Од идеје до паксе- Бриселски споразум и косовскометохијска свакодневица

Педесет друга свеска Баштине у издању Института за српску културу Приштина- Лепосавић

 

Волумен овог броја Баштине чини тридесет радова из области, Језика и Књижевности, Политикологије, Социологије, Права и Економије, Историје, Археологије, Историје културе, Етномузикологије и Педагогије. Један од радова изазива посебну пажњу јер се њихови аутори Ђорђе Радовановић и Филип Обрадовић баве анализом Бриселског споразума, који је (би) требало да доведе до нормализације односа Београда и Приштине.
Лепосавић, 24. Марта- Ову, као и све предходне свеске Баштине, суфинансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а на корицама је вињета Призренско четворојевандјеље, јевандјелист Марко. Баштина је периодично издање Института за српску културу Приштина- Лепосавић, а доноси нове радове из више научних области.
У овом, педесет другом, најновијем броју објављен је и рад из области историје , Од идеје до праксе- Бриселски споразум и косовскометохијска свакодневица, аутора Ђорђа Радовановића и Филипа Обрадовића. Ова је изузетно актуелна тема и свакако од резултата преговора у оквиру овог споразума зависи будући живот Срба на Косову и Метохији. Рад је написан у оквиру научноистраживачког рада, а бави се анализом Бриселског споразума, који је (би) требало да доведе до нормализације односа Београда и Приштине.
У апстракту оригиналног научног рада се каже, да су коришћени извештаји Владе Републике Србије, Канцеларије за Косово и Метохију и Канцеларије за Координационе послове у преговарачким процесима са привременим институцијама самоуправе у Приштини и постигнутих правно-обавезујућих споразума у којима се констатује фактичко стање живота грађана на Косову и Метохији. У овом сижеу, аутори оцењују да организовано , смислено и плански изведено насиље, које се спроводи на територији Косова и Метохије над неалбанским становништвом, претежно над Србима, од потписивања правно обавезујућег споразума, показује одлучност институција у Приштини да смишљеном и перфидном антисрпском политиком , непосредно покажу да нема политичке воље за било каквом врстом компромисног решења косметског проблема.
Професор Дјордје Радовановић са Филозофског факултета, катедре за Социологију Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, аутор рада истиче,” да разматрајући Бриселски споразум кроз призму српске савремене историје и дубине кризе у којој се поледњих деценија нашла српска нација , може се рећи да је Косово и Метохија за Западне арбитре последњи посебан случај, после бројних случајева разарања српске државности”.
Аутор каже” да је питање Бриселског споразума, а то значи питање Косова и Метохије важно због неколико различитих елемената. У први план се веома често прокламује решење питања људских права , успостављање мира и регионалне сарадње, решавања медјуетничких конфликата и решавање проблема институционалног паралелизма , чему је и намењен споразум, медјутим , неретко се из департмана европских арбитара указује да је Србија кључни фактор мира и стабилности на Балкану, (дакле Србија је и кључни фактор нестабилности и сукоба), чиме се непосредно српском народу намеће осећај кривице за било коју врсту сукоба на Косову и Метохији, па и шире у региону. Психолошким демонизовањем Срба, Србији се пориче право на извориште националног идентитета, њен национални интерес претвара у национализам и шовинизам прве врсте”, каже измедју осталог у овом раду, проф. Радовановић.
Рад хронолошки обрадјује косметску стварност пре Бриселског споразума и након њега.
‘’Након дугогодишњих конфронтација на Косову и Метохији завршених НАТО бомбардовањем , потписивањем кумановског споразума И доношењем Резолуције СБ УН 1244, Косово и Метохија се налазило под администрацијом УН-а. Од маја 2001. године УНМИК објављује Уставни оквир под којим се повећава пренишење надлежности на привремене институције у Приштини. Нестабилност проузрокована сукобима на етничкој основи је дефинитивно тражила решење , које би резултирало позитивним ишодом за обе стране.’’
Уследило је именовање изасланика Мартија Ахтисарија 2005. Године за преговоре Београда и Приштине у Бечу о децентрализацији власти у ткз.,,косовски систем’’. Преговори не дају резултате. УНМИК је уступио место ЕУ ЛЕX 2008. године.
Како се у овом раду каже‘’у научној јавности је констатовано да је 9. септембра 2010. године био одлучујућа вододелница, када је у питању настојање да се води политика и ЕУ и Косово. Преговори се настављају под окриљем ЕУ , познати као технички преговори ‘’Тахири- Стефановић’’, а резултирали су договором о слободи кретања, уступању копија катастра И докумената о рродјењу , смрти И браковима на Косову, узајамно признање универзитетских диплома, као И заступљеност Приштине у регионалним организацијама и размену официра за везу’’.
Даље се у раду каже,’’ да је Бриселски споразум представљен као споразум ‘’историјског помирења’’. Настао је као принудни обавезујући споразум двеју страна под чврстим притисцима Немачке. Асоцијација српских општина добија извесну аутономију у оквиру у оквиру косовског правно-политичког оквира, а српско правосудје се такодје интегрише у систем Косова. Србија прихвата косовски печат и обавезује се ЦЕФТА споразумом. Слобода кретања је дозвољена преко граничне-административне линије са применом КС и трајним регистарским ознакама РКС. Регионално представљање се одвија са додатном фуснотом у називу Косова, која другу страну усмерава да назив не доводи у питање ставове о статусу и у складу је са Резолуцијом СБ УН 1244 И Мишљењем Медјународног суда правде о проглашењу независности Косова. Коначно, уговором у Бриселу покренуто је и питање северног дела Косова и Метохије. Непотпуном интеграцијом у косовски поредак , који је предвидјен планом инплементације , те одржавањем локалних косовских избора на северу Косова у децембру 2013. одине , уследила је и интеграција радника МУП-а Србије са севера’’.
У закључку рада се каже’’да Бриселски споразум у дугогодишњем спроводјењу није успео да интегрише у пракси уговоре предвидјене нормалзацијом односа. Албанци настоје да своју државност покажу демографском већином уз политику екстремног национал шовинизма, стварајући тако пројекат чисте етније, Срби настоје да уз повећења броја држава , које нису прзнале Косово, покажу легитимитет држава нација , подржавајући пројекат повратка српског народа на вековна огњишта. Смишљеном и перфидном антисрпском политиком српском народу се слаби национална свест уништењем свега што је изворно српско…У том смислу , под нескривеним вишедеценијским притиском да се српска држава сведе на празан народ , народ без идеје историјског мита и националних вредности , потребно је настојати са обнављањем српског националног бића оличеног у српском патриотизму , чији је циљ створити организовани отпор , бране патриотизма, за већ устаљене насртаје да се српска нација сведе на празана народ’’, каже се у закључку на крају овог научног рада.
Ова свеска Баштине доноси десет радова из области Језика И књижевности, медју којима су радови Јована Николића ‘’Поступци структуирања наслова поглавља у роману ‘’Сеобе’’, Милоша Црњанског’’ и Зорице Сорак ‘’Синтакса у настави српског језика у другом циклусу обавезног образовања’’.
У области Политикологије, Социологије, Права и Економије објављено је осам радова, а медју њима рад Бранкице Поповић на тему’’ Мозаик исконских културних вредности Срба Косовског Поморавља’’ и занимљив рад Миљане Павићевић и Јелене Минић’’ Неке особине личности студената Униврезитета у Приштини’’.
У области Историје објављен је рад са такодје косовском темом, која се бави историјом деведесетих година прошлог века, тачније ставовима ‘’Председништва СФРЈ на САП Косово и Метохија у првим месецима 1989. године’’.Уз овај ту је још пет радова из ове области.
Археологија, Историја културе и Етномузикологија доносе по један рад, а област Педагогије заступљена је са три научна рада. Објављен је и један приказ, а сви радови преведени су и на енглески језик. В.Вукојевић