О српској угрожености и катаклизми рата

Сећање на Аца Ракочевића кроз мемоарску прозу „Страх од сутра“

Ракочевић је стално био притиснут оловном тежином страдања српског народа, нарочито после доласка међународних снага на Косово и Метохију.
Алекса Ацо Ракочевић је један помало заборављени српски приповедач и романосписац који је дуго живео и стварао на Косову и Метохији. Рођен је 1938. године у Колашину у Црној Гори, а од 1964. године живео је у Приштини. У листу „Јединству“ и издавачкој делатности ове куће радио је на пословима од коректора до уредника. Потом је био и уредник у Издавачкој делатности „Григорије Божовић“ Новинско издавачке куће „Панорама“ све до напуштања Приштине крајем 1999. године када се „привремено“ населио у Београд где је стварао све до смрти фебруара 2007. године. Објавио је књиге за децу и младе: „Кад су свици лагали“, „Државна деца“, „Брвнара под планином“, „Бела поточара“ и „Човек који прескаче ваздух“, „Молитва за Милицу“. Одраслима је оставио књиге под насловима: „Самоћа“, „Безмуд“, „Морам цигане да нађем“, „По свету с Косовом о врату“ и мемоарску прозу „Страх од сутра“ написану после рата, 2003. године. Добитник је више значајних награда међу којима су: Награда „Јединства“ за књигу године „Кад су свици лагали“, нагарда „Лазар Вучковић“ и Грачаничку повељу.

Притиснут тежином страдања

Садржај књижевног стварања Аца Ракочевића сведочи о српској борби за голи живот и о српској угрожености у то време. Ацо Ракочевиће је стално био притиснут оловном тежином страдања српског народа, нарочито после доласка међународних снага на Косово и Метохију. Он је обилазио свет, како је имао обичај да каже „са Косовом о врату“ и на том је путу стигао и до Солжењицина, да га упозна с драмом српског народа и Косовом и Метохијом, његовом постојбином. Године 2003. објавио је последњу књигу „Страх од сутра“ која по жанру, како критика каже, представља мемоарску прозу са елементима дневника, пишчевих забелешки, импресија за време 77-дневног бомбардовања Приштине, Косова и Метохије. Књига је објављена у издању Народне универзитетске библиотеке „Иво АндриЋ“ Приштина и Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у Грачаници. Ово дело носи печат потврђене креативне личности реалистичког хроничара који бележи истину у додиру са својим емоцијама осећајући одговорност за катклизмични моменат који је задесио српски народ. Странице књиге илуструју стравичну слику српског ужаса и удеса и дочаравају атмосферу пакла: „невиђено црнило притиште Приштину, извиру небројени црни извори и стварају непрегледно црно море; море хучи, таласа се, прети“ – каже аутор. Нестају без трага и гласа : жене, деца, старци, зла судбина и коб вребају свакога ко се на српском оглашава. Крађе, паљевине, премлаћивања и сакаћења, силовања, убиства, су призори са којиам се Срби свакодневно суочавају. Зато кришом нестају или беже из градова и косовско-метохијских села; свако јутро доноси нова изненађења.

Кад је српско постајало ничије

-Књига „Страх од сутра“ бележи и бежанију „бораца“ за свету српску земљу који грабе према давно саграђеним кућама или купљеним становима у Београду, Крагујевцу, Смедереву, а остављају „свој“ народ. Слика аутор и општу пљачку и отимачину аутомобила, продавница, станова. Увиђа он да ће растргнути српски имовину, да ће српско постати ничије, каже о овом аутобиографској књизи Аца Ракочевића, мр Јордан Риситић. Ацо Ракочевић у књизи „Страх од сутра“ бележи догађаје као очевидац свега што се дешавало као пораз разума и победу зла. – Књига Аца Ракочевића подсећа на чињеницу да је живот овде одувек био везан са грчевитом борбом за очување идентитета по цену највећих жртава. Књига је подсећање да смо као народ на Косову и Метохији на ивици провалије, амбиса и да можемо доживети судбину Хазара. Она не досноси мир, достојанство, још мање лепоту, уживање читаоцу; она опомиње све на Косову и Метохији, Србе посебно; Србију и свет на велику неправду која је Србима нанета. И успутна шетња историјским временима је сећање на циклично страдање, али и смисао жртве да се одбрани простор, каже мр Јордан Ристић. Није Ацо Ракочевић амнестирао ни ретке Србе који су се полакомили за туђом имовином, запажа Риситћ. Тако ће се на жигу срама наћи и неки Срби који од својих станова, гаража праве магацине украдене робе. Чуди се аутор, међу њима неке познаје. Поставља књига Аца Ракочевића многа питања: питање савести о смислу нашег постојања, вековној српској неслози, мораланом посрнућу и чињеници да нам вишевековно историјско страдање није донело значајне поуке.
 С.Ђукић