Најновије вести

НИЈЕ ЛАКО ДАНАС ВОДИТИ СРБИЈУ

 Академија, посебно од ситуације са Меморандумом, непрекидно је оптуживана за некакав страшан готово генетски национализам кога се не може ослободити, што апсолутно не одговара истини. Лично нисам стручњак, али у мојој природи је да не бих бежао и од неких облика компромиса. Није пристојно (да не употребим и неку тежу реч) да проблем Косова и Метохије, а посебно људи који тамо живе, буде политички полигон за саморекламирање, политичке обрачуне или рушење оних које сматрамо политичким противницима. Данас се служимо прејаким речима, претераностима свих врста за проблем који не траје 10, 20, 30 година, већ много, много дуже. Чак су и наше претеране и искључиве речи стереотипне и без много маште: капитулација, издаја, велеиздаја. Тако нигде нећемо стићи, сем евентуално до међусобног обрачуна који ће, ако се догоди, бојим се бити и последњи– рекао је академик Владимир Костић, председник САНУ

 

 

c Иако највиша научна и уметничка установа у Србији, САНУ не заобилази критика због односа према најзначајнијим националним питањима. Док једни сматрају да се наука треба држати по страни и даље од политичких дешавања, други сматрају да, управо они, најумнији људи Србије, треба да се изјасне и дигну свој глас у одбрани државних и националних интереса. Како се дели народ по питању улоге САНУ у друштву, тако су и међу члановима САНУ подељена мишљења. Првом човеку Академије често је замерано да није довољно патриота, а због једне његове изјаве о Косову и Метохији, за коју он тврди да је извучена из контекста, одржани су и протести 2021. године. Одлазећи председник САНУ Владимир Костић за време свог мандата, колико год имао обавеза, налазио је времена за лист „Јединство”. Тако је било и овог пута, а разговор смо водили са њим прошле недеље, на сам дан дијалога Београда и Приштине у Бриселу.

  • Да ли је САНУ чинила довољно за очување Косова и Метохије у саставу Србије за време Вашег мандата?

Рећи за било кога да је урадио довољно не би било поштено, када видимо ситуацију у којој се налазимо, под којим све притисцима и уценама треба да доносимо одлуке о нашој будућности. Међутим, са друге стране, сасвим сам сигуран да су академици и Академија урадили више од већине других институција, наравно на начин који је њој својствен. Академија је публиковала стотине и стотине наслова, организовала велики број скупова. На пример, Одбор за Косово и Метохију САНУ је само у блиској прошлости издао осам зборника са подацима који су, да их је неко прочитао, могли да се користе и у процесима преговора. Управо у овом тренутку ја сам дошао са састанка где једна група врло одговорних људи, изванредних зналаца пише у оквиру Академије књигу о етничкој мапи на територији онога што се данас подразумева под Косовом и Метохијом још од античких времена, а све ће бити поткрепљено истраживањима по архивама, прегледима средњовековних турских дефтедара и сл., да би се једноставно аргументима супротставили фалсификатима који нам се нуде. Постоји и Одбор за српско питање који је само протеклих годину и по дана организовао три научне конференције: о проблему сецесије у Европи из које је изашла огромна књига од више стотина страна у којој је анализирано које би то неконвенционалне форме решења могле да се нађу за питање Косова и Метохије, велика конференција о економским, својинским и демографским питањима и, коначно, скуп о томе како сачувати наше културно и уметничко благо на том простору. Пре пар година, САНУ је успоставила комуникацију са Универзитетом у Приштини са привременим боравком у Косовској Митровици, потписали смо уговор, али су околности, укључујући и пандемију, успориле сарадњу. Једна од најбољих за последњих десетак година је била изложба под насловом Културно и уметничко благо на територији Косова и Метохије, коју је посетило 70.000 људи из Србије и, да нагласим, посебно ђака или тек завршена изложба о Грачаници. Многи академици су индивидуално иступали са својим ставовима о различитим димензијама проблема. И да не набрајам даље… Али, очито, мора још више.

  • Има се утисак да активности САНУ нису биле довољно видљиве. Каква су била медијска интересовања за догађаје у САНУ?

Ваша констатација изнета у питању је тачна. Ми са великом страшћу говоримо о патриотизму и у овим околностима то је нормално, али и за патриотизам је неопходно да се знају чињенице. Те чињенице ми смо покушавали да понудимо, јер би онда и наш патриотизам био заснованији. Проблем је што није много њих било заинтересовано.

  • Када причамо о патриотизму и Ви сте били неретко мета прозивки да нисте у довољној мери на патриотској линији…?

Године 2015. ја сам изговорио оно што сам сматрао да је у том тренутку реалност на Косову и Метохији. Нисам желео и то сам објашњавао у читавом низу иступа, чланака и интервјуа, да се дође у понижавајуће ситуације у које смо, како ми се понекад чинило, долазили у годинама иза нас. Сматрао сам да није могућ потпуни повратак у политичко и административно стање од пре 30-40 година, те да морамо наћи решење које ће заправо те проблеме на неки начин свести у границе могућег живота. Никад и ни на једном месту, како ми спочитавају, нисам рекао да се Косова и Метохије треба одрећи, да бих било шта потписао или било шта предао. Коначно, одакле ми такво право? Они који су тада, а богами не престају ни сада, кидисали на мене не хају много за истину па су ми у уста гурали и реченице за које су лако могли да се увере да их нисам изрекао. Данас се, на пример, појављује натпис о томе како ја скупљам антисрбе и сличне глупости, да немам право на сопствено мишљење, а заправо их нервира то што нисам прихватио да понављам њихове реченице – реченице које не помажу у нашим главобољама, а посебно не помажу онима за које ја искрено мислим да су најзначајнији. Наша највећа светиња, наша највећа црква на Косову и Метохији, по мом мишљењу, је наш народ који тамо живи. А они ће, надам се, знати шта је ко изговарао или изречено мењао током свих ових година. Нека ме назову и националистом, али њихова заштита, безбедност, индивидуална и колективна права су за мене приоритет свих приоритета. Да ли то сад неко верује или не, друга је прича. Има и оних који шире апсурдне ставове да се питање свих питања решава и прелама у САНУ – да није опасно, било би смешно. Укратко, не прихватам да је мој патриотизам и за јоту мањи од патриотизма било ког другог, посебно не оних који само кличу, а не покушавају ништа да учине. На пример, друга, потпуно скрајнута реченица моје изјаве из 2015. године, да бих се „зубима и ноктима” борио за културно и уметничко благо на Косову и Метохији и за наше људе који су тамо остали као да не постоји, а ту реченицу не бих променио ни данас.

  • Сведоци смо да се данас врши велики притисак на Србију да прихвати француско-немачки план, односно нормализацију односа са Приштином. Како Ви видите садашњу позицију Србије?

Лично нисам стручњак, али у мојој природи је да не бих бежао и од неких облика компромиса. Идеју тих компромиса омета нешто што ме је вређало (отуда напомена „са достојанством”), да у захтевима који нам се упућују као да има нека чудна потреба да се ми понизимо, да нам се укаже да смо изгубили рат у коме је двадесетак, коначно није ни битно колико земаља, безумно бомбардовало нашу земљу. То да смо „изгубили” знамо, али то не мења мој став који сам много пута изрекао, да је у питању баналан злочин, злочин који се попут крвавог залогаја враћа у ждрело Европе? Управо сад и управо у Европи! Међутим, да дајем било какве изјаве пар дана пре сусрета у Бриселу било би страшно неодговорно и претенциозно, јер ја о тим уговорима и причама знам онолико колико зна сваки обичан српски грађанин – значи мало или готово ништа. То је под број један. Под бројем два, могу да говорим само у своје име, а не у име САНУ, јер вероватно велики број академика мисли другачије. Већ дуго сматрам да је по питању Косова и Метохије било и још увек је неопходно да се одговорност подели, да се разговара о апсолутно сваком питању, о апсолутно свакој могућности. Али, у Србији постоји тај култ одбијања – оно што мисле други мора се одбити, може се размишљати само онако како ја размишљам. Мени се чини да нигде нисмо искрено и одговорно сели у покушају да као колективитет направимо неку врсту ако не консензуса, онда могућег (могућих) договора. Овако је одлучивање ограничено на врло уски круг, до ексклузивности, и заиста не завидим ником ко је на ту улогу пристао.

  • Зар нисмо имали недавно седницу Скупштине Србије о Косову и Метохији, која је показала неспремност политичких актера да се конструктивно разговара о најважнијем националном питању?

Не бих коментарисао ту седницу јер је по мом мишљењу била неславна, неуспешна и у најширем смислу, обесхрабрујућа. Има великих грешака власти, има грешака са једне, друге, треће, четврте, пете, са моје стране ако хоћете тако, али није пристојно (да не употребим и неку тежу реч) да проблем Косова и Метохије, а посебно људи који тамо живе, буде политички полигон за саморекламирање, политичке обрачуне или рушење оних које сматрамо политичким противницима. Бојим се да морамо да се вратимо на основне премисе. Шта је то што ми штитимо на Косову и Метохији? По мени несумњиво су то наши људи који тамо живе. Без континуитета њиховог присуства и живота на том простору, та територија готово да нема смисла и значаја. Какво је то Косово у коме неће бити наших сународника?! Друго, то су споменици наше културе и историје, доминантно црквеног карактера, и наравно све оно што представља нашу традицију, део нашег идентитета. Али у свему томе, понављам, увек сам био за неку врсту сталних међусобних разговора, разговора, разговора… Уместо тога, данас се служимо прејаким речима, претераностима свих врста за проблем који не траје 10, 20, 30 година, већ много, много дуже. Чак су и наше претеране и искључиве речи стереотипне и без много маште: капитулација, издаја, велеиздаја. Тако нигде нећемо стићи, сем евентуално до међусобног обрачуна који ће, ако се догоди, бојим се бити и последњи.

  • Има ли наших грешака у прошлости по питању КиМ и да ли нам је фалило мудрости да не дођемо до ситуације у којој смо данас?

Има и чак мислим да смо их и притајено свесни. Иако ми је то учитано као нека врста старачке склоности ка апокалиптичности, оно чега се ја бојим као кобне грешке је да ће једном започета спирала агресивности завршити међу нама самима. Највећа грешка би била управо та наша немогућност да једни друге саслушамо и да разумемо да је Србију могуће волети на више начина, па да се онда од тих начина изабере онај који је за одређени тренутак најбољи.

  • Да ли је лако данас водити Србију?

Како лако?! У том послу не завидим никоме и не бих волео да се нађем ни на чијем месту. Мени ево и сад приписују да полакомљен гледам на какву политичку функцију – глупости! За политику немам ни трунке талента (о способностима и да не говорим) и са том спознајом са сигурношћу могу да кажем да се политиком нећу бавити. Овај мали излет у САНУ који је имао примесе политике се завршава за месец дана и, покушаћу да лично свој крај доживим тамо где сам и започео – у науци. Али хипотетички, када бих био у таквој ситуацији, мислим да бих пре свега од људи који живе на Коссову и Метохији, али и од суграђана у пролазу, Универзитета, Академије, Цркве, владиних и невладиних организација, а пре и изнад свега од политичких партија, до врховног места, Скупштине, тражио мишљења и много чешће се саветовао и питао шта да се ради. Могуће је да је у питању моја несигурност, али је то начин на који ја сагледавам политичко деловање да без нашег међусобног разговора, за који је сада велико питање да ли је могућ, не треба приступати доношењу одлука. Није ми се свидело инсистирање медијатора у актуелним преговорима да се не објављује оно што пише у уговору о коме се преговара и који се само може одбити или прихватити – мени је то понижавајуће. Ми смо, ипак, државотворни народ, а не некакви урођеници са, свесно употребљавам идиотски термин „Западног Балкана” у који нас трпају, за које информација није ни неопходна да не би поново прибегли некој својој светковини бунта итд. Зар уместо трке са временом није упутније да се одлучимо о нечему што знамо шта је?! Из овога ће наравно опет рећи „он је против ЕУ” – не, ја сам против једног обрасца који сам раније назвао „новим расизмом”. И ако ме питате да ли ми смета – јако ми смета. У однос великих према малим народима, у овом тренутку цивилизације нема валера и нема емоције. Бојим се да улазимо у време једног новог Рима где ће се у мемоарима неких нових Јулија Цезара или његових конзула описивати како су пролазили читави народи, као што је прави Цезар то чинио са Галима, а да нико за Галима неће пустити сузу. Ако их се уопште буду сећали. И то ми треба да знамо!

  • Националне академије у нашем суседству отворено су у служби политике, а служе се и разним фалсификатима да би нешто доказали у корист нације и државе. Упркос томе само се САНУ спочитава да је националистичка организација. Зашто је то тако?

Прво да се разумемо, што се тиче националног опредељења САНУ, она је Српска академија наука и уметности на најбољи могући начин, која покушава да покаже јавности оно што је најбоље у нашој култури, уметности и науци. Али не мрзећи друге и не покушавајући да било кога умањујемо да би ми били већи – овој култури то није потребно. Академија, међутим, посебно од ситуације са Меморандумом, непрекидно је оптуживана за некакав страшан готово генетски национализам кога се не може ослободити, што апсолутно не одговара истини. Често ми се чини да код нас без много размишљања добијете улогу и уколико вам не одговара или је сасвим супротна истини, и то још покушате да искажете, сви се на вас љуте. Не, Академија не црта мапе, не планира да се бави прогоном било кога, радује се успесима суседа, али са друге стране веома је поносна на средину и народ из ког је потекла. Нападали су нас и то још увек чине да смо са једне стране конзервативни, шовинисти, штетни, а са друге да смо анационални. Волео бих да моји суграђани и моји пријатељи на Косову и Метохији знају да је то Српска академија наука и уметности и да ће тако остати.

  • Шта бисте пожелели вашем наследнику у САНУ и шта је оно најважније што треба да учини у наредном периоду по питању Косова и Метохије?

Мање мржње и да не гаси ни један од оних котлова и пећи које смо упалили када је у питању Косово и Метохија из којих лијемо нека важна сопствена сазнања. И да и даље, што је страшно важно за Србију, мисли слободно чак и уколико је то што мисли и сматра истином непријатно колективном уву. Рада Комазец

Подели на: