Од наковања и чекића мало вајде
Неколико ромских породица се бави ковачким занатом који је некада био један од најцењенијих. Није било села где није било ковача. То више није тако. Ковачки занат полако пропада – кажу они
На територији општине Штрпце, живи око 11.000 Срба, око 2.000 Албанаца и десетак ромских породица са око тридесетак чланова. Неки од њих имају статус интерно расељених лица. Живот већине Рома овде, како се може чути у разговору са њима, а и видети кад се завири у њихове куће, није баш лагодан.
– Ми смо се раселили из села Брод, које се такође налази овде на Шар планини. Тамо смо живели до 1999. године, а онда смо морали да напустимо то село, где данас живе само Албанци. Дошли смо у насеље Штрпце и ту нашли привремени смештај. Још увек смо без сопственог крова над главом – прича нам Мехмети Рахман. Њега смо срели у импровизованој, више него скромној ковачкој радионици, смештеној у једној старој кући недалеко од пијаце у Штрпцу. – Моји се ковачким занатом баве одвајкада. Тај занат сам и ја наследио, па ето пошто немам другог посла, отворио сам ову ковачку радионицу. Нема овде зараде, али ето „боље ишта него ништа”. Радим помало. Донесу ми понекад људи понеку мотику, секиру, ашов и тако понешто да им исклепам – казује 40-годишњи Рахман, отац троје деце. Рече нам да од једне секире, коју како вели исклепа, узме од 300 до 400 динара. Исто толико коштају и друге ковачке услуге. – Било би идеално да имам посла сваки дан, али нажалост то није тако. Понекад прођу дани и дани да нико ништа не донесе да му урадим – казује Рахман.
– Еее, некад је ковачки занат био један од најцењенијих кажу. Није било села где није било ковача. То више није тако. Ковачки занат полако пропада. Од нас неколико ромских породица које живимо овде у Штрпцу, већина се још увек бави ковачким занатом. Има их неколико у Готовуши, један у Беревцу, али и они ко и ја, кад имају посла кад немају. Више немају, него што имају – прича Рахман. Додаје да нико нема како вели, модерну ковачку опрему.
– Ја радим са овом старом опремом. Стари наковањ и чекић, старинска пећ. Немам могућности да купим боље. Примам социјалну помоћ, али нас у кући много, па то оде за неколико дана. Једва састављамо крај са крајем, право да вам кажем. Тако живи и већина других Рома овде у Штрпцу, објашњава Рахман, који како рече без обзира на све тешкоће у раду воли ковачки занат. – Искрен да будем волим ковачки посао, али бих радио и неки други посао, где је стална плата, али ја немам неку школу па тешко да ме било где запосле – истиче овај човек. Како нам рече нада се да ће и његова породица бити једна од оних која ће се уселити у станове намењене интерно расељеним лицима у Штрпцу.
– Чуо сам да ће ускоро да буде подела тих станова. Ја се надам да ћемо и ми добити један, јер смо и ми избегли из наше куће. Једном су нас звали на неки разговор за те станове али после тога нико нам ништа више није рекао ни обећао – вели Рахман. У селу Беревцу, срели смо Бећира Хаљитија, такође ромске националности. Његова породица је једна од две ромске породице у овом месту у општини Штрпце. И он је без сталног запослења.
– Нигде не радимо, ни ја ни моја жена. И ја имам ковачку радионицу. Ретко кад неко донесе нешто да му урадим, да исклепам неку алатку. Раније је било боље, сад слабо има посла – прича нам Бећир. Рече нам да су се његови стари одавно доселили у Штрпце.
– Одавно смо ми овде, што се каже оно староседеоци смо. Имамо своју кућицу, нешто мало земље. Радимо башту и тако. Преживљавамо некако – рече нам Бећир. Волео би каже и он да има неки стални посао, али како истиче, тешко да ће се то десити да га икада добије.
– Године почињу полако да ме газе. Нема овде посла ни за друге у Штрпцу, ни за млађе, а камоли за мене. Сналазе се људи. Неко живи боље, неко се крпи некако. Ми Роми смо ти који ето тако животаримо. Немамо боље, али „како је тако је”, само да смо живи и здрави – додаје Бећир. Рече нам да су ромска деца у Штрпцу укључена у процес наставе на српском језику.
– Мој син иде у српску школу. Добар је ђак. Надам се да ће он једног дана добити неки посао кад заврши школу, да се не мучи ко ја – рече нам Бећир.
– Учи и он од мене ковачки занат, али ипак не бих волео да буде само ковач. Даће Бог да буде нешто боље, јер од ковачког заната данас нема овде много вајде – додаје Бећир. С.И.
