НЕЗАПОСЛЕНОСТ И ОДЛАЗАК МЛАДИХ НАЈВЕЋА БРИГА

 – Ништа се не предузима да се збрину млади брачни парови са децом, да се ради на томе да им се олакша опстанак у оваквим условима. У интересу свих је да се млади људи задрже у сваком месту, да се поведе рачуна ко се и како запошљава, да се неки ред уведе јер без тога тешко ће се опстати – поручују мештани поменутих села

 

 

Села Скуланево и Суви До припадају општини Липљан по српском односно општини Грачаница по косовском систему. У низу су српских села када локалним путем кренете из Липљана за Грачаницу и претходи им Ново Насеље. Поменуто село и Скуланево управо повезује Суви До а даље, поменутим путем, стижете у километар удаљену Лепину и одатле у остала српска места. Та повезаност са српским селима – пољски пут који је водио до Грачанице, а који је касније КФОР асфалтирао – учинили су њихов останак могућим након повлачења војске и полиције. Суочени са бројним проблемима, од којих је безбедност у самом врху, труде се да опстану.

СЕЛО НАСТАЛО ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА

У Сувом Долу живи око 180 Срба у нешто више од 40 кућа и четири новоизграђене зграде. – Искрено, нисам сигуран ни да нас има толико, јер људи стално одлазе. Зграде које су направљене средствима општине Грачаница значе доста, али број становника се неће много повећати јер су у њима станове добијали и млади брачни парови из села који нису имали решено стамбено питање – прича нам Милош Грбушић, мештанин Сувог Дола. Суви До настао је насељавањем Косова и Метохије после Великог рата. То треба поменути јер га од осталих села у овом делу Косова издваја то што је изграђено по урбанистичком плану. Улице су праве, куће изграђене до главног пута, а иза њих су економија и баште. Сваки плац у Сувом Долу има 30 ари, село је препуно зеленила и окружује га најплоднија земља Широког поља. У селу највише има Херцеговаца, па је, између осталог, познато и по квалитетном сушеном месу. Рецепт по коме вредни Суводолци суше пршуте донели су из старог краја, и преносе га са генерације на генерацију. Ту је и чист говор, правилно акцентоване речи, због чега су препознатљиви и одвајају се од староседелачких српских села која их окружују. – До почетка бомбардовања овде је било много лепо живети. Липљан нам је удаљен свега три километра, Приштина мање од 20, и нико није осећао потребу да одлази из села. Већина становништва је била запослена, односно у свакој кући је неко био стално запослен, обрађивали су окућницу и њиве, свега је било у изобиљу. Железничка пруга је пролазила кроз село па смо могли возом до Београда и Солуна, и лево и десно. Сада је ситуација потпуно обрнута. Одоше нам деца, никакве будућности овде немају – прича нам невољно један Суводолац, одбијајући да се фотографише и каже своје име. Само је разочарано рукама показивао пусте улице. До јуна 1999. године у селу је било 120 српских кућа, око 700 становника, и није било ниједне албанске куће. Сада је око 50 кућа, плацева, продато. На појединим плацевима Албанци су направили велике куће и већ живе у селу. Има и празних али непродатих кућа, али и доста кућа у којима живе старији људи. Оно што забрињава јесте одлазак младих људи. Део Суводолаца још увек обрађује земљу, попут Драгана Тараила и Николе Зелића. Ове јесени репроматеријал је још више поскупео у односу на прошлу годину и улагања су била огромна. Они обрађују земљу у закуп и искушења су велика. Сваке године се површине које обрађују смањују за по неколико хектара јер се, у међувремену, продало још ораница. – Нажалост, доста је људи продало своју земљу а ја нисам био у прилици да исту купим. Тако су и смањене површине које обрађујем, мада, истини за вољу, не могу сам ни да постигнем више јер нема радне снаге – прича нам Тараило и наставља: „Много тога се променило и на самом тржишту. Репроматеријал је поскупео замало па 100 одсто у односу на прошлу годину. Порасла је и цена производа, али не толико да може да прати цену репроматеријала. Купујем веће количине вештачког ђубрива, на пример, и мало је јефтиније него када се купују мање количине, али је и даље скупо. Пре две године је џак ђубрива коштао седам и по евра, сада је око 22 евра, ако се узима на велико. О том поскупљењу причам и расту цена за само две године”. Суви До је опстао у најтежим временима и било је мање проблема него сада, када је безбедност у питању. Са осипањем српског становништва проблеми су расли. Сада је ситуација другачија и много је разлога за страх. Пре неколико година биле су изражене крађе стоке, пољопривредне механизације, аутомобила, чак и алата из гаража. Сада се на српским кућама све чешће исписују графити „ОВК”, опљачкана је и сеоска продавница, поломљена врата на школи, а Максимовићима је по ко зна који пут обијена механичарска радња. Све то, уз чињеницу да се починиоци не приводе правди, узнемирава мештане овог питомог села.

СКУПО ПЛАЋЕН ОСТАНАК

За разлику од Сувог Дола где је у првим годинама останка безбедносна ситуација била подношљива, у Скуланеву су Срби, иако издвојени од магистралног пута, без Албанаца у околини, претурили преко главе много невоља. По доласку мисија УНМИК и КФОР доста је мештана страдало од стране Албанаца који су сељане убијали на улици, на ливадама док су стоку чували, чак и док су пецали на реци Ситници која пролази недалеко од села. Најтежа трагедија која их је задесила јесте она у којој су мета била деца. – Много смо страдали и скупо платили опстанак у селу. Албанац је аутомобилом прошао кроз село и ударио децу која су се играла на улици. Једно дете је страдало, док је четворо њих тешко повређено. Драгана Тонића су убили док је пецао, Милорада Милића док је чувао стоку. Прикрадали су се селу и пуцали на људе, и данас јасно чујем те рафале и осећам тај страх док чекам вест да ли је и ко, овог пута, убијен – испричала нам је Невенка Живић из Скуланева. За разлику од Сувог Дола, Скуланево је староседелачко село а породица Живић је уз породицу Митровић најстарија у селу. У Скуланеву има 60 српских кућа, али се број становника осипа. Село је карактеристично и по томе што у њему има више кућа једне породице – најбројнији су Милићи. Мештани објашњавају да су се временом браћа делила и свако је правио кућу за себе, и да се село није напуштало. Има примера да су због посла неки од њих живели у другим местима, али су имање у Скуланеву обрађивали. Чувала се свака стопа од предака наслеђене земље. Оно што сада забрињава је чињеница да је у последње време продаја имања узела маха и већ има Албанаца који ограђују купљену земљу и планирају градњу кућа. Атар овог малог села има око 300 хектара, свако домаћинство има више хектара обрадиве земље и у ситуацији каква тренутно јесте, мештани Скуланева, које смо затекли у сеоској продавници, са великом сетом причају о животу какав су некада имали. – Живели смо као једна кућа. Мој супруг се млад упокојио, мучила сам се да троје деце подигнем, школујем и изведем на пут. Није било лако али били смо слободни, ту су биле комшије. Радили смо земљу, имали баште са поврћем, стоку, па се прода млеко, сир, поврће на пијаци у Липљану, пшеница, имало се. Сејали смо сунцокрет, репу, и све продавали оближњој задрузи у Сувом Долу. Све је то нестало бомбардовањем. Изменили су нам се животи из корена. Бомба је пала на кућу Рајковића у селу за време НАТО агресије, па смо морали из рушевина да спасавамо сада већ покојну Ратку, и сва страдања која су после уследила била су јасан знак да никада ништа неће бити исто. Били смо уплашени и све се свело на преживљавање, како издржати још један дан, како сачувати децу – прича нам Градимирка Ћирковић.

ДУПЛИ АРШИНИ ПОЛИЦИЈЕ

Безбедносни проблеми у Скуланову нису прошлост, сада се испољавају у другачијем облику. Летос се о њима поново писало јер су имали проблем на дечијем игралишту са полицијом и Албанцем. Наиме, на малом кошаркашком терену деца су се играла и неко од њих је кредом написао скраћеницу Црвене звезде „ЦЗВ”, односно латиницом „CZV”. Албанац је пролазивши кроз село то видео и мештани Скуланева који су у то време чекали комби превоз кажу да су га видели да је аутом застао али да нису обраћали пажњу, јер Албанци свакодневно пролазе кроз село. Пажњу им је привукао неколико минута касније када се зауставио код игралишта у пратњи полиције. Срби који су чекали поменути превоз прешли су преко пута да виде шта се дешава и схватили да се ујдурма подигла због скраћеног, латиничног, натписа Црвене звезде. Албанац је тврдио да је то подршка руској интервенцији у Украјини показујући слово ”Z” у натпису. У међувремену је стигао и возач комбија и настала је расправа. Треба ли помињати да је пред полицијом Албанчева реч била јача од свих објашњења Срба из Скуланева да је то име спортског клуба и да то лако може да се провери. Натпис је морао бити уклоњен, а возачу комбија је написана казна од 200 евра. Научени да трпе и да су дупли аршини свакодневица Срба на Косову и Метохији – у суседном Сувом Долу се још не зна ко је писао графите „УЧК” на српским кућама, на пример – Срби из Скуланева и даље брину како да опстану, па кажу да највише жале што нема перспективе за млађе људе. – Верујем да је то мишљење већине. Нема посла и ништа се не предузима да се збрину млади брачни парови са децом, да се ради на томе да им се олакша опстанак у оваквим условима. У интересу свих је да се млади људи задрже не само у Скуланеву, већ у сваком месту. Да се поведе рачуна ко се и како запошљава, да се неки ред уведе јер без тога тешко ће се опстати – каже нам Невенка. Поред свих проблема у Сувом Долу и Скуланеву се последњих година доста тога урадило на уређењу села и то средствима општине Грачаница. Улице су асфалтиране, урађена је сва неопходна инфраструктура. У Скуланеву ради истурено одељење од првог до четвртог разреда ОШ „Вук Караџић” из Лепине. У Сувом Долу је саграђена нова школска зграда у којој ради истурено одељење ОШ „Браћа Аксић” из Липљана. За разлику од Сувог Дола у Скуланеву немају амбуланту, већ су упућени на ону у суседном селу Лепина, али имају цркву посвећену Светој Тројици у којој се окупљају Срби из околних села. Највећа инвенстиција локалне самоуправе и њених партнера свакако је изградња четири зграде са укупно 16 станова намењених младим брачним паровима и социјално угроженим породицама у Сувом Долу. До краја године у плану је изградња још 34 стамбених јединица у којима ће бити смештене породице из контејнерског насеља у Грачаници, али и друге социјално угрожене породице, такође у Сувом Долу. Мештани Сувог Дола и Скуланева поздрављају напоре општине, али истичу да ће се без решавања проблема високе стопе незапослености, која би у првом реду задржала младе људе у селу и побољшања безбедносних услова, довести у питање даљи опстанак Срба у овим местима. М. Чанковић