнежевић заслужио. З.Влашковић