Није је отерао ни живот у трошној бараци
Недавно саграђена нова кућа у коју ће се бака Рада ускоро преселити. Након што је изгорела кућа у којој је живела (школски објекат) старица уточиште нашла у трошној дашчаној бараци
Када је те, већ прилично далеке, 1959. године Рада Минчић, сада 83-годишња старица, дошла из Димитровграда у село Нови Драганац, у Косовском Поморављу, није ни слутила, како сада прича, да ће толико заволети ово планинско место и да ће пожелети да никада не оде из њега, како су то урадили многи његови житељи у протеклим, предратним а посебно послератним годинама.
– Ја сам у Нови Драганац дошла, јер ми је муж Славољуб добио посао овде. Радио је као учитељ у осмогодишњој школи која се звала „Моша Пијаде”. Тада је село било пуно људи. Сећам се те године, кад сам дошла, у школи је било 75 ђака. Ово је било већинско српско село. Долазила су и албанска деца из неких оближњих села и заједно су са српском децом ишла у школу. Било је то, ипак, друго време, више слоге, више поштовања – присећа се бака Рада прошлости. Она последње овогодишње зимске дане проводи у оронулој дашчаној бараци, направљеној пре око осам година, када су у пожару изгореле школске просторије у којима је бака Рада живела и након смрти свог супруга, решена да не напушта Нови Драганац.
– Не знам како да вам опишем та осећања. Једноставно, некако сам се сродила с овим крајем. Навикла сам овде, на овај ваздух, на ову климу, на ову природу и не могу да замислим да идем било где одавде – истиче бака Рада. Син јој Срђан и снаја са децом живе у селу Доња Будрига код Гњилана.
– Дођу кад могу, али не могу сваког дана да ме обилазе. Син ми је једно време радио у школи, али је остао без посла, јер за то радно место није био квалификован. И он тешко живи. Сналази се некако да изведе децу на пут. Ја да му помогнем не могу, немам неку јаку пензију. И ја се једва сналазим – каже бака Рада. Рече нам да ће се ускоро уселити у нове просторије у кући која је саграђена на месту где је била школа, а надомак бараке у којој још борави.
– Док прође зима, па ћу да пређем тамо да живим. Имам сређену собу. Славу, Светог Николу, сам прославила тамо, али сам се поново вртила у бараку, јер је хладно тамо. Новосаграђена је зграда и треба мало да се угреје, а има и доста влаге, да се мало то просуши. Остало још нешто мало да заврше, да среде дренажу, јер је подрум пун воде – вели бака Рада. Објекат у који ће се преселити бака Рада је иначе нека врста летње школе коју ће користити српски ђаци из Косовског Поморавља, у оквиру летњих кампова у природи. Саграђена је захваљујући помоћи манастира „Сланци” код Београда и хуманитарне организације „Сви за Космет” а на иницијативу надлежних у осмогодишњој школи у Горњем Кусцу. Данас у Новом Драганцу, већина власника земље су Албанци, који су је купили од Срба који су се иселили у претходним годинама из овог места. Један од њих је, како нам рече бака Рада, и њен комшија Љутвија из Гњилана, чија је викендица удаљена од бака Радине куће око 500 метара. За њега и његову супругу бака Рада има само речи хвале.
– Не могу да грешим душу. Тај Љутвија и његова жена су стварно предобри према мени, питају ме да ли ми нешто треба, донесу ми хлеб и друго ако треба. Кад спремају неку храну, нешто лепо увек ми дају да и ја пробам. Одем код њих на кафу кад год могу – казује бака Рада. Ипак, она већи део времена самује. Већ неколико дана друштво јој прави и штене.
– Дошло само однекуд. Зовем га Лајка. Много је умиљато. Имала сам керушу и неколико штенета, али их вукови појели зимус – прича бака Рада.
– Има много дивљачи. Дођу ноћу, шуњају се око куће и вукови и лисице, али не плашим их се. Устанем са батеријом и отерам их. Дивљач, бежи од људи – додаје бака Рада. Како рече ако је здравље послужи, још неки дан када се отопли, засејаће баштицу, како то годинама уназад чини. Воду за пиће и заливање рече нам даје јој један комшија Албанац.
– Хвала им пуно. Дају ми воду, да користим колико хоћу. Спровели ми црево до куће и рекли ми да могу да трошим колико хоћу – вели бака Рада, решена да и свој последњи дан дочека у Новом Драганцу. Живот у дрвеној бараци у протеклих неколико година уопште није био лак а и самоћа није лака, али се она није предала.
– Не могу да кажем да ми је лако и лепо. Није лако. Остарило се. Попушта снага, али не бежим од истине. Таква је каква је и на неки начин тешим се њоме, каква год да је. Од ње да побегнем не могу – вели бака Рада, којој је Нови Драганац прирастао за срце и осећа га као свој завчај. С.И.
